Završena je izgradnja ograde na granici Makedonije i Grčke čiji je cilj sprečavanje ulaska izbeglica koje ne potiču iz Sirije, Iraka i Avganistana. Ograda je dugačka tri kilometra, visoka tri metra, a iza nje se nalaze stotine izbeglica. Nakon nereda u subotu, na granicu je stigla i vojska… Ovo je samo jedan od onih vidljivih primera reagovanja evropskih zemalja na duboku krizu u svom okruženju.

Dakle, kakve su posledice terorističkog napada u Parizu, kako će ovaj događaj uticati na već loš položaj izbeglica u Evropi, šta je sve dovelo do ovakve situacije i zašto se zločini relativizuju, govorili su na tribini u Kikindi povodom četvrt veka nedeljnika "Vreme" Filip Švarm, Teofil Pančić i Momir Turudić. Moderator je bio Željko Bodrožić.

KOLIKO KOJA ŽRTVA VREDI: U terorističkom napadu u Parizu povređeno je 17 državljana Srbije, od toga sedam teško. Tokom te noći mnogi u Srbiji su ostali budni prateći vesti i pokušavajući da dobiju ambasadu kako bi se raspitali o svojoj rodbini i prijateljima koji su tamo. Jedan od njih bio je i odgovorni urednik nedeljnika "Vreme" Filip Švarm: "U Parizu je ranjen moj nećak. Pogođen je sa dva metka u noge dok je njegova djevojka ubijena. Nikom u takvim trenucima nije lako, pa nije bilo ni meni… Ovo govorim kako bi se mogli odrediti prema ovakvim događajima. Kao i kod svakog novinara, kod mene postoji određena doza cinizma prema svemu. Plašim se i da većina nas nije u stanju da oseti empatiju prema ljudima – ne mislim samo na događaje u Parizu. Kao profesionalac želim da sve to sagledam objektivno i u što širem kontekstu. Često političari govore da se terorizam može preseći samo ako se uklone uzroci i slične fraze od kojih nemamo mnogo – sve što imamo jeste da nevini ljudi stradaju. Ova situacija se ne može prekinuti ako se ne uspostave nova pravila koja će biti jednaka za sve: kako za siromašne tako i za bogate u cijelom svijetu."

Odmah nakon terorističkog napada u Parizu, koji se odigrao 13. novembra, javnost u Srbiji se podelila kao i uvek po ovakvim pitanjima. Dok su jedni žalili 130 žrtava ovog terorističkog napada, drugi su uzvikivali "Tako im i treba, oni su nas bombardovali", a treći su podsećali na žrtve drugih napada koji su se dogodili u sličnom periodu, ali sa manjom medijskom propraćenošću. Ljudi vole da racionalizuju ono što čovek ne treba da racionalizuje, kaže Teofil Pančić. "Pošto je ljudima neprijatno da budu zli i pokvareni direktno, onda traže neku vrstu opravdanja i relativizacije. To je ono ‘što da ih žalim, kad oni nisu žalili nas’. Samo je pitanje – Koje to nas? Pošto taj koji to priča nije poginuo jer da jeste, ne bi mogao da priča, pa šta onda ko njega da žali. To je diskurs koji mi je odvratan. Ne volim kad me licemeri ucenjuju Bejrutom. To je priča za malu decu, svaki normalan čovek podjednako žali sve. Uvek se lakše identifikujemo sa nečim što je poznato i gde si bio. U ideološkom smislu videćete da oni koji su tokom ratova u Jugoslaviji mrzeli muslimane sada sa njima saosećaju. Njihova logika je da je musliman, ako je daleko – dobar, a ovaj što je u Srbiji – ne valja. Njima je dobar svako ko je protiv zapada. To su licemeri", dodaje Pančić.

O zemljama Bliskog istoka i severne Afrike znamo malo, informacije o njima dobijamo preko medija koji o njima izveštavaju samo u nekim kriznim momentima. Sve je možda krenulo sa televizijskim izveštavanjem o prvoj invaziji na Irak gde su zbog načina plasiranja informacija većinom svi podržavali to, seća se Momir Turudić: "Poznanik iz Iraka jednom mi je rekao da u Evropi paze šta gađaju dok kod njih to ne rade. Prva reakcija ovog leta je da je mnogo ljudi pomagalo izbeglicama, obični ljudi su reagovali jer su osećali potrebu za tim. Solidarnost i empatija su, nažalost, potrošne kategorije. Na početku je još bilo incidenata. U Banji Koviljači 2011. godine kada je zbog malih kapaciteta određeni broj izbeglica bio prisiljen da spava u parku, došlo je do pobune pola mesta koje nije zarađivalo od izbeglica. Šef policije u Loznici je tada rekao da od oko 100 krivičnih prijava koje su podnete, 98 je bilo prema izbeglicama, a samo dve su oni učinili."

