Uprkos široko rasprostranjenoj predrasudi, strip nije eskapistička umetnost – bar ne više no bilo koja druga: eskapizam je uvek u oku posmatrača, i tiče se posmatračeve želje za bekstvom, a ne suštinske prirode posmatranog dela. Istina je, međutim, da pojedini vidovi umetničkog izraza češće i lakše uspevaju da zadovolje prirodnu potrebu za lekovitim izbegavanjem stvarnosti. Strip, na primer – posebno onda kada je smešten u imaginarnu budućnost ili, naročito, u mitologizovanu prošlost. Naravno, nije svaki odlazak u prošlost bežanje u prošlost – čak ni onda kada na to putovanje krećemo iz sadašnjosti koja svakim aspektom svog postojanja izaziva želju za bekstvom. Umetničko istraživanje prošlosti podrazumeva pre svega potragu za identitetom – kako sopstvenim, tako i identitetom zajednice u kojoj smo se rođenjem obreli i kojoj, makar zvanično i formalno, pripadamo. Takva potraga, kao i svaka potraga, svojevrsna je avantura: u slučaju Aleksandra Zografa, ta bi se avantura mogla opisati kao istraživanje jednog boljeg sveta koji je nestao, i mi s njim. Likovni izraz tog istraživanja, na prvi pogled miran i uravnotežen, sadrži u sebi vrtoglavo širok raspon emotivnih doživljaja i duševnih stanja, na Zografovom autoportretu prikazanih minimumom sredstava, sasvim svedenim repertoarom gestova i grimasa. A minimalizam je po pravilu otmen – posebno onda kada je udružen s pogledom na svet koji bi se mogao okarakterisati kao magijski realizam, pogledom koji podrazumeva naizgled mali, jedva primetan, a za umetnost presudno važan otklon od stvarnosti: kao kad Paja Patak postane žuti Paja Patak; takvim očuđenjem jedan uveliko potrošeni i od smisla ispražnjeni junak iz stripa postaje deo očaravajuće nadrealnog univerzuma.

Očuđenje se u artističkom preobražavanju stvarnosti možda i češće no što bi trebalo postiže tako što se svet sagledava očima deteta: takva kreativna prečica deluje naročito pogrešno onda kada njome pokušava da se posluži neko ko je odavno zaboravio (ili nikad nije ni znao) kako dete posmatra, promišlja i oseća svet. Sa Zografom, srećom, to nije slučaj: on ne samo da je detinju vizuru sačuvao netaknutu, već joj je dodao i jednu dublju dimenziju očuđenja – ovaj umetnik svet posmatra očima deteta koje spava, i sanja. Sanja, pored ostalog, i jučerašnji svet, naseljen likovima koji bi bez subjektivnih istoričara kakav je onaj o kome je ovde reč odavno bili zaboravljeni: te male istorije govore (naravno, samo onima koji umeju da ih čuju i vide) o svom vremenu mnogo više no ona velika, zvanična. Zograf je subjektivan, ali i pedantan istoričar, koji stvara neočekivane, a čvrste spone između velike i male istorije, između sadašnjosti i prošlosti: stare publikacije koje mu služe kao povratne (?) karte za putovanje kroz vreme, on oživljava i time što ih neretko predstavlja fotografski, bezmalo kao faksimil, i postavljanjem u novi kontekst pretvara ih u neporecivu umetnost. Kontekst, prema tome, jeste izuzetno važan – ali "detalj je sve", kako je to primetio Vladimir Nabokov u jednom romanu prepunom detalja.

Zografov smisao za detalj najuočljiviji je u njegovim putopisima, gde nam lucidno, epifanijski izdvojenom sitnicom, otvara i otkriva gradove, podneblja i narode. Takva je sitnica, na primer, silueta pacova urezana u stub na periferiji Venecije, kao simbol vekovima gomilanog taloga "intrige i misterije svake vrste", takve su litarske krigle piva u Minhenu, ili osakaćeni spomenik revolucionaru u Travniku; svi ovi, i mnogi drugi neobični i naoko samo svom okruženju svojstveni detalji, upravo svojom raznolikošću prenose suštinski istovetnu poruku: svet je jedan, i sve različitosti između onih koji ga nastanjuju samo su površni privid. Jer, svet čine ljudi, a oni su, ako su ljudi, svuda isti. Iz takvog stava proističe i jasna, nepokolebljiva etika, koja se od zla brani tako što ga vizualizuje (kao na crtežu "ratnog kolača" načinjenog u vidu tenka), a dobro čuva na isti način (kao u priči o Politikinom zabavniku).

