Teško da postoji građanin Srbije koji makar jednom u životu nije rekao: "Ovo nije za telefon." Da je predsjednik Demokratske stranke Bojan Pajtić izgovorio ove riječi u razgovoru sa Lidijom Udovički prije pola godine, sigurno je da zemlju ne bi potresla nova afera; da su iskazi o neovlaštenim prisluškivanjima ikad dobili sudski epilog, vlasti bi bile kud i kamo uvjerljivije u tvrdnjama da sa tim nemaju ništa. A nije samo o tome riječ: u objavljenom stenogramu razgovora Pajtić–Udovički iznesene su i ozbiljne tvrdnje o korupciji i reketiranju sa pozicije državne moći. Po svemu sudeći, upravo je to srž cijelog slučaja o kome, pored svega ostalog, za "Vreme" govori Bojan Pajtić.

"VREME": Kada ste vidjeli stenogram o prisluškivanju vas i Lidije Udovički?

BOJAN PAJTIĆ: Video sam nam ga čim je mi je javljeno da je to objavljeno na satu Teleprompter…

Taj razgovor vođen je prije godinu i po dana. Kako ste uspjeli da prepoznate autentičnost?

Moram da kažem da je to izuzetno neprijatan osećaj: čitate svoj privatni razgovor objavljen na sajtu… Mislim da je taj razgovor bio duži mada nema nikakve sumnje da je ono što je preneto autentično, ali i da je neko to stilizovao i skraćivao da bi se pojavilo u medijima na taj način. Sam razgovor je verovatno imao i privatni deo… Kako znam da je autentičan? Taj razgovor je bio prilično dramatičan; taj razgovor je o brutalnom pokušaju korupcije na najvišem državnom nivou i to američkog investitora čija je investicija oko dvesta osamdeset miliona evra, a SAD nisu država bez uticaja… Kako da se ne setim tog razgovora? Onda sam povezao sa izjavom Martina Knapa o tri multinacionalne kompanije koje su želele da dođu u Srbiju, a onda su u poslednjem trenutku otišle u Makedoniju. Pretpostavljam da ovo nije usamljen slučaj, nego da mi imamo jedan korupcijski sistem koji je uspostavljen na različitim nivoima i koji ne preza od ucena stranih investitora.

Šta hoću da kažem?

Korupcija jeste endemska bolest srpskog društva. Ona nije karakteristična samo za jednu Vladu – ona je postojala i kada je Demokratska stranka bila na vlasti. Međutim, nije mi poznato da je tad bilo ucenjivanja stranih investitora, pogotovo ne na ovako visokom nivou. Ovo je korupcija koja devastira budućnost srpskog društva. Da bi za nekih dvadeset godina došli do srednje razvijenosti u Evropi, mi bismo morali da imamo godišnje četiri milijarde investicija. Ali otkako je Vučić na vlasti – imamo samo po milijardu evra, što je duplo manje nego za najgore godine vlasti Demokratske stranke 2011. Sad vidimo razlog zašto su i američki kongresmeni i poslanici u Evropskom parlamentu potegli pitanje korupcije u Srbiji.

Optužuju vas da ste u dosluhu sa vlasnikom sajta Teleprompter?

Ja vlasnika Telepromptera ne poznajem, uprkos tvrdnjama doktora Nebojše Stefanovića. Međutim, znam Dragana J. Vučićevića i Željka Mitrovića. Ali, to ne znači da sam sa Vučićevićem ili Mitrovićem u dosluhu. Upravo suprotno.

Da li su vas kontaktirali iz Telepromptera.

Ne. Oni su to samo objavili. Još jednom ponavljam: razgovor je po detaljima i po onome što je meritum tačan, ali je bio i duži i ticao se privatnih stvari. Lidiju Udovički poznajem dobro, razgovaramo o privatnim temama, a poznajem i njene sestre Lenku i Kori, kao i njihove porodice…

Ima komentara u javnosti da ljudi ne razgovaraju na način kako to stoji u stenogramu…

Ja sam siguran da je stenogram upodobljen. Telefonski razgovori, svakako, teku drugačije pa i moj sa gospođom Udovički. Dakle, neko je taj stenogram upodobio i zato su mi komični komentari ministra policije o izgledu stenograma koje pravi MUP na bazi prisluškivanja. Pa, naravno, ovaj stenogram nije izišao neobrađen iz neke služe – koja god to služba bila. Ali, to jeste razgovor koji odgovara istini; on se jeste dogodio.

U razgovoru pominjete da vas je američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi pitao da li ste čuli za informaciju da Nikola Petrović iznosi dva miliona evra mesečno za Vučića…

Ja sam Kirbija pomenuo u privatnom razgovoru. Nikad to nisam rekao javno, niti bih. Učinila mi se veoma karakterističnom komparacija o sumi novca. Teško da je to sticaj okolnosti i sasvim sigurno je da me je to ponelo. Sasvim sigurno da sa saznanjima koje sada imam – a to je da nijedan razgovor nije siguran – ne bih citirao nijednog ambasadora. Zaista je zastrašujuće što je iz privatnog razgovora izneseno nešto što nikad ne bih rekao u javnosti.

