Vreme dece
Kad dete tuče dete
Učenik osmog razreda u Osnovnoj školi "Vuk Karadžić" u Novom Sadu, udario je drugara u stomak i pocepao mu slezinu – objavljeno je u medijima 9. oktobra ove godine. Dan ranije, saznalo se da su se u jednoj školi u Batočini među đacima pojavile fotografije razgolićene maloletne učenice, koje je neko, navodno šale radi, izmontirao. Prošlog meseca su osamnaestogodišnjeg maturanta Ekonomske škole u Vranju, pretukli njegovi vršnjaci, u Kruševcu su učenice Hemijsko-tehničke škole stare 15 i 16 godina pretukle drugaricu, u Valjevu je petnaestogodišnjak osumnjičen da je naterao na oralni seks lakše mentalno retardiranog dvanaestogodišnjaka, trojica maloletnika silovali su devojčicu u Kovinu...
Nasilje se definiše kao svaki oblik jedanput učinjenog ili ponovljenog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva dece. Svi oblici nasilja, zlostavljanja, zloupotreba i zanemarivanja dece, kojima se ugrožava ili narušava fizički, psihički i moralni integritet ličnosti deteta, predstavljaju povredu jednog od osnovnih prava deteta navedenih u Konvenciji o pravima deteta, a to je pravo na život, opstanak i razvoj.
foto: marko rupena
Oko 65 procenata učenika je doživelo nasilje bar jednom, a 22 procenta prijavljuje učestalo vršnjačko nasilje. Prema podacima UNICEF-a, u Srbiji je od 2010. do prošle godine procenat dece između prve i četrnaeste godine koja su doživela psihološko nasilje ili fizičko kažnjavanje opao sa 67 na 43 odsto u opštoj populaciji, a među decom u romskim naseljima od 86 na 66 procenta. Smatra se da je Zakon o obrazovanju iz 2009. godine u kome je dat prioritet sprečavanju nasilja u školama, doprineo ovom smanjenju, kao i da je inicijativa Škola bez nasilja, koju je pre deset godina pokrenuo UNICEF, dovela do povećanog prijavljivanja nasilja i povećane primene nenasilnih metoda rešavanja konflikata. Škola bez nasilja se trenutno sprovodi u 251 školi iz 64 mesta, što je oko 18 procenata od svih škola u Srbiji, u kojima je obuhvaćena 21.000 učenika i 15.000 odraslih. Zbog postignutih rezultata Škole bez nasilja, 2010. godine je sačinjen podzakonski akt u oblasti obrazovanja, koji se odnosi na zanemarivanje i zlostavljanje dece.
U Posebnom protokolu za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama, piše da se "nasilje odražava na celokupni razvoj i život deteta, bez obzira na oblik i mesto dešavanja. U današnjim uslovima teško je predvideti kada i gde će se nasilje dogoditi, ko su mogući učesnici i kakve će biti posledice. Prioritetni zadaci ustanova koje se bave obrazovanjem i vaspitanjem dece i mladih su da utiču na formiranje stavova o neprihvatljivosti ovakvog vida ponašanja, kao i razvijanje tolerancije, razumevanja i prihvatanja različitosti."
Smatra se da je nasilje među srednjoškolcima veći problem, da je češće i surovije od nasilja među osnovcima. Policijska uprava Beograda postavila je dežurnog policajca u svaku gradsku školu, intenziviran je rad na edukaciji učenika, roditelja i nastavnog osoblja, kao i na kontroli bezbednosti u školskim dvorištima i neposrednom okruženju, naročito srednjih škola. Ova kontrola se naročito odnosi na kontrolisanje ugostiteljskih objekata i prodaju alkohola maloletnicima, suzbijanje narkomanije i registrovanje mladih koji pripadaju nekoj od navijačkih grupa.
Da li institucije predviđene za zaštitu dece od nasilja sprovode donete zakonske propise? Slađana Krstajić, majka Danila, maturanta iz Subotice, koga su od osnovne škole drugovi maltretirali i smatrali da je glup samo zato što ne čuje iako je zbog radova iz biologije dva puta bio u Petnici, ispričala je za portal Cujemovas.rs iskustvo sa prosvetnom inspekcijom kojoj su prošle godine prijavili vršnjačko nasilje: "Moram da kažem, sve te komisije, to je jedna velika smejurija. Veliko ništa! Veliko gubljenje vremena i popunjavanje tabela! Jedna birokratija! Taj savetnik je mrtav hladan, ne tiče ga se što dete ima psihičkih problema. Izabrana su tri deteta iz razreda, pitao ih je da li ima vršnjačkog nasilja u njihovom razredu, deca su rekla da nema. Neće deca reći ono što Danilu svaki dan govore, da je gluv, glup, lud, gluvać, gej."