Sve to, dabome, nipošto ne znači da je Zografova umetnost na bilo koji način sputana ograničenjima nametnutim skučenošću duhovnog i fizičkog okruženja u kome nastaje. Naprotiv: upravo je preteška teskoba pojedinih prizora najpodesnije polazište za potvrdu umetnikove ideje-vodilje: mogućnosti postoje, njegov je životni moto, a on ih ne samo otkriva, već i crta tako da postaju opipljive, bivajući pri tom imaginarne i konkretne u isti mah. Ono što je groteskno i uvrnuto Zograf rado predstavlja kao nešto potpuno normalno i podrazumevano (poput dišanovske klozetske šolje iz devetnaestog veka), dok s druge strane nepogrešivo ume da sitnim detaljem ukaže na temeljnu iščašenost nečega što naoko deluje banalno, poput bizarno razdraganih novogodišnjih čestitki iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Naročitu sklonost pri tom pokazuje prema onome što je "privlačno baš zato što je toliko omanulo", prema artefaktima koji imaju skrivene vrednosti, ali su suštinski promašili smisao: odličan primer te vrste nudi stripovani rimejk naučnofantastične novele "Zarobljenici mora tišine", iz sredine šezdesetih, priče o kosmonautima iz SFRJ, koji putuju na Mesec, gde nailaze na raketni brod iz koga je "izašlo četiri ili pet plavokosih devojaka". Priča se prekida u trenutku kad preti da iz naučno-fantastičnog pređe u erotski žanr, a na njenom kraju, u poslednjem kvadratu, pripovedač s prividnom ravnodušnošću zaključuje: "niti ko više putuje na Mesec, niti postoji SFRJ…". Neosetan preobražaj naučne fantastike u prigušeni egzistencijalistički lament tek je jedan od vidova žanrovske raznolikosti kojom se odlikuje svet Zografovih priča. Ima tu svega: od trilera, preko epistolarnih ljubavnih romana i istorijskih povesti, do filozofskih promišljanja; "Usamljeni hodač" iz Okeana iznenađenja na zastrašujuće ubedljiv i celovit način sumira ljudski život u svega pet tabli. Crno-belih, naravno, s posebnim naglaskom na crnoj boji. Jer, album Okean iznenađenja spada u najupečatljivija umetnička svedočanstva o ogavnim devedesetim (od kojih, naivno smo verovali, ne može postojati ništa gore). Reč je o dnevniku u neprekidnom nastajanju, stripu kao toku svesti u kome autor, više no igde drugde, progovara u svoje ime. Za razliku od mnogih tvoraca priča koji se trude da između sebe i protagoniste-pripovedača naprave jasnu razliku i uspostave distancu, Zograf sasvim nedvosmisleno crta sebe kao glavnog junaka i naratora, dajući tako svojoj ich formi snažan lični, autobiografski pečat, i usput pokazujući da je i autobiografija pre svega igra imaginacije. U takvoj igri, nacrtani predmeti gube svoju prvobitnu prirodu: mnoge od njih, poput srebrnog držača za čačkalice, ili mehaničkog papagaja ("koji ponavlja svaku vašu reč, i to baš vašim glasom!"), prestaju da budu nehotično komični kič i postaju artefakti, odnosno segmenti i simboli dosledne i celovite autorske poetike.

Jedan od osnovnih ciljeva koje ta poetika sebi postavlja jeste borba protiv banalnosti. Jer, svet je suviše običan, suviše uniformisan i jednoličan; stoga je dragoceno sve što narušava tu zatupljujuću estetsku i duhovnu monotoniju – od nevešte umetnosti otelovljene u zaboravljenim knjigama s buvlje pijace, do bizarnih izuma, praktično neupotrebljivih, ali dragocenih zbog svoje uvrnute larpurlartističke grotesknosti. Groteskna je, zapravo, celokupna stvarnost u kojoj živimo, odvratna i komična u isti mah, i podnošljiva možda samo zbog te komične dimenzije, nepogrešivo uhvaćene na Zografovom crtežu; toj grotesknosti nije potrebna imaginativna nadgradnja: najefektnija je upravo onda kad se u umetnički izraz transponuje s ledenom, basterkitonovskom ozbiljnošću.

