Izgleda da su oni koji su rezultate referenduma kojim se većina Britanaca izjasnila za izlazak iz Evropske unije poredili sa zemljotresom odabrali pogrešnu analogiju. Dve nedelje posle Brexita, ovaj događaj bi se bolje mogao uporediti sa cunamijem, čije se stvarne posledice otkrivaju tek nakon što voda počne da se povlači. Sada se vidi do koje su mere temelji naizgled neprikosnovenih institucija bili plitki, nasipi slabi, a službe za spasavanje nespremne da se uhvate u koštac sa stihijom. Što je najgore, oni koji bi trebalo da se bave nalaženjem rešenja međusobno se hvataju za gušu, stvarajući nove probleme.

Krenimo od Velike Britanije, gde su se za nekoliko dana polomila oba noseća stuba dvopartijskog sistema koji je opstajao stotinama godina. Premijer i šef konzervativaca Dejvid Kameron, koji zbog odluke da raspiše referendum snosi najveći deo odgovornosti za štetu, dao je ostavku na obe funkcije već prvog dana nakon objavljivanja rezultata. To je bilo sasvim očekivano, jer se Kameronu pored raspisivanja po mnogima nepotrebnog referenduma stavlja na dušu da je odviše mlako vodio kampanju za ostanak Ujedinjenog kraljevstva u EU, pa je tako izašao kao dupli gubitnik. Ono što je mnoge iznenadilo je što njegova vlada ne samo što nije spremila nikakav plan za slučaj da većina građana odluči da izađe, nego je državnim službenicima bilo eksplicitno naređeno da o tome uopšte ne razmišljaju, kako se ne bi stekao utisak da se vlada sprema za poraz. Kameron je, sem toga, "velikodušno" prepustio svom nasledniku da pokrene mehanizam formalnog izlaska Britanije iz EU i tako uveo i svoju zemlju i EU u stanje opšte neizvesnosti, koje bi moglo da potraje duže nego što je iko očekivao.

KUĆA OD KARATA: Samo nekoliko dana kasnije, Britaniju je potresla ostavka Borisa Džonsona, bivšeg gradonačelnika Londona i predvodnika kampanje za Brexit, od koga se očekivalo da će naslediti Kamerona. Džonson je upravo dovršavao programski govor kojim je trebalo da javno objavi svoju kandidaturu za novog premijera i šefa Torijevaca, kada je dobio SMS koji je sve promenio: državni sekretar za pravosuđe Majkl Gov, koji mu je bio menadžer kampanje, poručio je Džonsonu da mu otkazuje podršku i da namerava da se kandiduje protiv njega. Tim potezom Gov je uništio Džonsonovu političku karijeru, ali najverovatnije i sopstvenu, jer je u javnosti odmah upoređen sa Brutom i (još gore) sa Frenkom Andervudom, beskrupuloznim junakom serije "Kuća od karata". Inače, autor izvorne, britanske verzije te serije je istaknuti konzervativac Majkl Dobs, bivši šef kabineta Džona Mejdžora i član Doma lordova.

Istovremenom ostavkom predsednika stranke i glavnog pretendenta, konzervativci su se našli u najvećoj političkoj krizi otkad ih je 1997. godine Toni Bler skinuo sa vlasti. U trku za novog šefa uključilo se mnoštvo kandidata, a zasad vodi Tereza Mej, bivša ministarka policije. Nju, međutim, opterećuje što je tokom kampanje bila protiv Brexita, dok većina u stranci smatra da novi lider treba da bude iz tabora koji je dobio referendum. Pored toga Mej, koja ne krije ambiciju da bude nova Margaret Tačer, po mnogima zastupa suviše tvrde stavove da bi mogla da uspešno vodi pregovore o budućim odnosima sa EU. Stoga je teško prognozirati ko će u septembru, nakon unutarstranačkih izbora, naslediti Kamerona, a sasvim je moguće da nijedan kandidat ne dobije dovoljnu podršku, što vodi ka prevremenim parlamentarnim izborima i novom periodu neizvesnosti.

Situacija nije mnogo bolja ni među laburistima, čiji se lider Džeremi Korbin ozbiljno klima. Korbin se tokom kampanje formalno, ali veoma mlako izjasnio za opstanak u EU, i gotovo se nije ni oglašavao, što mu sada mnogi uzimaju za zlo. Odmah posle referenduma, sedam članova njegove vlade u senci dalo je ostavku, a zatim mu je u stranci izglasano nepoverenje. Korbin, inače pripadnik krajnje levog krila stranke, zasad odbija da da ostavku, ali je njegova pozicija dugoročno neodrživa. Kao glavni protivkandidat pojavljuje se Andžela Igl, pripadnica umerenije struje, a sve ukazuje da će i borba za novog lidera laburista biti duga, prljava i neizvesna.

Nakon što su dve vodeće stranke implodirale, neki su očekivali da će situaciju iskoristiti Ukip, partija koja se najduže i najdoslednije zalagala za Brexit, i da će njen lider Najdžel Faraž uskočiti da pokupi krhotine. Umesto toga, Faraž je na opšte iznenađenje u ponedeljak dao ostavku, objavivši da je postigao svoj politički cilj i da sada želi da se posveti privatnim stvarima. U ovom trenutku, dok funta nastavlja da pada, britanska politička scena poprima izgled završnog čina neke Šekspirove tragedije: pozornica je puna leševa, samo se ne zna da li je ostao neko da spusti zavesu.

