Bilo je neko takvo vreme kada je istorijski optimizam bio nešto poput obaveznog (službenog) pogleda na svet, a ako ste još i mladi, onda je vaš podrazumevani optimizam – na vama, uostalom, "svet ostaje", a "zemlja koja ima ovakvu omladinu ne mora da brine za svoju budućnost" – imalo da ima i neku dodatnu aktivnu i aktivističku žustru notu, izvesnu, što bi se reklo – poletnost… E, kad je već tako, šta je logičnije nego da se nedeljnik "Saveza socijalističke omladine" nazove baš Polet?

Godina je bila 1976, izvesni jedanaestogodišnjak se sa roditeljima baš bio doselio u Zagreb, i baš u tom je gradu baš te godine počeo da izlazi Polet, "tjednik SSOH". I izlaziće tamo sledećih četrnaest godina, sve do proleća 1990; onaj jedanaestogodišnjak "izlaziće" u Zagrebu godinu i po duže, a onda će i on odustati, i još jednom promeniti adresu. Polet i on su, kako god okreneš, zajedno proživeli jedan buran mladenački život, deleći prostor i vreme. Ali, nije ovo priča o tome (osim u onoj meri u kojoj ipak jeste).

Željko Krušelj, poznati hrvatski novinar i publicista, po zvanju istoričar, upravo je objavio obimnu monografiju Igraonica za odrasle: Polet 1976–1990. (Adamić i Novi list, Rijeka 2015) u kojoj na preko sedam stotina stranica minuciozno razlaže hronologiju izlaženja jednog lista koji je još u "detinjoj" svojoj fazi postao politički, medijski i kulturološki fenomen ne samo Zagreba i socijalističke Hrvatske nego je bio s (ne)odobravajućom pažnjom praćen u svim važnijim zakucima jugosocijalističkog svemira poslednjih godina Titovog života i tokom cele posttitovske dekade, začete ritualnim zakletvama na sahrani "najvećeg sina naših naroda i narodnosti", a zaključene haotičnim, već u narednoj godini i krvavim raspadom i sistema i države bez kojih više ni neke mnogo "veće" stvari od Poleta nisu mogle sebi da pronađu (to jest, preoblikuju) uporište i smisao.

Malo šta je bilo tako turobno i sivo kao ta soc-Hrvatska sredine sedamdesetih, u tim ranim godinama nakon sloma "Maspoka", i malo je šta bilo tako impotentno i prazno kao njeni mediji, stisnuti olovnom knutom u poređenju s kojom je partijska stega u Beogradu izgledala kao divlja orgija slobode (naravno, samo u poređenju). Sve republike i pokrajine imale su svoje "omladinske listove" – tada još mahom sasvim bezvezne – jedino Hrvatska više nije, u čemu je bilo nečega posebno perverznog, jer je Zagreb svakako imao, nakon Beograda, najviše ljudskog potencijala. I tako je nastao Polet: kao pokušaj da se taj čudan zjap ispuni. Vreme jake ideološke stege isključivalo je bilo kakve eksplicitno političke probitke, ali je zato Poletova prva redakcija, s piscem Perom Kvesićem na čelu, unela i stilske i sadržinske i formalne (oprema, dizajn, stripovi) promene do tada neviđene u eseferjotu, napravivši hiperurbani andergraund nedeljnik koji je ličio na državno dotirani fanzin, ako ne i samizdat – eto jednog od brojnih paradoksa mekog jugosocijalizma! – da bi ga sledeća redakcijska postava s Ninom Pavićem i Denisom Kuljišem radikalizovala, stvorivši ponešto bizaran i neverovatno atraktivan spoj komercijalnosti i avangardnosti (?!), a onda je nastupila 1980, ta mitska "godina nulta" kada je umro Tito a rodio se zagrebačko-beogradski Novi val/talas, kojem su Polet i Džuboks bili takoreći "zvanična glasila", a koji je, na koncu, uvek bio "nešto mnogo više od rokenrola", kao što je već svaka dobra i značajna stvar mnogo više od sebe same, a da tome uopšte nužno ne teži, niti o tome nužno poseduje svest. Tada je Poletov glavni urednik bio Zoran Franičević, i ta će redakcijska postava ostati zauvek kultna (iliti COOL-tna, rečnikom i senzibilitetom nastupajućih vremena), ona koja je na pravom mestu u pravo vreme učinila pravu stvar… I sagorela. Tačnije, razjurena. Kao i one pre nje, koje su joj na mnogo načina utrle put. Jer, tako je to išlo u paternalističkom jugosocijalizmu: ista bi te ruka i pomazila i klepila po labrnji, ponekad čak i za jednu te istu stvar, ista ruka ti je nemilice davala pare i ostavljala te bez posla, ili te na neki drugi način kažnjavala. Usledilo je "disciplinovanje" Poleta i instaliranje "omladinsko-aktivističke" uredničke ekipe, no ni to nije potrajalo, pa ju je odmenila jedna u dobroj meri apolitična ali izrazito naklonjena omladinskim supkulturama. I tako dolazimo do sredine osamdesetih: u Hrvatskoj obeleženoj famoznom "hrvatskom šutnjom" (tamošnji komunisti su se nakon maspoka na federalnom nivou uglavnom "pravili mrtvi" i gledali da ne talasaju, a sve inicijative koje bi uzbibavale mrtvo "i posle Tita Tito" more dolazile su ili iz Beograda ili iz Ljubljane; sve dok, s pojavom Miloševića i psihotičnom kosovizacijom svega i svačega, iz Beograda nisu počele da stižu samo sumanute stvari, a Ljubljana rešila da se totalno "emancipuje" od jugokonteksta) vrio je zakulisni sukob nemušto "reformske" i vrlo glasno i agresivno "pravoverne", dogmatske struje, a ovu potonju je obeležavao – kako će se u zla vremena pokazati, dosledni i čestiti, ali ipak beznadno anahroni – Stipe Šuvar, koji je negde 1983. u Polet instalirao ekipu svojih mlađanih jurišnika (Mladen Babun, Zlatan Gavrilović, Dejan Jović…). Dobro se sećam njihove mladoboljševičke zažagrenosti: nisi se mogao načuditi tome da neko ko je možda čak i obrazovan i inteligentan sve to može misliti ozbiljno?! Hej, pa valjda više ni u Novosibirsku nisi mogao sklepati ekipu tako nadobudnih pravovernika jedne sve jalovije doktrine?! Kako god, taj je šuvarizovani Polet širom Juge tražio (samim tim i nalazio) "ideološke neprijatelje" i u toj je prerevnoj nesuvislosti i sagoreo, ta ga je njegova obogotvorena "partija" na kraju odbacila kao balast. U poslednjih četiri godine list je vodio Zoran Simić, možda malo ziheraški za standarde vremena velikog otvaranja, ali pouzdano, čestito i pametno, pluralistički u svakom suvislom smislu. Naravno, nije to spasilo Polet od brzog i temeljitog nestanka u vremenu gašenja socijalizma i demonaže jugoslovenske federacije, kao ni ogromnu većinu drugih nekadašnjih "omladinskih listova", s monumentalnim izuzetkom ljubljanske Mladine, koja je pravovremeno u svakom smislu preskočila sopstvenu senku i nametnuta statusna i ostala ograničenja.