Ipak, da li ste imali dilemu da opovrgnete autentičnost stenograma upravo zbog ambasadora Kirbija: njega kao diplomatu i vaš kredibilitet sagovornika to stavlja u prilično nezavidnu situaciju.

Jesam. Ali da nisam potvrdio autentičnost stenograma, to bi značilo da lažem. Dilema je, dakle – da li reći istinu, nositi se sa posledicama i prihvatiti rizik da se teško naruši odnos poverenja ne samo sa ovim diplomatom nego i mnogim drugim – sada i kasnije – ili izneti neistinu. Mislim da je neistina potpuno pogrešan put. Meni je žao što je gospodin Kirbi upleten u ovo. On je potpuno nevina žrtva, kao i gospođa Udovički. Nas dvoje nismo imali ni primisao da bi se neki podaci iz našeg razgovora mogli naći u javnosti.

Kako ste se osećali nakon saopćenja američke ambasade da Majkl Kirbi nije rekao ono što mu se pripisuje.

Samo to sam i očekivao. To je jedina moguća diplomatska reakcija. Ali, ponavljam još jednom da mi je žao što je gospodin Kirbi doveden u ovu situaciju.

A kako ste doživeli demantije Nebojše Stefanovića, Nikole Petrovića i drugih…

Tim demantijima nije rečeno ništa. Kad ministar unutrašnjih poslova u ovako ozbiljnoj stvari tri sata nakon moje izjave izađe u javnost sa rečenicom: "Nije bilo prisluškivanja", i nakon toga najavi istragu to je contradictio in adjecto, skakanje samom sebi u usta. Pritom, sve se dešava tri ili četiri dana nakon što je policija tvrdila da nije ulazila u prostorije Demokratske stranke pa su video-snimci pokazali da su oni to ipak učinili…

Kada ministar Stefanović izjavi da je od 2008. do 2012. prisluškivan Aleksandar Vučić, a direktor BIA Aleksandar Đorđević na istoj konferenciji za novinare izjavi da od 2003. niko na taj način nije bio prisluškivan, onda vidimo o kakvom je demantiju reč. Nikakvom! Demanti podrazumeva istinitost faktičnog stanja koje je navedeno.

Mi smo na našoj konferenciji za medije lako objasnili da je bilo zataškavanja. To su nehotično potvrdili ministar Aleksandar Antić, Nikola Petrovića i Ana Brnabić. Sve troje je reklo da nije bilo pritisaka i da je bilo nemoguće da JP Elektromreža Srbije koči investiciju. I šta se dogodilo? Dogodilo se da je EMS čak zabranio pokrajinskom sekretarijatu u službenom dopisu – sa pečatima i potpisima – da se izdaje dozvola; dogodilo se da se apsolutno podudaraju teze iz prisluškivanog razgovora i činjenica da su i Ministarstvo energetike i Ministarstvo finansija i Pokrajinski sekretarijat davali pozitivno mišljenje i bili na stavu da investicija treba da se nastavi, jer je velika i značajna, a samo EMS Nikole Petrovića nije hteo da se saglasi. Pritom, to je javno preduzeće hijerarhijski niže od ministarstava. To je bahatost nebeskih razmera, bez obzira na to što ste kum premijera Srbije. Nedopustivo je da tako oponirate ministarstvima iz te iste vlade.

Međutim, Nikola Petrović kaže da EMS nije ovlašten ni da prihvata niti da zabranjuje…

Mi smo pokazali dopis kojim EMS zabranjuje Pokrajinskom sekretarijatu da izda dozvolu; imamo i mejlove Lidije Udovički u kom ona govori o strahu u Pokrajinskom sekretarijatu; imamo mejl kompanije Kontinental vind Srbija u kome navode stav državnog sekretara Ministarstva građevinarstva i urbanizma Milana Miljevića koji govori o neprihvatljivom ponašanju EMS-a u odnosu na ovu instituciju.

Kakva je priroda vašeg poznanstva sa gospođom Udovički?

Poznajemo se jer je kompanija Kontinental vind Srbija, između ostalog, bila sponzor Exita, koji podržava pokrajinska vlada, iz razgovora oko ove investicije pošto bi to bila najveća investicija u energetiku u Srbiji u poslednjih 15 godina… Znam takođe i više članova njene porodice.

Ona se u trenutku dok vodimo ovaj intervju još nije izjasnila o prisluškivanju i stenogramu.

Vezana je ugovorom da određeno vreme ne komentarišete ništa što je u vezi sa poslovanjem kompanije. U tom smislu ona i ne može da daje izjave.

Ali ovdje je riječ upravo o novcu kompanije?

