Srbiji se taman učinilo da je prisilna saradnja sa Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (MKSJ) stvar prošlosti, kad ju je Tribunal grubo podsetio da još postoji. Za sredu, 10. februar, nakon što ovaj broj "Vremena" ode u štampu, u Hagu je zakazan javni pretres na kome će predstavnik Srbije pokušati da objasni zašto Srbija uporno odbija da isporuči troje funkcionera Srpske radikalne stranke koji su optuženih za nepoštovanje suda.

Tribunal je pre više od godinu dana tražio da se Vjerica Radeta, Jovo Ostojić i Petar Jojić privedu u Hag kako bi odgovarali zbog zastrašivanja najmanje četvorice svedoka u predmetu protiv vođe radikala Vojislava Šešelja, kome je suđenje za zločine protiv čovečnosti pri kraju. Radeta i Jojić su bili članovi Šešeljovog pravnog tima (Radeta je u prethodnom skupštinskom sazivu bila i poslanica), dok je Ostojić četnički vojvoda bez funkcije u SRS-u.

Tribunal je optužnice protiv radikalske trojke držao u tajnosti i punu godinu dana strpljivo čekao da srpske vlasti postupe po njima. Kad se to nije dogodilo, optužnice su početkom decembra ove godine objavljene, a zahtev je ponovo ispostavljen, ali javno, što je u Beogradu dočekano sa konsternacijom. Rasim Ljajić, večni predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MKSJ, izjavio je da je Beograd od predsednika suda Karmela Ađijusa zatražio razjašnjenje jer se ovaj slučaj, kako je rekao, razlikuje od svih dosadašnjih (nije objasnio po čemu). "Mi moramo da vodimo računa o ukupnim interesima i stabilnosti zemlje, a ne da posmatramo saradnju sa Hagom jednosmerno", kazao je Ljajić za televiziju N1.

Sudija Ađijus očigledno nije bio impresioniran ovim odgovorom, pa je od srpskih vlasti ponovo zatražio hapšenje Radete, Jojića i Ostojića, uz dodatan zahtev da se u Hag svakog meseca šalje izveštaj o tome zašto obaveza nije ispunjena, i istovremeno zakazao gorepomenutu javnu raspravu. Ljajić je kontrirao zahtevom da se trojci umesto u Hagu sudi pred srpskim sudom u Beogradu. Usput se požalio da je Tribunal "nekorektno postupio" kad je zahtev Beograda za razjašnjenjem, koji je u Hag poslat pod oznakom "poverljivo" učinio dostupnim javnosti. Oglasila se i Vjerica Radeta, predvidljivim zaklinjanjem da nikada neće dobrovoljno otići u Hag, ali da je spremna da se odazove pozivu domaćeg pravosuđa i dokaže svoju nevinost.

KLETVE I PODMETANJA: Zbog čega Beograd, koji je doduše uz mnogo nećkanja, u Hag dosad poslao Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, a uz njih celokupan vojni vrh i šefa obaveštajne službe iz devedesetih, sada odbija da pohapsi tri funkcionera jedne vanparlamentarne stranke i kakve to veze ima sa stabilnošću države? Da bi se na to pitanje odgovorilo, treba se vratiti u vreme kada je Radeta, kao poslanica najjače stranke u Skupštini, ispaljivala kletve i vradžbine na kolege poslanike, a Petar Jojić u svojstvu saveznog ministra pravde slao tadašnjoj glavnoj tužiteljki pisma koja su počinjala sa "Kurvo Del Ponte…". Sve je to bilo u funkciji odbrane lika i dela Vojislava Šešelja od "haške nemani", a ni sam vojvoda se nije ustezao od psovki i sprdnje na račun Tribunala, u sudnici i van nje.

Ali ako je neko pomislio da Šešelj osim prezira i podsmeha nije imao šta da poruči Tribunalu, grdno se vara: on je proces u kome je sudelovao shvatao krajnje ozbiljno, što se vidi iz načina na koji se njegov pravni tim sistematski bavio svedocima optužbe. Neki su poslati u Tribunal sa zadatkom da se dobrovoljno prijave da svedoče protiv vojvode, ali u stvari da izvide kakvim dokazima Tužilaštvo raspolaže i da na suđenju poreknu sve što su rekli u istrazi. Koordinator ovih napora bio je nekadašnji Šešeljev blizak saradnik Ljubiša Petković, koji se i sam prijavio za svedoka, a zatim odbio da se pojavi na suđenju, zbog čega je u Hagu već osuđen na tri meseca zatvora.

Drugi svedoci su, međutim, bili autentični i na njihovom "obrtanju" je trebalo raditi. Prema optužnici, Radeta je osobi koja se pominje kao "Svedok broj 1" ponudila mesečnu rentu od 500 evra ako pristane da na glavnom pretresu porekne prvobitni iskaz i umesto njega izrecituje tekst koji mu je ona dala, uključujući i pripremljene odgovore na Šešeljeva pitanja. Sličnu ponudu dobio je od Jojića i Ostojića i "Svedok broj 2", a bilo je i pretnji, što je svakako imalo izvesnu težinu ako su dolazile iz usta četničkog vojvode. O uspehu cele operacije govori i to da je ogromna većina svedoka optužbe iz bivšeg sastava stranke promenila iskaze, optužujući Tužilaštvo za ucene i podmićivanja, tj. isto ono što je Šešeljev pravni tim, prema optužnici, sam radio.