KUDA IDE OVAJ SVET: Reakcija Francuske na ove napade bila je bombardovanje Rake, grada na severu Sirije. Na položaje džihadista bačeno je 16 bombi, a u akciji je učestvovalo deset lovaca Rafale i Mirage 2000. Navodno su uništeni komandni centar islamista, kao i jedan njihov kamp za obuku. Francuski predsednik Fransoa Oland tako je održao govor pred oba doma parlamenta gde je istakao kako je Francuska u ratu, te kako je u prošlosti pobedila i gore neprijatelje.

"Ne verujem da na tim kućama koje su bombardovane piše Islamska država", kaže Švarm: "Mi smo 1999. godine ovdje iskusili šta je bombardovanje, ali ono nije spriječilo ubijanje ljudi na Kosovu i masovne grobnice. To se ne rješava tako što će biti još žrtvi. Postoji li neko rješenje sem ubijanja? Plašim se da mi u Evropi radimo ono za što vidimo da ne funkcionira… Možda u to i ne vjerujemo, ali nas ubeđuju da će to profunkcionisati tako što ćemo bacati bombu više i ubijati još nekog više. Tako dolazimo do disfunkcionalnog društva: svaki musliman ili izbjeglica – svako malo tamnije boje kože – postaće terorista. Ako prihvatimo tu vrstu straha da stalno strepimo da li će neko detonirati eksploziv, ulazimo u neku vrstu otvorenog rata bez kraja i konca."

Momir Turudić već sedam godina radi kao prevodilac izbeglicama iz Avganistana. On kaže da ljude sa tih područja nepravda koja im se čini zapostavljanjem sigurno boli. "Mi smo tokom ratova u Jugoslaviji naučili lekciju da nema ničeg što se dešava daleko, a da ne utiče na običan život, ali da ništa ne traje večno. Poslednjih godina vidimo kako se Bliski istok, severna Afrika i Srednji istok raspadaju u moru krvi. To što većina nas nije bila u Mogadišu ili ne zna mnogo o njihovoj kulturi ne znači da naša saosećajnost treba da bude manja ili da su ti ljudi mnogo različiti od nas. Pre svega, reč je o ljudima, nisu svi islamisti teroristi. Radi se o jednoj banalnoj stvari, ogroman broj ljudi je poslat i naoružan, davane su mu pare, a tek kada se nešto desi, dođe do šoka javnosti. Taj šok jeste licemeran", zaključuje Turudić.

U raspravi oko racionalizacije sukoba i toga kako Evropa gleda na islamske zemlje, Pančić se nije složio sa Turudićem i Švarmom. "Možda sam ja evrocentrična osoba i nisam toliko multikulturalan, ali ne pristajem na to da su oni to uradili zbog nekog bombardovanja, ne pristajem na svaku racionalizaciju geopolitičke vrste ili njihovih tužnih biografija. Evropa je videla i druge vrste terorizma. To je isto kao kada bismo pokušali da opravdamo nacizam u Nemačkoj time što je Nemačka kao gubitnik posle Prvog svetskog rata bila izložena preteranim nametima i vraćanju dugova pod uslovima koje ne može da podnese što jesu istorijske činjenice. Islamizam je duboko fašistička teorija koja je zasnovana na ukidanju sloboda. Pariz je centar slobode i života gde ljudi mogu da rade šta žele, zato je on bio meta. Pogled na svet koji stoji iza svega inherentan je što se toga tiče i on bi bio takav čak i da ne postoji nijedan bombarder iz Amerike, Engleske ili Francuske. Njegova je osnova mržnja prema ljudskoj slobodi", zaključio je Pančić.

Iako donekle različitih gledišta, učesnici su se složili da su svetu potrebna nova pravila koja će biti ista za sve, te da se problem terorizma neće rešiti time što će se zabraniti prolaz izbeglicama. Nama ostaje samo da vidimo da li će se to i desiti ili će se trend stavljanja ograda i žica na granice nastaviti tako da stihovi Električnog orgazma: "Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju sheme", ne budu najbolje opisivali Evropu.