Ugovor s Kinezima: Premijer bi mogao da ode na odmor

Aleksandar Vučić je pre neki dan obećao da će kad potpišemo ugovor s Kinezima oko Železare u Smederevu da ode na odmor. Teško je verovati da će da održi to obećanje. Nijedan premijer s ambicijom da to ponovo bude ne ide na odmor nekoliko dana pred izbore, makar ga sve ankete prikazivale kao sigurnog dobitnika.

On mene podseća na nekog Iku iz mog detinjstva i mog kraja gde smo u ono sirotinjsko doba, kad je lopta bila skupa roba, svi zavisili od njegove volje. Evo Ike s loptom i mada je očajno igrao fudbal, zahvaljujući činjenici da je lopta njegova, određivao je ko će s kim da igra, a njemu je mesto u timu bilo obezbeđeno. Kad mu baba kroz prozor vikne "Iko, ručak!", on bi stavio loptu pod mišku i odneo je kući. Utakmica se prekidala.

Čak mi se čini da mi je to bila prva lekcija o značaju vlasništva i moći koja iz toga proizilazi, ubedljivija od svih časova marksizma i oblika vlasničke eksploatacije. Vučić je zgrabio loptu i diktira igru. Može mu se, on je kapiten svakog našeg poduhvata i ne samo da određuje ko će da igra, već određuje i pravila igre.

Od kad je izbora i masovnih medija vlast koristi svoju prednost u kampanji, njena je lopta, i pokušava da stvori utisak da radi više nego ikad. Aleksandar Vučić polaže i po dva kamena temeljca dnevno, o čemu će čitalac pronaći više na narednim stranicama ovog broja "Vremena."

Moj kolega Mijat Lakićević u tekstu za "Peščanik" napisao je priču o tome s naslovom "Industrija kamena temeljaca", aludirajući da je to najmasovnija proizvodnja u Srbiji.

Uostalom, na izborima obično pobeđuje onaj ko najdublje probudi nadu glasača, a tolika proizvodnja tih temeljaca tome i služi: poruka je – krenulo nas, a tek će da nas krene.

Ne mogu se oteti utisku da je neki brižljivi planer izborne kampanje sve to režirao. Ono što je moglo da se otvori i pre nekoliko meseci odloženo je za finiš kampanje, a ono što će biti tek za koji mesec pomereno je unapred.

To s kamenima temeljcima jeftina je proizvodnja. Ne mislim da je reč o jeftinom triku, već za tu izbornu industriju ne treba mnogo više od dve-tri lopate betona.

U toj nisci bisera izdvaja se, ipak, ugovor s kineskim "Hestilom". Mitsko pitanje srpske ekonomije koje se još od Draže Markovića, zaduženog da se u ime srpske komunističke nomenklature stara o smederevskom gigantu, napokon izgleda kao rešeno.

Dva meseca pre nego što će Kinezi ući u posed potpisan je ugovor o prodaji Železare, a Željko Sertić, ministar privrede, taj ugovor je ljubio kao da je dobio Hatišerif, dok je Vučić u to ime, mimo običaja, popio "rakiju, dve", mada preferira vino. Ta okolnost može da objasni njegovu egzaltaciju u večernjem terminu na Pinku u tobože razgovoru s dvojicom mojih kolega i koji me je i podsetio na Iku iz mog detinjstva, onog koji je imao loptu.

Mislim, inače, da je ugovor s "Hestilom" vrlo dobar za Srbiju. To je ozbiljna kompanija koja se javlja kao prethodnica najavljene kineske strateške penetracije u centralnu Evropu. Ako se ne pojave neke "briselske zavrzlame" – a to još nije isključeno – to bi trebalo da doprinese strateškom pozicioniranju Srbije u ovom delu sveta.

Kinezi su skloni dugoročnijem planiranju i nemaju sukob interesa koji je imao Ju-Es stil koji je u Košicama posedovao proizvodnju pocinkovanih limova i nije imao interes da unapređuje smederevsku železaru koju nam je (re)prodao za jedan dolar u trenutku kad je krenula svetska ekonomska kriza, a potonule cene čelika na svetskim berzama.

Čini mi se da je sitničavo pitanje oko istorijskih i aktuelnih dugova Železare. Ionako bi ih platili, ali je važno da se ne stvaraju novi dugovi i da se budžetske intervencije svedu na najmanju moguću meru što verovatno – te intervencije – neće moći da se izbegne, makar kroz privilegovanu cenu energenata, domicilnih transportnih usluga i drugih pogodnosti koje će dobiti kupac.