O svemu ovome što je ovde krajnje sažeto izneseno Željko Krušelj – nekoliko je godina i sam radio u Poletu – piše veoma upućeno, akribično, hladne glave (ali ne bez insajderske zainteresovanosti) i nepristrasno, bez prekomernog favorizovanja ili demonizovanja aktera prošlih vremena, stvarajući niz upečatljivih portreta, i kontekstualizujući neke davne, mlađima valjda već i pomalo neshvatljive situacije. Ubedljiva je ovo panorama jednog vremena, i hronika ne samo jednog lista nego evolucije medijske kulture, ne samo u Hrvatskoj. Kao nekovrsni apendiks, tu je i sažetak potonjih karijera bitnih i manje bitnih Poletovih ljudi, iz kojeg se vidi da bi današnja medijska scena Hrvatske – u dobrom, a i manje dobrom smislu – bila doslovno neprepoznatljiva kad bismo iz nje "odstranili" sve one koji su se makar očešali o Polet iz neke od njegovih inkarnacija. To uključuje, dakako, i brojne Poletove beogradske saradnike…

Važna je ovo knjiga na mnogo načina, jedan je od bitnih priloga arheologiji znanja o tome ko smo i šta smo, i zašto smo baš ovakvi.

A što se onog jedanaestogodišnjeg "dotepenca" s početka teksta tiče, on je ubrzo počeo da čita Polet, ne baš od prvog broja ali svakako vrlo rano, i to više nikada neće prestati, do samog kraja zajedničkih im dana. Kada je imao četrnaest ili petnaest, postaće i kolporter tog lista, u to mitsko Franičevićevo vreme, uzimaće svakog (beše li?) utorka paket sa svojih dve stotine primeraka i lečiti urođenu mu stidljivost izvikujući naslove po ulicama "dobrostivoga grada Zagreba", kako će taj grad mnogo kasnije nazvati dobrostivi Simo Mraović. Onih nekoliko visokoplafonskih soba u Savskoj 5 biće prva novinska redakcija u koju će ikada kročiti pa će i svaku buduću, svesno ili ne, meriti tim merilom, i osećaće se dobro samo tamo gde namiriše nešto od te elegantly wasted atmosfere. Naravno da je kao tinejdžer sanjao da piše za Polet, ali se to nekako nikada nije dogodilo (onu jednu zezatorsku pubertetsku pesmicu ne računa) zbog čega mu je bilo žao samo dok nije malo bolje razmislio: zapravo je možda tako i bolje, kao kada razmišljaš o ženi koja te je dugo, dugo fascinirala a nikada je nisi osvojio, nisi ni pokušao, kao da je nekom možda mudrijem (a možda samo manje hrabrom?) od tebe a ko stanuje u tebi bilo dovoljno što ona postoji, a sve preko toga loše bi se ionako završilo, jer stvari se uvek jednom loše završe, to je u naravi stvari koje jednom započnu. Nema više ni Poleta ni zemlje u kojoj je izlazio, grad je i dalje tu ali je drugačiji, a tu je i onaj koji više nije tamo, ali je i on drugačiji, ili možda baš i nije nego je naprotiv isti, jednak sebi, a drugačiji bi bio da nije bilo ni Poleta, između ostalog; ako je tako, srećan je što tog drugačijeg sebe nikada nije upoznao.