Iza nečijeg šokantnog trijumfa u prvom redu stoje oni koji se nad tim javno najviše užasavaju. Sasvim je moguće da ovakva mudrost još nije izrečena, ali se u slučaju Donalda Trampa čini veoma prikladna.

Nakon prošlonedeljne ubedljive pobede na predizborima u Indijani, Donald Tramp je ovenčan titulom "sasvim izglednog" predsedničkog kandidata Republikanske partije. Do konačnog ozvaničenja više nema ko da mu smeta: u prošli utorak iz trke se povukao njegov najveći rival Ted Kruz, a to je dan kasnije učinio i Džon Kejsik. Iako kandidacioni proces nije zvanično završen ni u Demokratskoj partiji, mediji su Donalda Trampa i Hilari Klinton proglasili predsedničkim kandidatima.

Šanse da omanu u proceni su male, kao prošlog leta kada su Trampu prognozirali brzi kraj. Sada, za razliku od dezorijentisanog vrha Republikanske stranke koji već sada oplakuje ishod novembarskih izbora, mediji počinju da se ograđuju od davnašnjih procena o tome da je Tramp osuđen na poraz, te se odjednom naglas pitaju: da li je u tom duelu Hilari "zaista nepobediva"?

Treba pritom napomenuti da ako američki mediji nešto ne vole, onda je to izvesnost u izbornoj trci. Kada je statističarski guru Nejt Silver uspešno predvideo ishod predsedničkih izbora 2012. u svakoj od 50 američkih država, odnosno Obaminu ne baš, kako se predviđalo, tesnu pobedu, malo ko je u medijskom svetu bio srećan. Odjednom su se sva višemesečna mudrovanja analitičara i stručnjaka za izbore, koji su shodno prilici menjali svoje procene, učinila kao ništa više od poslovičnog održavanja medijske tenzije: Silver im je pokazao da se statističkim metodama i izbori mogu predvideti. Drugim rečima, drznuo se da dirne u magiju neizvesnosti. To bi možda mogao da bude pravi razlog Silverovog odlaska iz "Njujork tajmsa" u kojem je vodio famozni blog "538".

DRAGOCENI MAGNET ZA MEDIJE: Prošlog leta, kada je Tramp obznanio svoju kandidaturu, ništa medijima nije nagoveštavalo da bi upravo on mogao da učini trku neizvesnom, a kamoli da su mu šanse velike. U jednom su se mediji i vrh Republikanske partije u startu složili: da je politički autsajder. Ali, kad su republikanci počeli da ga ignorišu, čak i sami kandidati, mediji jednostavno nisu mogli: Tramp i mediji su odavno bili u srećnom braku.

Kao medijska ličnost, Tramp je vrlo dobro znao da mu od medija ne preti opasnost, čak i kad o njemu izveštavaju potcenjivački. Mnogo pre nego što je krenuo da trijumfima razuverava sve neverne Tome, Tramp je od sebe napravio kandidata u čiji uspeh malo ko veruje, ali o kojem se zato ubedljivo najviše govori. Prvu republikansku TV debatu na Foksu, početkom avgusta prošle godine, zbog Trampa je pratilo rekordnih 24 miliona gledalaca. I on nikoga nije razočarao.

Zbog Trampa veliku gledanost počele su da dobijaju i debate koje su prenosile druge TV stanice. Cene reklama skočile su u nebesa: Si-En-En je, recimo, cenu reklamnog spota od 30 sekundi tokom debata povećao za 40 puta. Na sve to trebalo bi dodati prihod od emitovanja političkih spotova, a procena je bila da će se samo u te svrhe u ovom izbornom ciklusu potrošiti i do šest milijardi dolara. Izvesnost u pogledu krajnjeg ishoda mogla bi da pokvari tu računicu.