U studiji Nasilje u školama, koju je 2009. godine uradio Institut za psihologiju uz podršku UNICEF-a, koja na preko 300 strana nudi sveobuhvatnu analizu ovog problema, dr Dragan Popadić piše da "nasilnici, u krajnjoj liniji, rade ono što im grupa dozvoljava, ili što od njih traži. S tim u vezi, iznenađujući je stepen u kojem se previđa u kojoj meri društvo, koje osuđuje nasilje i zahteva od učenika neagresivno ponašanje, neguje i podstiče nasilne obrasce ponašanja – preko mas-medija, u društvenoj praksi, pravilima koja važe za sve više slojeve stanovništva. U takvom kontekstu, od škole se očekuje da sprečava ponašanje koje je u društvu dozvoljeno, pa čak i cenjeno, i efekti lako mogu biti kontraproduktivni." Inače, kada se govori o školskom nasilju, smatra Dragan Popadić u pomenutoj studiji, "možda je preciznije ukazati na jednu manje prepoznatljivu kulturu čiji je kultura nasilja jedan lakše vidljiv i ekstreman oblik, a koju možemo označiti kao kultura nepoštovanja, nepristojnosti, neuvažavanja, koja se takođe razvija iz društvene anomije i medijskog zagađenja. Vrednosti i norme ove kulture, koji prožimaju i školu, daleko su manje predmet pažnje i brige, a upravo one razorno deluju na zajednicu i ne dozvoljavaju joj da razvije odbrambene sisteme u slučaju da se javi nasilje."
U zaključku ove studije dr Popadić upozorava na rizik preozbiljnog shvatanja problema, ako se osude i koriguju svi oblici komunikacije koji su averzivni za dete. "Ne samo što bi takav pokušaj da se dečije okruženje steriliše od bilo kakvih natruha averzivne komunikacije bio unapred osuđen na neuspeh, već bi, u osnovi, bio pogrešan i proizvodio bi kontraefekte. Nije svako kažnjavanje nasilje, niti je to svako odbijanje deteta da se druži sa drugim detetom, niti svaka neprijatna poruka. Velika oblast dečje interakcije u kojoj se sreću i konflikti, i nesporazumi, i negativna osećanja, i neslane šale i grubosti, ne zaslužuju da budu opaženi kao patologija i prestup."
Iz Konvencije o pravima deteta
Član 19.
1. Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.
2. Takve zaštitne mere, treba, prema potrebi, da uključuju efikasne postupke za donošenje socijalnih programa za obezbeđivanje neophodne podrške detetu i onima koji se o detetu staraju, kao i drugih oblika zaštite i sprečavanja, utvrđivanja, prijavljivanja, prosleđivanja, istrage, postupanja i praćenja slučajeva ovde navedenog zlostavljanja deteta i, po potrebi, obraćanja sudu.
Dobra praksa
Uspešan recept u rešavanju problema vršnjačkog nasilja je kombinacija dobre prevencije i druženja sa drugim školama, kaže Dejan Stanković, direktor Osnovne škole "Sveti Sava" u Beogradu. "Osim dežurnog policajca, koji je u školi od početka do kraja nastave, video-nadzora raspoređenog na 20 mesta, znači osim preduzimanja preventivnih mera, mi često organizujemo susrete sa drugim školama. Bez tog kontakta, bez zajedničkih manifestacija i druženja koje takvi susreti omogućavaju, prevencija ne bi mogla da sačuva učenike od vršnjačkog nasilja. Naravno, i mi, kao i svaka škola, imamo tim za zaštitu dece od nasilja i zlostavljanja. U timu su psiholog, pedagog, nekoliko nastavnika, predsednik učeničkog parlamenta, predsednik saveta roditelja. Oni razmatraju i rešavaju probleme u vezi sa nasiljem", kaže Dejan Stanković.
Osnovnu školu "Sveti Sava" pohađa 810 đaka, a to je skoro duplo više nego što ih je bilo pre osam godina kada je gospodin Stanković postao njen direktor. Stanković kaže da "udvostručen broj dece znači uvećanje eventualnih njihovih međusobnih sukoba za četiri puta. Mi, međutim, sada imamo manje nasilja nego što ga je bilo pre, recimo, deset godina: nema sukoba između škola, niti pojedinaca koji će da povedu grupu druge dece u neku tuču."
