Ne znam da li je to deprimirajuće ili utešno, tek: sve je već rečeno i napisano, jer se sve već dogodilo nekada pre nas, a mi samo variramo stare obrasce; nismo novi ni originalni, ni u dobru ni u zlu. Otuda, sve o nama već piše u starim knjigama, a to što mi ipak i čitamo i pišemo nove možda nije (u)zaludno, ali je svakako samo varijacija na temu.

Ono što važi za stare knjige, trebalo bi da važi i za stare filmove, zar ne? Kako god, bilo nas je svega sedmoro-osmoro u Kinoteci u Kosovskoj pre neki dan. Prikazivan je film Gospodin Klajn, velikog a nekako pomalo zaboravljenog majstora Džozefa Lozija (Losey), po scenariju Franka Solinasa i Fernanda Morandija.

Naslovnog monsieura ovog filma iz 1976. igra Alen Delon, ne samo najveća neamerička muška filmska zvezda epohe, nego i tipski model muškarca "lepog kao greh", ali i pomalo bez svojstava: to skladno lice može značiti i zračiti svašta, a ni ne mora baš ništa. Ratno je vreme, januar 1942, Pariz je pod okupacijom nacista, segregacija nad Jevrejima i drugim "nearijevcima" još nije dobila onaj najzlokobniji oblik, ali nešto je u vazduhu, oseća se da pravo zlo tek nastupa. Klajn je trgovac umetninama, metropolitanski bonvivan opšte prakse, onaj tip apolitične jegulje koja udobno proklizava kroz sve epohe; prema Jevrejima je sasvim ravnodušan, ali neće se uopšte ustručavati da iskoristi njihovu nevolju, otkupljujući od njih umetnine budzašto. Njima je to za spas žive glave, ali nije da je njega briga za to: posao je posao. Ti moraš da prodaš, ali ja ne moram da kupim, objasniće Klajn gotovo vedro svojoj ucenjenoj mušteriji zašto je tako ležerno guli.

A onda pred Klajnova kućna vrata poštar spusti – jevrejske novine (to je još poslednji čas u kojem nešto takvo izlazi). Njegov izraelitski "poslovni partner" kaže da nisu njegove, ima on svoj primerak. Na ovim, pak, lepo piše Klajnovo ime i adresa. Klajn je užasnut, sluti ničim nezasluženu nevolju i trči joj preventivno u susret: odlazi u kvislinšku prefekturu da se požali na zabunu, dok stvar ne "eskalira". Tjah, po svoj prilici ima u Parizu neki drugi Rober Klajn, Jevrejin, i "naš" Klajn se baca u potragu za njim (a bogme i za svojom "arijevskom" krštenicom), shvatajući da je to postalo pitanje života ili smrti: da bi on nastavio nesmetano da postoji, mora da dokaže postojanje tog drugog Klajna, štaviše, da ga na neki način "izruči" vlastima, da ga prinese kao žrtvu i sebe tako otkupi. Ne što bi on imao nešto protiv tog Klajna ili protiv Jevreja uopšte, ali, hej, zašto da on nosi njihov krst… Naime, takva su vremena došla da neki Klajn ipak mora da bude Jevrejin, ako ne taj drugi, onda ne preostaje niko osim… I, šta reći? Obruč oko Delona-Klajna polako se i neminovno steže. Završiće u transportu za logor u Nemačkoj, u depersonalizovanoj gomili ljudskog mesa viđenog za klanicu, i to baš u času kad njegov prijatelj maše "spasonosnom" krštenicom. Prekasno.

Može li se reći da je Klajn završio u logoru i po svoj prilici u gasnoj komori "greškom"? Ako bismo to rekli, ne bi bilo druge nego zaključiti da ubijanje onog drugog Klajna ne bi bilo greška. Odatle do pakla nema više ni polukorak.

A sada nešto sasvim drugačije. Na dan izlaska ovih novina pred Tribunalom u Hagu trebalo bi da bude izrečena prvostepena presuda Radovanu Karadžiću. Vi ćete, čitajući ovaj tekst, verovatno već znati šta je presuđeno, ja još ne znam. E sad, zašto li sam to povezao sa ovim mučnim i sjajnim filmom? Pa, zamislite da nije 1942. nego 1992. i da niste u Parizu nego u Banjaluci, Prijedoru, Doboju, Višegradu, Brčkom, Bijeljini… I da se ne zovete baš Klajn, ali se zovete nekako "dvosmisleno", moglo bi biti da ste naš, ali i da ste njihov, mada vi, recimo, znate da ste naš… A onda vam zli poštar na otirač spusti muslimanske ili hrvatske novine…

Ne morate, naravno, ništa da zamišljate: sve (osim tih novina) ionako se već desilo. Onaj Tribunal na Severnom moru nadležan je za "ratne zločine", ali šta je zapravo zločin? Je li to samo ubijanje, sakaćenje ili bar prinudno izmeštanje, dakle egzekucija nad ljudskim telom? Njoj, međutim, prethodi pretekst koji je uopšte omogućuje: prethodno se mora stvoriti državotvorni "okvir za mržnju", mora se utvrditi da je od nekog trenutka ilegalno biti Klajn – ili već nešto.

Ne znam šta će Karadžić "dobiti" za Srebrenicu, za trogodišnju opsadu Sarajeva i sve ostalo, ali jasno je da su to sve tek posledice; pre njih je bio onaj trenutak inicijalnog i zapravo istinskog zločina: to je trenutak u kojem se segregacija ozakonjuje i štaviše proglašava nužnošću, u kojem se politički odlučuje da od određenog trenutka legalno živimo u zločinačkom poretku, onom u kojem je moguće da se bivanje Klajnom tretira kao inkriminacija. E, ako mene pitate, za to se Karadžiću sudi. Kako god da mu se presudi, koliko god da dobije – dobio je premalo. O tome se tu radi, ostalo su trice.

Gospodin Klajn, inače, počinje jednim od najmučnijih prizora celokupne filmografije o nacizmu: u nekakvoj ordinaciji u petenovskoj Francuskoj, lekar pregleda sredovečnu ženu onako kako (zamišljamo da) veterinar pregleda kobilu, proučavajući njene "rasne karakteristike", to jest, ustanovljujući ima li "semitsko poreklo". Ovaj tip u belom mantilu verovatno nije psihijatar, ali svakako jeste šarlatan, uprkos diplomi: šarlatanstvo i zločin međusobno se snažno privlače. Povezuje ih tupa moralna ravnodušnost, glupost duše.