Nije važno
Segedin/Subotica, oktobar 1993.
Imao sam sreće da se nađem u kupeu sa jednim parom. Seo sam sa njima, ni sam ne znam zašto. Voz je bio prazan. Uzeo sam "Nostroma" Džozefa Konrada na engleskom i čitao neko vreme dok nismo počeli da razgovaramo. Žena se vraćala u Jugoslaviju sa postdiplomskih studija u Poljskoj. Bili su impresionirani mojim skromnim znanjem srpskog, time što nisam znao gde ću da spavam i uopšte – veoma rizičnim "planom". Sećam se da sam, kada se voz trgnuo, rekao na srpskom: "Idemo." Par se pogledao i žena je, smešeći se, rekla: "Da! Vrlo dobro, krećemo."
Na granici kod Segedina, mađarska granična policija je jedva pogledala moj pasoš. Prešli smo u Suboticu i, kunem se Bogom, svi stanovnici Jugoslavije su se ukrcali u voz. Gusto pakovani stajali su plastični kanisteri sa nekom tečnošću, kese za smeće napunjene svim i svačim; ljudi prepunih džepova, ljudi kojima su preko ramena visile plastične kese vezane kanapima. Sedeo sam mirno, držao jezik za zubima i pokušavao da izgledam kao neko kome je ovakav prizor rutina.
Srpski granični policajci su prošli kroz voz. Pružio sam svoj US pasoš što sam mogao nonšalantnije, pokazujući čudesno nabavljenu tranzitnu vizu. Mladoliki srpski policajac je poskočio kao da sam ga napao, zgrabio je pasoš belom koščatom rukom i namrštio se, namerno mi duboko dišući u lice. Zurio mi je u oči skoro čitav minut, natapajući me mržnjom. Uglom oka sam gledao svoje saputnike: imali su ohrabrujući izraz na licu, palcem i kažiprstom praveći znak: "U redu je, kul je." Nisam bio siguran u to, uopšte nisam bio siguran.
Policajac je konačno otvorio pasoš, žustro ga pečatirao, zatim je odstupio, zabacio ruku i bacio mi ga snažno kao bejzbol igrač. Odbio mi se od grudi, zalepršao i pao na pod kupea. Smrzao sam se od straha. Novi ljudi u kupeu su zurili šokirano: na podu voza, pred svima, ležao je moj važeći, pravi US pasoš.
Oklevao sam da se sagnem i podignem ga, plašeći se da to ne bude okidač posle koga bi me policajac udario po glavi ili upucao u leđa ili glavu. Nije bilo ničega što bi ga sprečilo da to uradi: u blizini nema američke ambasade, ničega, to što sam radio je bilo ilegalno i znao sam da sam prepušten sebi sam, da potpuno zavisim od ljudi oko mene i svojih siromašnih veština. Prekršio sam američki zakon o ulasku u zemlju koja u tom trenutku nije imala poseban razlog da bude srećna zbog toga što je u nju ušao Amerikanac, ali je imala mnogo razloga da zbog toga srećna ne bude.
Policajac je čekao pa sam, konačno, pokupio svoj dragoceni pasoš. Nakrenuo sam glavu tako da sam mogao da vidim njegovo telo (ne lice), u slučaju da zamahne ili potegne pištolj. Prethodno sam odlučio da ću se braniti od bilo koga, ali on je završio kontrolu i otišao.
Tresao sam se, ovo je značilo i da su svi koji su gledali prizor shvatili da sam Amerikanac, što zaista nisam želeo u tom trenutku, osećao sam se kao da sam "tipovan".
Stariji momak sa koji nisam uopšte razgovarao pre toga rekao mi je na lošem engleskom: "Ne brini, to ništa. Ovi momci, oni, svi govnari." Pogledao sam okolo pokušavajući da se smirim. Bilo je prekasno da se vratim u Budimpeštu: bio sam u Jugoslaviji, nisam mogao nazad.
Bučna grupa ljudi je prošla pored kupea: među njima je bila napadno našminkana žena sa blajhanom plavom kosom, imala je bundu dugu do članaka. Ostali, muškarci, nosili su trenerke i patike; ličili su na lisice i pit-bulove. Čuo sam seriju glasnog: "Jebi, jebi, jebi!" na srpskom. Ljudi u kupeu su se ukočili. Momak koji je pomenuo "govnare" je ustao, stao ispred vrata i sakrio me od pogleda dok grupa nije prošla. Žena koja je se vraćala sa studija u Poljskoj, vidno posramljena i uznemirena, nagnula se i šapnula: "To, TO! TO sad vodi našu zemlju!"
Izvadio sam kutiju Marlbora sa ćiriličnim slovima i drhtavim rukama ponudio ljude: svi su odbili ili su uzeli svoje cigarete, osim jednog. Zapalio sam mu cigaretu, pogledao u kanistere i pitao: "Voda? Water?" Momak se grohotom nasmejao: "Voda? Ne! BENZIN!"
Znao sam tu reč, "benzin". Bilo ga je barem 50 litara u kupeu, naslaganog ispod mojih nogu, svuda. Toliko je bilo samo u našem kupeu, kroz prozor sam video stotine ljudi koji su unosili kanistere u voz. Ne znam da li su mi se misli ocrtavale na licu, ali sam očigledno delovao užasnuto. Momak se smejao i mahao rukom u kojoj je bila upaljena cigareta, sejući pepeo i varnice na sve strane. Napravio je pokret kao da se sve rasprskava i rekao: "BUM!" "HA, HA, HA! Kuvajt!!!" Gledao me je sa očekivanjem.
Oklevao sam, pogledao u moju nezapaljenu cigaretu, onda u gomilu kanistera sa benzinom i ljude koji su već pušili. Zakolutao sam očima i zapalio. Svi su delovali zadovoljno, zavalili smo se u sedišta i srećno pušili usred voza koji je mogao da postane plamena smrt. Bio sam prihvaćen. Smejao sam se sebi i, na opšte zadovoljstvo mojih novih srpskih drugara, izgovorio sam frazu koju sam tada znao, a koja se sada nalazi istetovirana na mom levom ramenu: "Nije važno."