Pobednik 37. konkursa za najbolje književno delo za mlade objavljeno u prethodnoj godini, dobitnik Nagrade "Politikinog Zabavnika", jeste knjiga (Ne)pitaj me kako sam. Njena autorka je Ivana Lukić.

Knjiga (Ne) pitaj me kako sam zbirka je pedesetak kratkih ispovesti o razno-raznim problemima isto toliko neimenovanih mladih ljudi. Kako piše u obrazloženju žirija Nagrade "Politikinog Zabavnika", Ivana Lukić je te njihove priče napisala "na jedan neuobičajen, originalan način, jezikom koji je, poput same adolescencije, poseban i neponovljiv – bridak, a nadasve zanimljiv i lep. To je poezija više nego proza, a nije ni poezija ni proza. Više je od toga, jer je spoj nespojivog."

Ivana Lukić je školski psiholog i profesor 14. beogradske gimnazije. Pre (Ne) pitaj me kako sam objavila je knjige Odeljenski starešina (koautor) i Igru odrastanja za koju je dobila Nagradu "Neven". Izdavač obe nagrađene knjige Ivane Lukić je Kreativni centar.

"VREME": Vaš svakodnevni kontakt sa gimnazijalcima navodi na pretpostavku da su priče iz vaše knjige istinite, a ne da samo tako deluju.

IVANA LUKIĆ: Da, knjiga je nastala na osnovu mog višegodišnjeg rada u školi i kao psihologa i kao profesora. Elementima iz prakse sam nešto menjala, kombinovala ih. Kad pišem, bitno mi je da nađem neku "foru", a ostali delići se posle toga prosto sami slažu. Recimo, priča Junska mantra kao da je sama izašla iz mene: na kraju prošle školske godine, posle četiri vezana časa psihologije na kojima sam ispitivala učenike za konačnu ocenu, slušala sam ih kako se pravdaju "nisam stigla da naučim, imali smo kontrolni iz fizike", i gledala kako sve vreme sabiraju ocene i kalkulišu "ako dobijem 3 ili 4, zaključiće mi 3". Došla sam kući i zapisala priču. Sad, čini mi se da nema učenika koji se nije našao u njoj. Nadam se da su se poistovetili i sa još nekom, ali da neće da kažu zato što bi time odali šta ih muči. Prve dve priče iz knjige su napisane pre nekoliko godina. Poslala sam ih na jedan književni konkurs, odbijene su, i ja sam prestala da ih pišem. A onda su, jednog dana, ideje opet počele da se javljaju i slažu u priče.

Vaše priče su sažete, često veoma kratke.

Da, volim kratku formu. Zato i nisam očekivala nagradu. Mislila sam: ja da pobedim u ovoj jakoj konkurenciji romana naših velikih pisaca za decu – nemoguće! Inače, priče su namerno kratke, i to ne samo zato što volim tu formu, već zato što su namenjene mladim čitaocima. Cilj mi je bio da to što pišem oni i pročitaju – jer nemaju afinitet za duga štiva. Navikli su na SMS, kratke postove, sve se skratilo, a pažnja naročito. Prethodnu knjigu, Igru odrastanja, pisala sam u formi video-igrice znajući da ih to zanima, a sve s nadom da će privučeni igricom pročitati i neki psihološki savet.

Naslov vaše knjige savetuje da decu treba pitati kako im je. I da ih treba čuti.

Hteli bi oni da ih pitamo, ali samo do granice koja im odgovara. Mislim da je njima najvažnije samo da ih saslušamo. Dešava se nekada da dođe učenik, ispriča šta ga muči i ode dalje. Dovoljno je saslušati ga i istinski ga razumeti.

Problemi mladih kojima ste se bavili u knjizi nisu ni mali ni lako rešivi. Na primer, devojka iz priče Stolica srama kaže: "Treba mi neko kome je stalo do mene. Pa neka bude i kao da mu je stalo, kad već mami nije."

Ima ih svakakvih, od onih bezazlenih, poput "ne sviđaju mi se moja kolena", do ovog koji ste citirali. Meni, kao psihologu škole, često dolaze deca sa porodičnim problemima, ljubavnim, sa problemima zbog učenja, zbog neuklapanja ili neprihvatanja od grupe. Na primer, mogu biti diskriminisani zbog običnih stvari: muzike koju slušaju a koja nije ona koju sluša većina, ili zbog tima za koji navijaju. Uostalom, taj problem je karakterističan za njihove godine. Oni imaju potrebu da budu prihvaćeni, ali ne bi da odustanu od sebe. Zato su u nekoj ambivalenciji, konfliktu ponekad.

Devojka iz priče Čudan deo slagalice ne ponaša se kao drugi iz njenog odeljenja, pa se zato pita: "Da li ja uopšte postojim?"