Sitnih koškanja među decom naravno da ima. "Uvek će, na primer, neki šestak da izbaci iz reda mlađeg od sebe. Na časovima razrednog starešine se redovno priča o toleranciji, saradnji i sličnim temama. Psiholog i pedagog redovno posećuju odeljenja i preventivno pomažu ili razrešavaju neki problem. Ako se desi neki prestup, sukob između dva učenika, zovemo roditelje i pokušavamo da ga rešimo. Jer, nasilje ne potiče od škole, već od okruženja i vaspitanja u porodici."
Od početka školske godine ova škola, kao i sve ostale u Srbiji, dobile su propis koji bi mogao da im oteža suzbijanje vršnjačkog nasilja. "Ministarstvo prosvete je propisalo da škole koje imaju između 24 i 32 odeljenja, a to je grupa kojoj mi pripadamo, ima pravo na 150 procenta pedagoške službe. To konkretno znači da možemo da imamo psihologa koji će raditi puni fond časova i pedagoga sa polovinom tog fonda, ili obrnuto. Škole sa manjim brojem odeljenja, mogu da biraju i zaposle ili psihologa i pedagoga sa pola radnog vremena, ili samo jednog od njih sa punim fondom časova. Ovo je pogrešan način štednje, tim psiholog-pedagog je važan za svaku školu. S druge strane, priča se o suzbijanju vršnjačkog nasilja, i od škole se traži da smanje i suzbiju taj problem. Ovakva odredba Ministarstva nam u tome odmaže. U društvu su sve veći problemi i izazovi, sve više treba da se radi na edukaciji dece i roditelja, a to je nemoguće postići bez psihologa i pedagoga", upozorava gospodin Stanković.
Ćuškanje nije nasilje
Učenici Osnovne škole "Ivan Goran Kovačić", koja je uključena u program "Škola bez nasilja", kroz Đački parlament i Vršnjački tim rešavaju i probleme nasilja. Učenici osmog razreda ove škole su nam rekli da o tome razgovaraju sa direktorom, nastavnicima i psihologom, ali i da se mnogi ipak plaše da vršnjačko nasilje i zlostavljanje i zanemarivanje u porodici prijave.
"Đaci se obično ‘zakače’ na odmoru ili na času, pa onda nastavnici reaguju i reše problem. Ukoliko trpimo bilo kakvu vrstu nasilja, treba da se obratimo nastavniku, direktoru ili psihologu, ali se to retko desi. Neki učenici ne prijavljuju nasilje zato što ih je sramota ili zato što ne žele da podele problem sa drugima jer misle da će ti drugi razgovarati sa njihovim roditeljima, pa će oni vršiti još veći pritisak", kaže Milica.
Njen drug, Mašan, misli da je u njihovoj školi situacija bolja nego u drugim školama. "Često se dešava da se đaci ‘ćuškaju’ i vređaju, ali pravog fizičkog nasilja ima retko. U Vršnjačkom timu se razgovara o raznim vrstama nasilja i predlažu se načini da se problemi reše. Verovatno ima dece koja su zlostavljana u porodici ili trpe neku drugu vrstu nasilja, ali to niko ne zna. O tome se ne priča."
Vršnjačko nasilje češće je među učenicima različitih škola, što potvrđuju i učenici škole "Ivan Goran Kovačić", koji su zbog renoviranja prošle školske godine nekoliko meseci imali nastavu u drugoj školi. Kako kažu osmaci, tamo je dolazilo do međusobnog prozivanja i koškanja učenika ove dve škole.
"Dečaci se češće međusobno ‘ćuškaju’, nego devojčice", kaže Lola. "Bilo je tuča i kod nas u školi, a razlozi za njih su uvek glupi – neko kaže nešto pogrešno, pa se ovaj drugi naljuti. Učenici se sami ‘kače’, imaju loš odnos i koliko god da idu na razgovor kod direktora ili psihologa, to ne može da se reši. To je čist odnos između njih, da li hoće ili neće da se pomire. Nasilje u porodici je ozbiljnije. Mi smo mali i nemamo toliku odgovornost da prijavimo nasilje koje neko od naših drugara trpi u porodici, a ne znamo ni kako da to uradimo. U školi smo malo pričali o tome, a učenici se ne oslanjaju toliko na podršku nastavnika, pa zato problem i ne prijavljuju."
