Ili bi bolje bilo da ovo nazovem "Uloga Prokopa u istoriji moje porodice"? Malo je predugačko za naslov…

No, dakle: u ž. stanici Prokop mogli su da uživaju samo Aca Vučić, Zorannah i ekipa, onomad kad su je okrečili. Mrka nije uživao, kao ni Teofil Pančić, koji je tamo sam kao ćuk čekao neki voz za Novi Sad. Još manje je uživao naš drug Lino Veljak, koga je jedne godine iskrcalo tamo nakon odiseje po Madžarskoj i Bačkoj, kasno noću, pa se ublatnjavio dok nije našao puta do prve normalne ulice; jedva smo ga našli i bez mobilne telefonije koje tada još nije bilo; našao čovek neki trolejbus, pa posle telefonsku govornicu.

Dakle, opet: moja porodica je u srećnom trenutku mojega rođenja lepo živela na vrhu lepe stare kuće, na ćošku Čika Ljubine i Zmaj Jovine. Imali su lepu bogatašku garsonjeru navrh zgrade, "jebarnik" kako je to zvao tata, od jedno osamdesetak kvadrata i terasom od stotinak sa koje se lepo videla ona staklena vatrogasna osmatračnica navrh Kapetan Mišinog zdanja (to mi je jedna od prvih uspomena iz detinjstva, a mnogo godina kasnije odigraće važniju ulogu, ali to je druga i duža priča…). Garsonjera je bila baš prava: ogromno kupatilo sa bideom (a?), kamin u koji je mogao da stane pisaći sto, parketi, pločice, parno grejanje; sve. A onda moji roditelji odluče da to vrate državi, ne čekajući restituciju do koje bi bili već pomrli, a ni naslednika nije bilo, osim dve preslatke bakice koje sam obožavao i s kojima su moji bili u najboljim odnosima (teka Ruža i teka Jelka, molim da se zapamti).

Dobiju moji stančinu u Savskoj (Štrosmajerovoj), odmah preko puta pošte broj dva, a pored hotela pošta, iznad magacina Srboleka: jedno 200 kvadrata, ali sa jednom sobom koju je urnisala neka granata iz oktobra 1944. Moj tata je to rekonstruisao (sećam se da sam vadio iz zidova kuglice od šrapnela), imao je zlatne ruke, pa su primili kao podstanara jako mladog i jako dobrog poručnika Ozne, Slovenca. Taj Acika, kao sam ga zvao, 1991. završio je kao ministar slovenačke vlade, ali i to je druga priča.

Meni je tamo bilo divno: ogroman stan, svako svoju sobu, preko puta željeznička stanica. Mi klinci iz kraja provodili smo slobodno vreme njuškajući po okolnim zgradama (kroz podrumski prozor ulazili smo u današnji Geozavod; fascinantan provod na koji me je kasnije podsetila knjiga Pacolovac Aleksandra Grina), ali i po željezničkoj stanici. Uskoro smo poznavali sve mašinovođe onih malih parnih manevarki i vozali se s njima do Topčidera, Jajinaca, čak do Lapova. Naravno da smo se vraćali kući čađavi i umašćeni od tih lokomotiva, pa su nas majke lemale kao volove u kupusu. Druga zabava bile su narodne proslave na trgu ispred stanice i dočeci maršala Tita, koji je tada putovao uglavnom Plavim vozom. Držali smo i pse i uopšte smo se divno provodili dok mama nije odlučila da je dosta toga bilo i krenula da menja stan.

Kada sam ih mnogo kasnije upitao šta im bi da tu gospodsku garsonjeru zamene za Savsku ulicu, mama mi je skrušeno priznala da su to uradili verujući komunističkom obećanju da će koliko za godinu-dve glavnu željezničku stanicu preseliti u Prokop; to je bila 1949. godina, ako se ne varam. Priča je, dakle, malo duža nego što se priča. Kada su shvatili da to neće biti za godinu-dve (a evo nisu dočekali, kao što ni ja neću), zamenili su tu gajbetinu za duplo manju na Zvezdari, gde se, evo, i ovi redovi ispisuju. Bilo je to 1953. I bilo je to dobro delo, jer su u sadašnjem stanu na Zvezdari živele dve porodice sustanara koje su se onda razbaškarile u našem bivšem stanu u Savskoj, presrećne. Sve je dobro što se dobro svrši. Da su komunisti odmah preselili ž. stanicu u Prokop, bilo bi i bolje: mi bismo bili ostali u Savskoj, otkupili 200 kvadrata za smešne pare i molim.

Osim što sam zahvaljujući Prokopu dopao Zvezdare i zelenila, imao sam i drugih doživljaja. Kao prvo, Prokop mi je sredinom šezdesetih ostao u jako lošoj uspomeni: bila je to prava Jatagan-mala, kartonska favela da vas dobri Boga sačuva. U to vreme zanimao sam se sa jednom devojkom iz onih solitera preko puta Muzeja 25. maj, pa mi je bilo zgodno da prečicom kroz Prokop stignem do Ustaničke, preko Franše d’Eperea (tamo je sada auto-put). Jedne noći su me pojurili tamošnji klinci od 13-14 godina (ti su najgori!) i jedva sam pretekao zbog brzih nogu. Od tada u Prokop nisam zakoračio; ne sećam se da sam se ikada tako prepao (a naprepadao sam se onoliko u životu, hvala lepo!) – i to s razlogom; ne znate vi njih.

Mnogo kasnije, sredinom strašnih devedesetih, onaj voz iz Budimpešte iz nekog razloga stajao je baš u Prokopu. Ja sam uvek silazio na stanici Novi Beograd, da mi se ne desi ono što se desilo Teofilu i Linu. Ko jednom upozna Prokop, neće više tamo. Ima takvih ukletih i zlosrećnih mesta, pa ih vi krečite i otvarajte do mile volje; i Sloba je to radio, pa gde je? Dok ne naprave sve prilazne puteve (i sa auto-puta, molim!), dok ne sazidaju ostatak stanice i dok ne oteraju ljude tamo da putuju, što ne znam hoću li dočekati (čekam od 1949) – ništa od toga. Željeznica je suviše ozbiljna stvar za ovakve zajebancije – da prostite.