Proteklu nedelju na televiziji smo u nekoliko navrata imali izveštaje o tragedijama. Smrt je, kao što znate, zahvalna TV tema jer dramatizuje realnost i kod gledalaca izaziva snažne emocije.

Počelo je bombaškim napadima u Briselu. Već od ranog jutra vesti su praktično zagušile TV program. Iako nismo imali dovoljno validnih informacija, slike koje su napravili putnici na aerodromu i metrou uzdrmale su javnost. Ponovo se pokazalo da svetske mreže u ovakvim momentima svoj materijal dobijaju gotovo isključivo od gledalaca, koji postaju izvor informacija. Domaće televizije još nemaju tu dozu poverenja prema svojoj publici.

U specijalnim programima i ovog puta prednjačili su RTS i B92, koji su profesionalno pratili sled događaja. Povremena iskakanja dešavala su se kada su se pojedini eksperti za bezbednost pojavljivali u regularnom programu – poput 150 minuta na TV Prva, gde je panika od terorizma gotovo dobila oblik islamofobije.

Zanimljiva je i ambivalencija u domaćim medijima kada je u pitanju terorizam.

Kada bombaši samoubice izvedu napad u Briselu, naši mediji različito definišu cilj i pretnju. Da li je napadnuta Evropska unija, hrišćanska Evropa i da li smo mi jednako ugroženi tim napadima? Da li je Srbija deo Evrope koja posle Pariza i Brisela vodi rat na domaćem terenu? Naravno da saosećamo sa žrtvama i pružamo podršku napadnutima. Takođe, iz našeg okruženja, od Sandžaka, preko Kosova do Bosne, postoji jedan broj dobrovoljaca u ISIL-u pa je teško poverovati da će naša neutralnost biti dovoljna zaštita.

Za razliku od Briselskih napada, gde se veoma vodilo računa o slikama koje su svetski mediji slali u svet, Uskršnji teroristički napad u Pakistanu izgledao je na TV ekranima sasvim drugačije. Teroristi su napali dečji park u kojem su se okupili hrišćani u Lahoreu i usmrtili 72 ljudi, duplo više nego u Briselu, uglavnom su stradali žene i deca.

BBC je o ovom masakru izveštavao potpuno drugačije – rekao bih, vanevropski. Dopisnica je gotovo sve priloge pravila na sahranama, okružena familijom koja nariče za poginulom decom. U izveštajima je bilo neuporedivo više morbidnih detalja o delovima tela koja vise sa grana drveća u parku i panici nastaloj posle eksplozije. Ne mogu da razumem ovu razliku u pristupu, gde se pokazuje pijetet prema žrtvama u Evropi, a slikovito i nekrofilno prikazuje isti užas u Pakistanu. Napadači su isti, šablon akcije gotovo je identičan, samo je odnos prema smrti evidentno drugačiji. Bitna razlika je primetna i u roku trajanja ove dve priče, jer se o posledicama i istrazi u Briselu i dalje izveštava dok se u Pakistanu priča završila kada je završeno brojanje leševa.

Ipak, najsnažniju sliku Smrti, gotovo arhetipsku, video sam u izveštajima o ulasku sirijske vojske u drevni grad Palmiru. Grad koji su zvali "Djeva pustinje", grad koji u sebi otelotvorava spoj svih civilizacija i kultura, grad koji je uništen jer se ne uklapa u jednu sliku sveta, danas je bukvalno grad duhova. Gotovo 600 ljudi masakrirano je kada ga je osvojio ISIL, zatim su sistematski rušeni spomenici koje smatramo Svetskom baštinom, a posle ruskih bombardovanja i protivofanzive Asadovih snaga sada je oslobođen – i potpuno pust. ISIL je sa sobom odveo kompletno stanovništvo. Sada su se drevnom Hramu boga Baala, teatru, senatu, bazilikama pridružile ruševine kuća i zgrada gde su doskoro živeli ljudi. Pustinjska tišina bez znakova života.

Smrt je bila aktuelna tema i tokom obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja u Varvarinu. Policija je podsetila na poginule policajce, Vojska Srbije pomenula je žrtve među svojim pripadnicima, a političari su podsetili na vreme kada smo snosili posledice sukoba sa svetskim silama. Istog dana, izrečena je presuda Radovanu Karadžiću, što je dalo dodatni materijal za prebrojavanje žrtava među zaraćenim stranama u Bosni i Hercegovini.

Ono što je za mene još neprihvatljiv apsurd jeste usput pomenuta činjenica da se posle 17 godina od bombardovanja ne zna konačan spisak poginulih i nastradalih, prvenstveno među tzv. kolateralnim žrtvama. Ako ovaj nemar zaista postoji, jer procene variraju od 1200 do 2500 ljudi, onda je to ujedno i velika nacionalna sramota koju treba što pre ispraviti.

No, smrt je proteklih nedelja odnela i veoma konkretne ljude, koje smo voleli i poštovali. U kratkom razmaku, preminuli su posle teških bolesti glumci Dragan Nikolić i Marinko Madžgalj. Prateći naslove u štampi i priloge na televiziji, naročito u "selebriti" segmentima programa počeo sam ozbiljno da razmišljam o testamentu kojim bih zabranio svako javno naricanje, kada jednom dođe red na mene. Ne vodeći računa o dignitetu pokojnika, niti bolu porodice i prijatelja emitovani su razgovori sa osobama koje su našle za shodno da ovim putem dođu do nekakve medijske promocije. Kada naši ljudi govore o nečijoj smrti, veoma često narcistički i egocentrično govore o svom bolu, o svom gubitku i svojoj patnji. Pokojnik u tim monolozima dobija sporednu ulogu.

Koliko znam i Dragan i Marinko su godinama i decenijama uspevali da se drže van estrade i svoj privatni život poput prave gospode vode van medija. Tabloidnim i senzacionalističkim izveštavanjem direktno se radilo protiv njihovog životnog stila i skromnosti.

Drugi, nekrofilni aspekt izveštavanja o nečijoj smrti je fascinacija terminalnom fazom bolesti, gde se ceo životni i radni vek nekog umetnika svodi na poslednje dane teške bolesti. Zvezde ne stare, kako je to rekao Dejvid Bouvi u jednoj od svojih poslednjih pesama, jer njihova veličina je upravo u tome što su svojom umetnošću pobedili smrt.