Bastera Kitona, istina, nema među protagonistima Zografovog sveta, ali zato su tu mnogi drugi ikonički likovi popularne kulture – Miodrag Petrović Čkalja, ali i Dragoljub Aleksić, Zoran Miščević, ali i Milivoj Jugin – koji sami sobom, asocijativno, govore o svom vremenu više no čitavi tomovi knjiga. Komika s kojom su predstavljeni njihovi portreti diskretna je, a neodoljiva: slika je komentar teksta (a ne, kako je uobičajeno, obrnuto), i to sa stavom koji najčešće nije čak ni blaga ironija, već saosećanje i razumevanje na nivou znatno višem od doslovnog, površinskog. U takvoj, sasvim osobenoj intertekstualnosti, nastaju očaravajući nadrealistički prizori, poput onog u kome Čkalja odlazi niz ulicu praćen pogledima divljih životinja koje stoje na uglu: ikonički, mitski status narodnog heroja među komičarima time nije nimalo narušen, ali je njegov lik "pomeren", i prikazan u potpuno novom svetlu, oplemenjen novim slojevima smisla.

Mitopejski aspekt Zografovog stvaralaštva odraz je nasleđa modernizma – preciznije, one džojsovske sklonosti ka preispitivanju, neretko ismevanju i razaranju starih mitova, da bi se na njihovim ruševinama podigli novi. Elvis Presli je pretvoren u nametljivo priviđenje, a Karađorđe u mušičavog, na trenutke prilično neuračunljivog kabadahiju; partizanska epopeja s koje je skinut sloj ideološkog mitologizovanja pretvara se u uzbudljivi akciono-egzistencijalistički triler. Na taj način, postaje sasvim očigledno kako ideologija zagađuje čak i najbolje priče, i pretvara ih u podmuklu, perfidnu laž.

Istina je negde drugde – u takozvanim malim stvarima. A Zograf je istinski velemajstor u otkrivanju mitskog potencijala zaturenih, marginalnih likova i priča. Na njegovim crtežima i sasvim obične, prolazne stvari i pojave, sticajem okolnosti (obično nesrećnih) dobijaju auru začudnog, sudbonosnog, mitskog – kao Politika od 6. aprila 1941, u kojoj "Paja Patak upisuje školu za boksovanje, mačevanje i rvanje". Doslednim mistifikovanjem podrazumevanog i demistifikovanjem lažno uzvišenog, Aleksandar Zograf nas bez prestanka suočava s drugačijim pogledom, izmenjenom vizurom gledanja na stvari koje olako i površno nazivamo "običnim" (a ništa nije obično ili neobično samo po sebi – običnost zavisi isključivo od konteksta) i podstiče nas da uvek iznova promišljamo svet, da ne pristajemo na rutinske, unapred zadate putanje misli i emocija. A to je valjda i svrha svekolike umetnosti: ne da daje komentare i zaključke već da otvara i menja vidike, da poništava i razbija svaki oblik dogmatskog mišljenja i konvencionalnog rasuđivanja.

I upravo to je ono što u svakom kvadratu svakog svog stripa čini Aleksandar Zograf. Zagledan u svoje snove, u stanju je da savršeno razume i tuđe, da svojim crtežima raspreda i iznova tka tanku pređu od koje su oni načinjeni. Neizlečivo opčinjen zamišljanjem i izmišljanjem tuđih života, u stanju je da se probudi u sopstvenom stanu i zapita se gde je, i ko je on zapravo. Takav osećaj ima i čitalac uvučen u Zografov strip: okružen poznatim stvarima, on do u beskraj postavlja sebi ista dva pitanja. Zaista, gde smo, i ko smo? Odgovora, naravno, nema – ali mogućnosti postoje. I iz kvadrata u kvadrat, sve ih je više.