Među učenicima ove škole zastupljenije je verbalno nasilje od fizičkog, smatra Vanja. "Češće neko nekog vređa, a retko kad se potuče. I kada dođe do fizičkog nasilja, to se brzo reši." Za razliku od vršnjačkog nasilja, koje učenici rešavaju sa nastavnicima, nasilje u porodici je tema o kojoj se govori, ali problem se retko prijavljuje, dodaje ona: "Deca su često u strahu, plaše se da ga prijave, razmišljaju o tome šta će biti ako roditelji saznaju, hoće li biti još gore, onda ćute i trpe i situacija se samo pogoršava iz dana u dan. U školi nas uče da treba da uputimo prijavu, ali većina i dalje to ne bi uradila."
Zlostavljanje i zanemarivanje u porodici među učenicima i dalje je tabu tema, a to ostaje čak i kada se neko požali drugarima. Kao jedan od razloga za to navode strah da će biti gore, ali i da često nisu sigurni da neko govori istinu. "Nama je jedna drugarica ispričala kako trpi nasilje u porodici, ali da neće to da prijavi jer se plaši posledica", kaže Marija. "Mi nismo nikome ispričali, rekli smo joj da to ona mora da prijavi i da mi nećemo da se mešamo."
"Možemo da prijavimo, ali pitanje je šta će se tada desiti", kaže Marko. "Deca koja imaju problema u porodici se često povlače u sebe, ne žele da pričaju, plaše se da razgovaraju."
Kao najčešći razlog zbog kog ne prijavljuju nasilje koje trpe ili nasilje nad nekim drugim učenikom, učenici navode strah i rizik da se nešto gore ne desi detetu koje nasilje trpi. Jači, koji maltretiraju slabije, zaprete im da će, ako se žale, nastati još veći problem, pa nasilje i dalje ostaje tema o kojoj se malo govori.
Reci mi kako si?
Škola je dužna da obavesti policiju i Centar za socijalni rad ukoliko sazna da učenik trpi nasilje van škole, na primer u porodici ili na ulici. U tome ključnu ulogu ima psiholog škole.
Ivana Lukić, školski psiholog i profesorka 14. beogradske gimnazije, na osnovu dugogodišnjeg iskustva u školi smatra "da mladi nisu svesni šta sve spada u nasilje i ugrožavanje integriteta neke osobe. Svesni su kada je u pitanju fizičkog nasilje, ali kada je reč o psihičkom ili sajber nasilju nisu. Prozivanje, zadirkivanje, ismevanje, dobacivanje, ne smatraju lošim, Mi se samo šalimo, Mi se tako zabavljamo, Kaže i on meni, tj. podrazumevaju da je to nešto što je uobičajeno. Često se dešava da su vrlo surovi jedni prema drugima u komunikaciji, bez nekog posebnog razloga, ili iz čiste dosade ili zbog viška energije. Ponekad okrivljuju i onog kog su povredili, kažu da je to dete krivo jer je takvo kakvo jeste, a ne nasilnik."
Treba mnogo raditi na ohrabrenju dece da prijave nasilje, smatra Ivana Lukić, "da se o nasilju javno govori, da posmatrači imaju veliku moć i da treba da reaguju. Takođe, mislim da treba raditi na podizanju svesti da to što se svi međusobno razlikujemo i što je svako jedinstven na ovom svetu, da je to nešto lepo. Već u vrtiću treba raditi na ravnopravnosti polova isticanjem zajedničkih osobina koje nas čine ljudskim bićima, onoga što nas spaja, a ne onoga što nas razdvaja, značaju različitosti i mogućnosti da se dopunjujemo upravo zbog toga što smo različiti."
Naravno, sa decom koja su pretrpela neki vid nasilja ili zlostavljanja radi školski psiholog i po potrebi se angažuju i drugi stručnjaci. "Detetu koje je pretrpelo neki vid nasilja često je narušeno samopoštovanje i samopouzdanje, pesimistično je, pasivno, spremno samo da se povlači. Treba kod deteta raditi na njegovom samopouzdanju, razvijanju veština komunikacije, osnaživanju njegovih kapaciteta da savlada životne teškoće i uklopi se u sredinu", kaže Ivana Lukić. "Škola radi na smanjenju nasilja govoreći o raznim temama na časovima građanskog vaspitanja, pomoću različitih projekata i radionica, ali sprovodi se i pojačan vaspitni rad, kako sa nasilnicima tako i sa decom koja su pretrpela nasilje, u čemu je velika uloga društva i porodice. Deca u porodici od malih nogu uče modele ponašanja i načine komunikacije, preuzimaju stavove i uverenja, a društvo kroz televizijski program, reklame, kampanje, takođe šalje poruke mladima. Da bi borba sa nasiljem imala efekta, moraju sva tri činioca socijalizacije – porodica, škola i celokupno društvo – da rade istovremeno i sinhronizovano."
