Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, aerodrom "Beograd" je bio beskrajno inspirativan ambijent za moje dečje ludorije – idealan za razigravanje mašte i futurističke fantazija koje su me opsedale. Bila je to jedinstvena arhitektura, izuzetno dinamično, obasjano i moderno zdanje. Zbog moje tadašnje sićušne veličine izgledalo mi je čak svemirski ogromno.

U Beogradu, osim eventualno Sava centra, nisam pronalazila tako svetle i vedre prostore, gotovo hermetički zaštićene od obične dosadne spoljašnosti. Nije bilo mnogo staklenih zgrada, klimatizovanih i automatizovanih, u kojima stalno nešto pišti i oglašava se. Ovakve zgrade zavladale su gradom tek poslednjih godina, izrodivši se u svoju suprotnost, u isprogramirane, sterilne ambijente predviđene za kiborge, a ubitačne po ljudski duh. Jedine "kapsule" koje sam ikada volela su aerodrom i avion, uz njih je pregnantno obožavanje brzine, čelika i modernosti sasvim prirodno pristajalo.

Iako napravljen na krilima kosmopolitskog duha, glavni jugoslovenski aerodrom u to vreme nije sasvim uspevao da umakne čaršijskoj atmosferi. Imao je nekakav višak živosti, žamora, dovikivanja i veštačke ozbiljnosti na carinskim punktovima. Kumovi, rođaci ili prijatelji su obavezno putovali sa nama i uvek smo sretali nekog poznatog iz škole, preduzeća, komšiluka, neke davne poznanike, komšije itd. Danas na njemu retko nekog prepoznajem i ne osećam nikakvo ushićenje. Rutinski, bez ikakvog uzbuđenja, pristupam procesu prijavljivanja, prebrojavanja, premeravanja, razvrstavanja i otpremanja na odabranu destinaciju.

Letovanje je u državi mog rođenja bilo oličenje radničkih prava i moći srednje klase. Provodilo se uglavnom na hrvatskom primorju, a u atmosferi potpune razbibrige počinjalo je već na surčinskom aerodromu. Tu su startovale blagodeti zasluženog uživanja i preterivanja – dvadesetodnevni boravak u iluziji totalnog blagostanja i besposličenja. Polazilo mi je za rukom da iskamčim čak tri sladoleda ili bar dva i kuglu šlaga. Dodvoravala sam se konobarima ne bi li mi dali slamčice svih boja i performansi. Na frišopu sam kibicovala "toblerone" i momentalno je brisala sa lica zemlje, a najdraža stvar koju sam sa njega odnela bio je vokmen.

Pista je iza prozorskih okana lelujala pred mojim očima, očaravajući me krilima ogromnih čeličnih ptica. Koračanje po neobičnom gumiranom podu sa ispupčenim kružićima ubrzano me odvodilo u nestvarne priče. Zamišljala sam da u naučnofantastičnom filmu, fatalno lepa, otimam svemirski brod od vanzemaljaca i osujećujem njihove teritorijalne pretenzije na našu planetu, ili da sam superheroj koji spasava putnike u avionskoj nesreći usred okeana. Piloti, u lepim svečanim uniformama, sa nekakvim zlatnim epoletama, ličili su mi na kapetane kraljevskih mornarica iz bajki. Stjuardese na štiklama, u tesnim suknjama, sa puno rumenila, važne i sigurne u sebe, hitro su koračale za njima.

U tom nikad potpuno istraženom lavirintu koji vodi do piste doživela sam i prve realne sudare svetova. Videla sam čoveka crne kože sa zubima beljim od bele boje i porodicu kosookih i žućkastih ljudi. Sva čula su mi na aerodromu od silnog uzbuđenja funkcionisala pojačano. Duboko sam udisala mirise parfema i uzdisala od miline, želeći da ih nekako sačuvam od zaborava. Nisu mi umakli Bajaga i Instruktori, kao ni čudne reči čije značenje nisam razumela i koje su svi dugo izbegavali da mi objasne. Radilo se o "privatniku", "gastarbajteru" i "švalerki".

U avionu je sedište do prozora moralo biti moje. Ako je trebalo, borila sam se za njega uvaljivanjem, moljakanjem, suzama, izrazima razočaranja i očajavanja. Vrtela sam i podešavala dugmiće iznad glave kao da su komande kojima preuzimam upravljanje letelicom. Odmah potom pristupala sam ispitivanju sadržaja pripadajuće mi papirne kesice da vidim čime sam počašćena. Zadržavala sam plastične šoljice i escajg, preturala ih u igri tokom celog letovanja i dugo kod kuće. Vlažna maramica je bila najdragoceniji plen. Čekala sam je cele godine. Obožavala sam je. Ona tada nije bila obična stvar, već, kao i so u kesici, posebna privilegija dostupna samo u ovoj prilici. Sam vrhunac zadovoljstva trajao je od momenta konačnog napuštanja tla do pojave oblaka, a onda je dolazilo do kratkog prekida filma. Tonula sam u san koji će trajati sve dok se preda mnom ne ukaže svetlucavi plavi Jadran.