UDAR IZ BERLINA: Sa druge strane Lamanša, u Briselu, taman su počeli da se pribiraju kada su iz neočekivanog pravca počeli da stižu napadi na predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera. Artiljerijska priprema počela je nizom veoma oštrih kritika u nemačkoj štampi na račun Junkerovog navodno nonšalantnog odnosa prema britanskom referendumu. Sem toga, pripisani su mu i neki stariji gresi, kao što je otvoreno mešanje u već zaboravljeni grčki referendum, zalaganje za federalizaciju EU i česta odsustvovanja iz Brisela. Vodeći nemački listovi podsetili su i na Junkerovu ulogu u "Luksiliksu", aferi sa izbegavanjem poreza iz vremena kada je bio premijer Luksemburga, pa i na njegovu demonstriranu sklonost ka cigaretama i žestokim alkoholnim pićima, što ga sve zajedno navodno čini nepodobnim za visoku funkciju koju obavlja.

Nije trebalo dugo čekati da se otkrije da iza ovih napada stoji zvanični Berlin, odnosno kancelarka Angela Merkel i njen moćni ministar finansija Volfgang Šojble, koji je od početka bio protiv Junkerovog imenovanja za šefa Komisije. Londonski "Sandej tajms" je, pozivajući se na izvore iz vrha nemačke vlade, u prošlom broju objavio je da kancelarka nakon Brexita počela da gleda na Junkera kao na "deo problema, a ne deo rešenja" i da je čvrsto rešena da ga prinudi da se povuče sa tog položaja. U slučaju da u tome uspe, Junkera bi privremeno zamenio Berlinu mnogo bliži Holanđanin Frans Timermans, koji trenutno obavlja funkciju prvog potpredsednika Komisije, a u procesu izbora novog predsednika EK ključnu ulogu bi igrali predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc i šef poslaničke grupe narodnjaka Elmar Brok (obojica Nemci). Junker je u utorak izjavio da nema nameru da se povuče i da sada nije vreme za promene na vrhu briselske administracije, ali pitanje je koliko će dugo uspeti da se održi.

Iza zahteva za Junkerovom ostavkom kriju se dublji razlozi: Brexit je proširio jaz između članica koje smatraju da nakon izlaska Britanije treba zbiti redove i ojačati evropske institucije, dok druga grupa smatra da je glavni uzrok krize upravo "višak Evrope" i da je rešenje u vraćanju dela suvereniteta državama članicama. Nasuprot Francuskoj, koja predvodi prvu grupu, u suprotnom taboru su zemlje srednje i istočne Evrope, predvođene Slovačkom, koja je upravo preuzela predsedavanje EU. Slovački premijer Robert Fico je za septembar u Bratislavi zakazao neformalan samit, prvi te vrste u istoriji, na kome će se raspravljati o ovom pitanju.

Nemačka pozicija je delikatna: sa jedne strane, Merkelova je svesna da bi jačanje evropskih institucija, koje nigde ne uživaju široku popularnost, širom Evrope pobudilo strah od Nemačke, koja bi zbog svog položaja i snage prirodno dominirala u tim institucijama. U drugu ruku, Berlin nikako ne bi želeo da individualne članice dobiju dovoljno slobode da počnu da krše finansijsku disciplinu i krenu da povećavaju javnu potrošnju. Zbog toga je rešila da žrtvuje federalistu Junkera i dozvoli izvestan nivo decentralizacije, pod uslovom da mere štednje u evrozoni ostanu netaknute.

Ono što uliva izvesnu nadu da će evropski projekat opstati je što je, bar za sada, izostao talas novih referenduma o napuštanju EU. Nasuprot očekivanjima da će se mnoge zemlje povesti za britanskim primerom, problemi koje je Brexit prouzrokovao naterali su sve osim najtvrdokornijih evroskeptika da dobro razmisle da li da se upuste u sličnu avanturu. Čak i u zemljama poput Danske i Austrije, u kojima su ankete poslednjih godina beležile uporan rast negativnih stavova o EU, sada vlada suprotan trend.

Na kraju krajeva, još nije sasvim izvesno da će se Brexit stvarno dogoditi. Kada se pogleda procedura, vidi se da je proces razdruživanja od EU gotovo isto tako komplikovan kao i proces pridruživanja: reč je o dugim pregovorima, po poglavljima, uz redovne izveštaje o njihovom napretku. I baš kao i u procesu pridruživanja, odlazeća zemlja u svakom trenutku može da odustane. Ako je Island prošle godine u poslednjoj fazi pregovora formalno odustao od pristupanja EU, nije nemoguće da Britanija u nekom trenutku, za godinu ili dve, kaže da se predomislila i da hoće da se vrati u zajednički dom. Šanse da se to dogodi, i da je dočekaju kao biblijskog bludnog sina, zavise od toga da li će Evropa iskoristiti to vreme da dovede svoju kuću u red.