Ona ima potrebu da se druži, ali kad izađe sa društvom oni sve vreme puše i piju, što njoj ne prija. Onda je oni prozivaju. Šta da radi, da odustane od sebe ili da se prikloni? Kako da bude s njima a da joj bude lepo? To je takozvano odrastanje.

Tema dveju priča je vršnjačko nasilje. Da li je taj problem rešiv?

Jeste, ali je teško. Većina nasilnika smatra da je žrtva kriva. Ko mu je kriv što se razlikuje, kažu. Smatraju da je normalno nazvati nekog pogrdnim imenom. Samo se šalimo, kažu. Ne sme se biti drugačiji. A internet nasilje može biti još pogubnije od fizičkog. Na primer, na času građanskog vaspitanja pričamo o raznim bitnim temama, o toleranciji, o prihvatanju različitosti, ali to je predmet koji se ne ocenjuje, pa neki učenici radije koristite taj čas da urade domaći iz matematike nego da učestvuju u razgovoru o na primer hendikepiranim osobama i našem odnosu prema njima. Građansko vaspitanje je mesto gde deca imaju prilike da kažu šta misle a nastavnik da ih čuje.

Šta je sa odličnim đacima? Đak generacije iz priče Ne, nisam tvoj heroj nema problem da li je prihvaćen ili nije.

Ima odličnih učenika koji nisu tipični štreberi, koji imaju dosta obaveza i sve stižu – učenje, muzička škola, sport, jezici, bave se raznim popularnim stvarima, izlaze, ali ima i oni koji su nepopularni štreberi.

Mnoge junake vaših priča smara škola. To je, istina, stari problem…

Ali je kod digitalne generacije izraženiji nego što je bio. Oni ne vide svrhu učenja zato što svaku informaciju u svakom trenutku mogu da dobiju jednim klikom na računaru. Pre neki dan se jedna učenica iskreno čudila zašto mora da zna da li je Stara planina gromadna ili venačna. Potpuno razumem njeno čuđenje, ali ja ipak treba da joj dokažem da će joj i takvo znanje biti potrebno u životu.

Međutim, iako im je škola smor, likovi vaših priča nisu bez interesovanja. Momak iz priče Bonus je ponavljao godinu, ali voli igrice i razmišlja da ih programira, a devojka koju škola guši u priči Za broj veće svira gitaru i ima svoj japanski bend.

Da, mlade svašta interesuje, bave se raznim stvarima, i uspešni su u tome. Mnoga deca imaju jedinice u dnevniku, a odlični su muzičari, glumci, sportisti. Ocene nisu pokazatelj njihove nemarljivosti ili sposobnosti i pameti, već govore o sistemu po kome ih obrazujemo.

Ne bi bilo loše proslediti ove vaše priče Ministarstvu prosvete, ljudima koji odlučuju o obrazovnom sistemu, ne bi li se školski program prilagodio novom vremenu.

U vremenu kad znanje nije na ceni, i kad je mladima gotovo neizvodljivo da sede u školi šest časova i slušaju predavanje koje ih ne zanima preterano, a oni su navikli da se stalno nešto dešava, na multitasking, veoma je teško preneti im gradivo. Pa i meni je nekada teško da na nekom seminaru nekoliko sati pažljivo slušam, mogu misliti kako je tek njima! Kad uđem u učionicu, svi gledaju u ekrane mobilnih telefona, i treba vremena da im se pažnja skrene na predavanje. Potrebna im je neka dinamičnost, a ne statičnost.

Kako biste opisali sadašnje gimnazijalce?

Pogrešno je generalizovati. Utisak je da su neki usmereni na sebe, na neki hedonistički način života, i sve bi da postignu odmah i bez truda. Smatraju da se trud ne isplati. Uglavnom uče za ocenu, ne misle da znanje i iskustvo služe nečemu. Da li hoće da menjaju svet – slabo. Kažu: ovde je sve bez veze, u drugoj zemlji je bolje. Ne vide da su i oni karika koja može da promeni to "bez veze". Inače, veruju da će uspeti u životu. Pozitivni su, i veseli. Mislim da adolescencija nije osnovni razlog takvog njihovog razmišljanja. Bili bi drugačiji da im se plasiraju drugačije vrednosti.

Kako su reagovali na profesorkinu nagradu?

Čestitaju mi, naravno. Jedan učenik mi je rekao: "Jao, što se ne hvalite, pa zar ja moram na Dnevniku da čujem da ste dobili nagradu?" A jedna učenica mi je prišla i rekla: "Ne mogu da verujem da nas neko toliko dobro poznaje." Eto to mi znači. To je prava nagrada.