Trampova kampanja, pa možda i čitava trka za predsedničku nominaciju, postala je rijaliti šou onog trenutka kada su mediji egzaltirano prešli u fazu 24-časovne pripravnosti. Kada Tramp izjavi nešto kontroverzno na nekom skupu, to prenesu svi mediji, i onda o tome razglabaju TV analitičari; kad nije u kampanji, Tramp iz svog doma tvituje i valjda svaki drugi tvit, pogotovo ako time nekog napada ili vređa, nađe se u medijima; onda tvitovi izazovu reakcije, pa o njima izveštavaju mediji… i onda o tome, naravno, razglabaju TV analitičari. Ako se tom prilikom Tramp nađe uvređenim, usledila bi tvit-odmazda. Pa to mediji prihvate, pa štafetu preuzmu analitičari, i sve dalje tim redom. A kada mu dosadi da u medijima čita sopstvene tvitove, Tramp pozove glavne TV kuće i uključuje se iz svog doma, ili aviona, u program. Neko je izračunao da su mediji Trampu poklonili medijskog prostora u vrednosti od dve milijarde dolara. Sa takvim tretmanom u medijima, logično je da su troškovi Trampove kampanje dugo bili simbolični u odnosu na ostale učesnike u trci. Dovoljno lenj da bi "izlizao đonove" obilazeći birače, Tramp je ovoliku medijsku pažnju iskoristio da njegove poruke stignu i u najzabačenije delove SAD. Ispostavilo se, uspešno.

Za većinu medija Tramp je od početka bio selebriti koji ima političke ambicije i koji je željan medijske pažnje, kakav je bio i pre ulaska u politiku. Nesposobni da od takve percepcije naprave iole značajniji otklon, njegove izjave i ispadi u javnosti, čak i one najkontroverznije, objašnjavali su se njegovim temparamentom ("tramperament") i komforom koji mu je donosilo odsustvo bojazni od bilo kakvih negativnih posledica, naročito u odnosu sa medijima. One su, zapravo, bile u rezonanci sa stavovima dela Amerike koji je u Trampu video šansu, i on je sa njima znalački ušao u komunikaciju. Mediji su mu u tome samo (ne)svesno pomagali.

MRŽNJA I BES: U odbijanju republikanskog establišmenta da otvoreno podrži Trampa, čak i sada kada je izgledni nosilac predsedničke nominacije (bivši predsednici iz porodice Buš te dva poslednja predsednička kandidata najavili su da se neće pojaviti na stranačkoj konvenciji, dok najviše rangirani republikanac u državi, Pol Rajen, predsedavajući Predstavničkog doma, kaže da "još ne može" da podrži Trampa) krije se nespremnost u prihvatanju stvarnosti. Trampova dominacija tokom predizbora jeste pobeda pobunjenih birača – onih koji su u svakoj izlaznoj anketi većinski odgovarali da se osećaju izdanima od političara Republikanske partije, da se osećaju besno i žele da budući predsednik SAD bude neko ko ne dolazi iz sveta politike.

Glasajući za Trampa, republikanski birači poručivali su da ne traže konzervativca (a Tramp teško da spada u tu kategoriju), već nekog ko može da donese promene. Uostalom, i sam Tramp je poentirao da je kandidat "Republikanske, a ne Konzervativne partije".

Ono što stranački establišment nikako ne uspeva da shvati jeste – otkud toliko besa i agresivnosti koji su defakto obeležavali Trampove masovne skupove, i otkud toliko prezira prema političarima.

Deo, verovatno ključni, leži u samom delanju Republikanske partije: otkako je Obama prvi put izabran za predsednika 2008. godine, upravo su političari iz te stranke bili ti koji su potpaljivali razne fitilje i u javni diskurs uneli neuobičajeno teške reči. Borba protiv Obame predstavljana je kao borba za Ameriku, neretko kao i borba za život. Brojni politički sukobi u proteklih osam godina između demokrata i republikanaca u Vašingtonu, međutim, nisu ništa doneli sem produbljivanja rovova: izvan Vašingtona od toga niko nije imao nikakve koristi.

Kao konkretna posledica kampanje koja se vodi protiv Obame, u SAD je nakon 2008. drastično uvećan broj organizovanih grupa koje šire mržnju, kako ih je kategorisao Southern Poverty Law Center. Posle svega, liderka najprogresivnijeg krila Demokratske partije, senatorka Elzabet Voren, primećuje da je Tramp izazvao više entuzijazma među liderima Kju kluks klana nego među tradicionalnim glasačima Republikanske partije.

KANDIDAT RAZDORA: Ispostavilo se da se to negativno naelektrisanje javnosti republikancima vratilo kao bumerang: upravo takva javnost, iz različitih društvenih slojeva te ideoloških svetonazora, svoju oštricu usmerava prema samoj Republikanskoj stranci. Nama ne treba superkonzervativni predsednik, poručuju, već neko ko će u SAD vratiti poslove koje ste vi, podržavajući razne međunarodne trgovinske sporazume, pustili da se presele u druge zemlje. A to je nešto što im Tramp obećava i što izaziva simpatije čak i birača Demokratske partije.

