Ima pravo Nebojša Krstić zvan Krle, s kojim sam rado partnerisao u Utisku nedelje (ama nas Olja B. u poslednje vreme nešto ne zove): to koliko mi koji smo nešto antiprotivni mrzimo onog sirotog Vučića, pa to nije normalno. Eto, koliko smo ga samo proganjali zato što, po našem neobjektivnom mišljenju, onoliko oteže s formiranjem vlade, mada ima jasnu većinu, pa smo ga još i nabeđivali da nas razvlači na tanko jer mu stanje faktičkog samovlašća zapravo odgovara (pih, kao da on nije dokazao da je u stanju da bude samovlastan i onda kad vlada radi u punom kapacitetu!), a zapravo se sve vreme radilo o nečemu sasvim drugom (i kudikamo plemenitijem), ali je mandatar samozatajno ćutao, puštajući nas da se blamiramo i da se ofiramo u svojoj inferiornoj mržnji i zavisti.

Vučić je, shvatamo sada, sve vreme zapravo tragao za ministrom ili ministarkom koji/koja će se "autovati", javno posvedočiti svoju pripadnost LGBT populaciji. Što bi, dakako, bilo "prvi put u novijoj istoriji Srbije", a poznato je koliko Vučić voli takve istorijski premijerne stvari i koliko ne može da im odoli. Pokazalo se, megjutoa, da je to vraški teško, kao da u vasceloj Srbiji nema nikoga ko voli da se pomazi s osobom nesuprotnog pola: niko nije hteo da javno, pa još i s pozicije vlasti, ponese taj časni, ali teški krst. Što je Vučića opravdano nerviralo jer je to doživeo kao neku vrstu opstrukcije. Nije pomoglo čak ni to što je (kako ekskluzivno saznajemo iz izvora relativno bliskih kabinetu premijera – preciznije, oko 350 metara vazdušne linije), već sasvim u očajanju, a bogme i u cajtnotu, Vučić nagovarao dvojicu svojih muževnih ministara – iz dosadašnjeg, ali i odsadašnjeg sastava Vlade – da se deklarišu u tom smislu: "Ej, bre, što se toliko femkate, pa cela Srbija zna da ste obojica ludo zaljubljeni u mene, uostalom, ni vi to nikada niste krili, svakodnevno mi izjavljujete ljubav, evo i Kesić vas uredno zeza na tu temu, pa u čemu je sada problem?!" Avaj, nije vredelo: prikupivši hrabrost da se po prvi i poslednji put suprotstave Njegovoj volji, obojica ostadoše na braniku patrijarhalne heteroseksualne časti.

I na kraju je, kao i uvek kad muškarci nešto zaseru – a to je manje-više uvek – jedna žena stisla petlju i rekla: "Evo, ja sam ta." To jest, hajde dobro, nije baš ona rekla – nije stigla da kaže! – nego je Vučić to slavodobitno rekao u njeno ime (tek da joj odmah u startu stavi do znanja ko u ovoj vladi, i svakoj njegovoj vladi, govori, a ko ćutke potvrđuje), ali razumete šta sam hteo da kažem…

Na ovoj tački se već uozbiljujemo: Ani Brnabić svaka čast, a razume se da treba bez zadrške pohvaliti i ovaj civilizacijski politički gest, koji je dobra i pozitivna stvar nezavisno od svega što ste pročitali do sada u ovom tekstu, i što ćete pročitati do njegovog kraja. A to što ga je napravio baš Vučić kojeg mrzimo pa sekiramo urbanog Krleta i rustikalnog tzv. Đuku – pa, znate kako, niko nije branio Đinđiću ili Tadiću da to učine; umalo rekoh "ni Koštunici", ali se ugrizoh za jezik: taj nije stigao da se ljudski izbori ni s mrskom teorijom evolucije, a daleko je odatle još do autovanja.

Čitalac već sluti, opremljen gorkim talogom iskustva s ovom kolumnom, da ću ja sad nešto ipak da prizakeram, rizikujući time da razočaram Krleta, taman kad se ovaj ponadao da možda ipak nisam sasvim izgubljen slučaj. Međutim, bogato iskustvo (s Vučićem, recimo) imam i ja, u tome je nevolja… Ono me i sprečava da ovom gestu pridam značaj veći od simboličkog i paradnog – mada ni taj po sebi nije za odbacivanje, u onom smislu u kojem je, kad je onomad Barak Obama izabran za predsednika SAD (kao prvi crnac, je li) Slavoj Žižek rekao da je on već time ispunio svoju istorijsku misiju, šta god (ne)uradio dok je u ofisu.

Vučićeva je politika od 2012. do danas politika jakih simboličkih gesta koje ga malo koštaju, a odvlače pažnju od bitnijeg i sadržinskijeg posla koji se odvija negde u (polu)senci. Kada je trebalo demontirati "žutu" strukturu duboke države i zameniti je svojom, što je uključivalo i odrađivanje izvesnih "međunarodnih obaveza" (Briselski sporazum i sl.), Vučić je pumpao patriotsko-konzervativnu kulturno-identitetsku politiku (vreme čuvenog poslastičara Brace Petkovića), kao dudu-varalicu za svoje biračko telo. Kada, pak, treba nekako zabašuriti dubinsko okretanje u suprotnom pravcu, nije loše popratiti ga ultraliberalnom šminkom, a tu dobro dođe i gej ministar(ka). Ali, zašto ja tvrdim da je dubinska, dakle "prava" politika suprotna od tog paradnog sloja? Pa, pogledajte veštačko zakuvavanje odnosa u regionu, pogledajte na kakav antievropsko-putinovski krš liče svi mediji pod kontrolom režima, pogledajte koliko su u vladajućoj partiji i vlasti uopšte bili i ostali jaki oni koji Srbiju ni vrednosno ni "geopolitički" ne vide na Zapadu, pogledajte koliko su institucije demokratskog društva, ionako krhke i slabašne, dodatno podrivene i urušene… Ne, sve to ne može da zašarmira i prekrije jedna LGBT ministarska persona. Problem s Vučićem, dakle, ostaje postojano isti: kad vodi "pogrešnu" politiku, ona nekako deluje stvarno; kad vodi "ispravnu" politiku, prava supstanca nekako izostaje. Ne možeš verovati čoveku koji ni sam sebi ne veruje dok govori i čini sve suprotno od onoga na čemu je formiran, utoliko pre što mu ne veruju ni njegovi saradnici ni birači.