Tu stižemo do "Svedoka broj 4", kome je takođe nuđena apanaža i sinekura u stranci, ali, valjda kao ona trešnja na vrhu torte, susret sa tadašnjim generalnim sekretarom SRS-a i jednim od šefova Šešeljevog pravnog tima – Aleksandrom Vučićem. U optužnici se ne navodi da li je do tog susreta došlo, niti se aktuelni premijer tereti da je na bilo koga vršio pritisak, ali eto… Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo, koji je u svojstvu izveštača agencije Sense intenzivno pratio suđenje Šešelju kaže za "Vreme" da je bar jedan od motiva za vladino "ne" Tribunalu upravo ovaj detalj. "Očito da nije lako nakon napuštanja zajedničke stranke još jednom izneveriti bivše političke drugove i onda, što je još nezgodnije, misliti šta će oni u Hagu govoriti o ulozi drugih članova tima odbrane u operaciji predomišljanja svedoka i pritiscima na njih", rekao je on. I tajming je nezgodan, jer bi suđenje u jeku predizborne kampanje svakako imalo uticaj na bar jedan deo biračkog tela, svakako na štetu naprednjaka.

MEKA MOĆ TRIBUNALA: Šta će se dogoditi ako Srbija tvrdoglavo ostane pri stavu da neće hapsiti radikalsku trojku? Tribunal odavno više nije ona ala koja je do pre neku godinu diktirala tempo evropskih integracija Srbije (a i Hrvatske), reči glavnog tužioca više ne stižu do ušiju šefova država i vlada. Ukratko, ta je radnja pred zatvaranjem i trenutno je, delimično i zaslugom samog MKSJ, više kamenčić u cipeli nego prioritet onima koji su do juče postavljali saradnju sa tim sudom kao uslov svih uslova.

To, međutim, ne znači da Srbija neće trpeti nikakve posledice, pogotovo ako ovom prkosnom gestu pridruži i odbijanje da natera Šešelja da se krajem marta pojavi na izricanju presude u procesu u kome je glavnooptuženi. Šešelj je već najavio da neće ići i da je eventualno spreman da se u finale procesa uključi putem video-linka. Ljajić je početkom nedelje izjavio da "vlada ima neke ideje u vezi sa tim", ali nije ulazio u detalje, a do predaje teksta nismo uspeli da uspostavimo kontakt sa njim. Odlučno "ne" izručenju Šešelja stiglo je od Aleksandra Vulina, koji se, valjda kao ministar za (između ostalog) boračka pitanja, očigledno oseća nadležnim za zaštitu likova i dela svakolikih "heroja" iz devedesetih, pa je tako na sva usta nahvalio osuđenog generala Lazarevića i špijunski duo Jovica Stanišić – Franko Simatović.

"Oni nemaju ni jedan jedini razlog da ono što nisu uradili za 12 godina, sada hoće da urade u 12 dana", rekao je Vulin i istakao da je Tribunal bez ikakvog razloga i bez dobrog pravnog utemeljenja čekao 12 godina da donese presudu Vojislavu Šešelju. "Onda ih molim najlepše da sačekaju još 12 meseci. Oni su gospodina Šešelja ovde pustili da dođe iz zdravstvenih razloga i neka ga ostave da se bavi politikom, da učestvuje na izborima, neka ga ostave da živi svoj život, nemaju niti jedan razlog, ni opravdanje da ovo što rade, rade, ne samo uoči izbora", rekao je Vulin u izjavi za medije. Velikodušno, ako se ima u vidu da ga je Šešelj nakon izlaska iz pritvora prošle godine nazvao "onaj idiot Aleksandar Vulin".

Ukoliko ga ne trone Vulinova molba ni Ljajićeva strepnja za stabilnost Srbije, ono što Tribunal može da uradi je da u svom izveštaju za Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji se podnosi svakih šest meseci, konstatuje da Srbija odbija da sarađuje. Sledeći takav izveštaj na redu je u junu, taman u vreme kada bi po planovima trebalo da se otvore famozna poglavlja 23 i 24 (pravosuđe i osnovna prava) u pristupnim pregovorima EU. Imajući u vidu da je Evropski parlament već izglasao jednu rezoluciju o Šešelju, krajnje je verovatno da će bar jedna, ili čak nekoliko članica EU tražiti da se otvaranje poglavlja odloži do decembarskog izveštaja, što bi u krajnjoj liniji na najmanje šest meseci zamrzlo svaki napredak Srbije u evropskim integracijama.

Do juna je, međutim, daleko, a nije teško zamisliti situaciju da se, nakon što se u aprilu prebroje glasovi, neke ako ne i sve tražene osobe manje ili više dobrovoljno nađu u Hagu. Nije teško zamisliti ni situaciju u kojoj bi nova vlada, ili bar jedan čovek na njenom čelu, došla do zaključka da joj evropske integracije i nisu baš toliki prioritet koliko su dosad tvrdili. Imaće, uostalom, pune četiri godine da razmišljaju kojom će stazom krenuti.