Republikanski vrh našao se u retko bizarnoj situaciji: ne odgovara im pobeda Trampa, ali još manje kandidata Demokratske partije. Ako je pobeda bilo kakvog kandidata nad kandidatom demokrata cilj, odmah bi moralo da se prione na ujedinjenje stranke, nešto što uobičajeno sledi nakon završetka sezone predizbora: na predizborima se ističu razlike, kaže pravilo, a nakon toga jedinstvo u stranci.

Ujedinjenje Republikanske stranke u ovom trenutku bi značilo da establišment "ode u Kanosu" i da konačno, bez rezerve, prihvati Donalda Trampa kao predsedničkog kandidata. To bi, međutim, značilo i prihvatanje Trampove stranačke platforme koja je, barem za sada, mekša u odnosu na tradicionalne svetonazore Republikanske stranke. Postoji strah da bi prividno ujedinjenje stranke moglo da doživi totalni krah na stranačkoj konvenciji, ukoliko deo delegata bude izričito protiv ublažavanja ili dovođenja u pitanje bilo kojeg ugaonog kamena Republikanske stranke, poput, recimo, izuzetaka od zabrane abortusa. To bi za posledicu imalo odbijanje socijalnih konzervativaca da glasaju za Trampa u novembru.

Ne treba zaboraviti da Donald Tramp pojedinačno jeste osvojio najviše glasova u dosadašnjem toku predizbora (oko 10 miliona), ali da je oko 16 miliona glasalo za druge kandidate.

NEIZVESNOST MERLJIVA U DOLARIMA: Na kraju, kako su mediji prihvatili dolazak Trampa na korak od izbora na jesen? U prvim satima nakon što je proglašen za "izglednog predsedničkog kandidata", analitičari su počeli da preispituju svoje davnašnje tvrdnje o tome da bi Trampova kandidatura još više olakšala pobedu kandidata Demokratske partije, tj. kandidatkinje, pošto je Hilari Klinton po njima već označena kao Trampov rival na izborima.

Isto onoliko koliko su potcenjivali Trampa, mediji su potcenjivali potencijal Bernija Sandersa, jedinog preostalog rivala Hilari Klinton. Kao predvodnik drugog dela birača pobunjenih protiv političara i stranačkih vrhova (iako Sanders, za razliku od Trampa, jeste političar i to već nekoliko decenija), vrednost senatora iz Vermonta naprasno raste. Prvenstveno će od njega i načina kako će prihvatiti eventualni poraz od rivalke zavisiti kome će se milioni njegovih sledbenika, veoma prijemčivih na populističke ekonomske poruke, a manje na ideološke rasprave, prikloniti u novembru. Mediji sada otkrivaju da bi njihov antisistemski sentiment mogao da bude Trampov ključni adut (deo Sandersovih birača odbija pomisao da glasa za Hilari Klinton), koliko i njegovo poznavanje anatomije ("da se srce nalazi u uhu") nezadovoljnika u delovima SAD koji su najžešće bili pogođeni što globalizacijom, što minulom ekonomskom krizom, a među kojima ima veliki broj tradicionalnih glasača Demokratske partije. Nekima, poput rudara u Zapadnoj Virdžiniji, ni Tramp ni Sanders nisu potrebni da bi razumeli da Hilari Klinton sa bezbedne udaljenosti poručuje da će se više zalagati za čistu energiju, i da će u tom smislu gledati da rudarske kompanije ostanu bez posla.

Naravno, Tramp će u pridobijanju ne samo republikanaca već i demokrata i onih koji su stranački neopredeljeni, zbog svojih poznatih sumanutih stavova – prema ženama, imigrantima, muslimanima – od kojih još nije reterirao, imati prilično muke. I to je odavno poznato. Ali, ako bi se na tome insistiralo, nestala bi magija neizvesnosti u trci za predsednika.

Ako je prva republikanska debata imala onoliko gledalaca, koliko bi tek imao duel Tramp–Klinton? Sigurno u rekordnom broju, tu nema sumnje. A tu su i prihodi od reklama.