Čujem kako se dečak Marko, sprat iznad mene, sprema za proslavu osnivanja revolucionarnog pokreta Grobarski Trash Romantizam. Dionizijske, autsajderske, svečanosti počinju 4. oktobra. I Beograd je oslobođen u oktobru 1944, samo se to ovde odavno zaboravilo. Svečanosti počinju u Parobrodu, Kapetan Mišina 6. Dečak Marko kaže da počinju prikazivanjem dokumentarnog filma Partizan – Zvezda u četiri seta: 6:1, 6:0, 7:1, 5:0. Ovo je nepravilan sonet. Reditelj Ivan Lovrić. Celi tjedan idu svečanosti: povest GTR ili Partizan rešava jednačinu srca.

U eseju ili pripovesti o GTR, Partizan izranja kao Apolonski torzo, kao dribling na smrt. To je požar koji niko ne može ugasiti. Partizan kao najbliža večnost.

Đačka sveska GTR rimuje drskost i duhovitost, razum i ludilo, Puškina i Kiša, ličnu priču i istoriju, Maljeviča i Direra, Crni kvadrat i Autoportret, Bajrona i Orvela, strast i vernost, ljubav i fudbal. GTR je pobuna protiv palanačke, plačiguzne, instalirane, bahate, mutave, nesposobne vlasti.

Ko su grobari treš romantičari? Zaverenici, zatočnici. Zaljubljeni(ci) u ambis. Ambis ili levitacija srca. Posle utakmice Partizan–Spartak 5:0 (Kovačević 2, Hasanagić 2, Vasović 1), praški student Jan Palah, Empedoklov učenik postao je član Društva mrtvih pesnika. Jan Palah, vatra, postao je treš grobar romantičar. Bio sam na Vaclavskim namjestima sa kojih je u večnost krenuo Jan Palah. Jer Partizan je, kaže ova knjiga, večita glad za slobodom, za igrom. Partizan kao napev moje krvi, kao ritam koji mi darovaše crno-bele bebe i Florijan Matekalo.

Jevrejin, Jugosloven, Partizan to je u S(N)S Srbiji isto. Grobar nosi s ponosom, žutu i(li) crno-belu traku na mišici. Četnička, ljotićevska, svesrpska, udbaška, radikalska Zvezda secirana je u ovom eseju po uzoru na Čas anatomije Danila Kiša.

Erosova šifra je Partizan. GTR je čuvar tradicije Partizana. Rečnik ljubavi. A gde se mogao roditi treš romantizam grobara nego u srcu mladih španskih boraca: Konstantin Koča Popović, Peko Dapčević, Siki Gaković, Božo Koprivica… Malaga, Bilbao, Granada, Fuenlabrada, Gvadalahara… Alkazar, Viva la Republica. I u srcu mladih Partizana: što to huči Prva proleterska. Njihov je uzor bio partizan, mladi Peća Rostov. Nije samo Šekspir, i Tolstoj je bio partizanovac. Peća Rostov igrao je za čuveni podmladak Partizana. Igrao je centarfora, a taj mladi tim dve godine nije izgubio nijednu utakmicu u Jugoslaviji.

Partizan kao iskrenost Punog Meseca ili Partizan je Itaka gde zelena boja mora prelazi u crno-belu večnost. Vernost kao večnost, ili jedna devojka kadra da umre za crno-beli san: Jelena Ćetković. Pre neki dan ovom heroju su oteli ulicu u Beogradu. Ali dobila je bulevar u Grobarskom Trash Romantizmu.

Partizan ili Homerov postupak nabrajanja: Špic, Bobek, Simonovski, Pajević, Atanacković, Zebec, Čajkovski, Milutinović, Šoškić, Galić, Radović, I. Mitić, Miladinović, Vasović, Jusufi, Kovačević, Čebinac, Bečejac, Rašović, Hasanagić, Paunović, Đorđević, Bjeković, Vukotić, Vokri, Mance, Ćirić, Ilić… Stadion JNA ili tada su dani bogovi bili. Od stadiona Partizana do večnosti, ili noć odreši žeđ ludaka, vilenjaka i grobara.

Samo se vatra, more i Partizan mogu gledati beskrajno:

 R
RRRR
RRR
RRR

i čitati svesku o grobarskom treš romantizmu.

Srećan rođendan, Grobari, večiti romantičari!

Smrt fašizmu, živeo Partizan.