Tako je Aleksandar Vučić nepunih nedelju dana pred izbore postigao gol i s obzirom na to da je lopta njegova može da ode na ručak dok će opozicija da se muva u petercu praveći se da igra fudbal – ali, bez lopte.

Sukob među partnerima: Šta je poručio Tončev

Ne čudi, u jeku tih predizbornih temeljaca, da je vest "Južnih vesti" doživela veliku promociju: "Na ulazu u Surdulicu osvanuo je pano na kome piše da je otvorena fabrika u kojoj radi 130 radnika bez kamera i bez subvencija."

Kako navodi niški portal, idejni tvorac panoa je lider surduličkog SPS-a Novica Tončev, kome je prethodno premijer i lider SNS-a Aleksandar Vučić zamerio na tome da nedovoljno ulaže u otvaranje novih radnih mesta u opštini čije Skupštine je predsednik.

Tončev kaže da je to odgovor Vučiću koga su, kako kaže, "opet obmanuli njegovi saradnici koji vode SNS u Surdulici".

"Mi otvaramo radna mesta, ali bez subvencija države. Investitori koje smo mi doveli otvaraju fabrike i zapošljavaju ljude bez finansijske podrške države i to su za nas pravi investitori", kaže Tončev.

Istovremeno, Tončev je optužio funkcionere SNS-a da su zaposlili ogroman broj ljudi u državnim firmama.

"Za razliku od nas, oni koji vode SNS u Surdulici su preko raznih agencija zaposlili 500 radnika u Hidroelektrani Vlasina i to nazivaju otvaranjem novih radnih mesta, a sve u vreme zabrane zapošljavanja u javnim preduzećima", kaže Tončev.

Prethodno je Vučić na predizbornom mitingu u Vranju žestoko kritikovao SPS, koji je na vlasti u Vranju i Surdulici, a posebno izdvojio Novicu Tončeva.

Vučić ga je nazvao "velikašem sa juga" i dodao da nije čuo da je Tončev zaposlio nove ljude, već samo da njegovi simpatizeri viču "Vučiću, pederu".

Kako se bliži dan izbora, rat između SNS-a i SPS-a se sve više zaoštrava i možda prisustvujemo vađenju jednog kamena temeljca: onog na kome je počivala koalicija ove dve stranke.

Švedski standard: Oklagija i daska

S obzirom na to da je barem na ove dve stranice lopta moja, dozvoliću sebi da se samocitiram prenošenjem teksta sa sajta "Vremena", teksta koji je direktno povezan s temom o kojoj pišem:

"Sećate li se pokojnog Nikole Šećerovskog koji se u prvoj pravoj izbornoj utrci za predsednički položaj proslavio pričom o četkama i metlama?

Svi su mu se smejali, ali on je dobro anticipirao budući razvoj srpske industrije i sada smo došli do toga da će jedini "Made in Serbia" proizvodi u švedskoj Ikei biti – oklagija i daska za tucanje mesa.

Tu robu, proizvedenu u Ćupriji, u toj novoj robnoj kući koja se gradi na mestu sadašnje naplatne rampe na auto-putu kod Bubanj potoka, kupiće i Aleksandar Vučić, srpski premijer, kako je obećao kad je postavljan kamen temeljac.

Odmah su se javili cinici koji su rekli da neće on to da pazari, već će oklagiju i dasku da mu kupi otac, aludirajući na novootkrivenu okolnost da bi premijer bio bez krova nad glavom da ne beše oca koji ga je finansijski podržao.

Iskreno se nadam, uostalom kao i premijer, da će srpski proizvođači nameštaja i raznih drugih kućnih potrepština biti inovativni i sposobni da se probiju u globalni lanac Ikeinih tržnih centara.

Priča o četvrtvekovnoj borbi da Ikea i ovde napravi nešto što već ima svuda u svetu jeste priča o 25 godina zaostajanja Srbije.

Sećate li se kako smo se osamdesetih godina prošlog veka hvalili kako Beograd ima jedini Mekdonalds u regionu, pa su ljudi i iz velike udaljenosti dolazili ovde da jedu pljeskavice. Sada svaki veći grad u regionu ima Ikein tržni centar, a Srbi su išli u Segedin da pazare plakare i stolove.

Polaganje kamena temeljca za tu robnu kuću mali je korak za Ikeu, ali veliki za srpsko oklagijstvo.

Sa Smederevom bi sve moglo da bude drugačije.