Jeste, ali Lidija Udovički više nije na čelu te kompanije u Srbiji, a ta kompanija želi da nastavi taj projekat.

Da li ste upoznali Nikolu Petrovića?

Ne, lično ga ne poznajem. On je čovek koji ne postoji za medije, a istovremeno je najbliži saradnik i, koliko znam, kum premijera.

Nemam nikakve materijalne dokaze da je neko njemu dao nekakav novac i otuda su inicijative da idemo na poligraf besmislene: šta bih ja tu mogao reći? Ali sam rekao – u redu, prihvatam poligraf, ali ne onaj Stefanovićev jer verujem u njegovu objektivnost koliko u autentičnost doktorata ovog ministra. Ukoliko bi – na drugoj strani – Aleksandar Vučić otišao u neku međunarodnu instituciju da kaže da li je ili nije bilo prisluškivanja opozicije, rado bih i ja otišao na isti poligraf. Uostalom i sam zaštitnik građana Saša Janković je govorio i o prisluškivanju opozicije, sindikalista, sudija… Vidimo da ta priča nikada nije imala epilog. I predsednik države Tomislav Nikolić govorio je u dva navrata da je prisluškivan: istina, niko ga nije demantovao posle tri sata, ali nikad niko i nije ni izašao sa podacima o čemu je reč. Naravno, Nikolić je iz iste političke strukture kao i Vučić i Stefanović…

Šta je sa tim pozivanjem na poligraf? Šta god da se pomene, poligraf iskače kao "rješenje"…

To im je alibi za sva nepočinstva koja vrše. Idemo – kažu – na poligraf kod Stefanovića da nam on kaže šta je tačno. Problem im je što smo samo mi izašli i izlazili isključivo sa dokumentima. Na konferenciji za novinare rekao sam da nemam nameru da se nadgornjavam u prepucavanju, a pogotovo ne u blaćenju – svi su videli koliko su tu užasne kvalifikacije kojima su nas opet "nagradila" gospoda iz vladajuće stranke… Ja ne očekujem od građana Srbije da veruju na reč meni ili Vučiću i Stefanoviću; ja očekujem da građani Srbije veruju dokumentima i dokazima. To je ono na čemu insistiramo – građani Srbije veruju svojim očima, a ne Aleksandru Vučiću i Nebojši Stefanoviću.

Pokazali ste dokumenta na konferenciji za novinare. Šta tačno ti dokumenti treba da dokažu javnosti?

Kao prvo, dokazuju da je postojao pokušaj zataškavanja ove afere sa tezom da razgovor uopšte nije mogao da se dogodi zato što, parafraziram, Lidija Udovički uopšte nije mogla da govori u ime te kompanije niti je bila zaposlena u njoj. Naime, 30. septembra, ispred kompanija Kontinental vind Srbija tadašnja direktorica Ana Brnabić izdaje o saopštenje u kom se tvrdi da Lidija Udovički nije bila ni na jednoj poziciji u kompaniji. Međutim, pokazali smo javnosti mejl od 31. marta 2014. – što je sticajem okolnosti tačno godinu i po pre toga – sa potpisom Lidije Udovički kao country managera, u kom se govori o problemima sa kojima se kompanija suočava, o kršenju zakona, a kvalifikacije i opis činjeničnog stanja iz tog mejla apsolutno odgovaraju sadržaju razgovora koji smo vodili ona i ja. To je bila njihova prva i "najjača" teza da smo tobože sami sebe prisluškivali ili izmislili taj razgovor.

A onda se Ana Brnabić – inače osoba na čelu Vučićevog delivery unita i jedna od najbližih saradnika predsednika Vlade – zapliće dalje. Više ne govori da Lidija Udovički nije bila zaposlena Kontinental vind Srbija, kao u prvom saopštenju, već da je prekoračila ovlašćenja. Međutim, tri nedelje pre mejla od 31. marta 2014, Ana Brnabić je zajedno sa Lidijom Udovički, koja je potpisana kao country manager, uputila pismo pokrajinskoj vladi i tražila sastanak povodom ove investicije. To govori i da je ova teza o prekoračenju ovlašćenja apsolutno pobijena.

Dalje, pobijena je teza da nije bilo reketiranja i da smo to mi izmislili što kroz dokument u kojem se citira državni sekretar u resornom ministarstvu, što kroz dokumenta u kojima i Ministarstvo energetike i Ministarstvo finansija i pokrajinska vlada insistiraju da se izda dozvola, a jedino JP Elektromreža Srbije ne da dozvolu, iz potpuno nejasnog razloga. Ovde je najstrašnije to što mi dokazujemo nešto što bi trebalo da proveravaju državni organi, a oni sve opstruišu.

To da razgovor između mene i Lidije Udovički nije mogao da se dogodi i da istovremeno nije bilo reketiranja pokušali su i da demantuju ministar Antić i Petrović tako što su izgovarali iste rečenice i na isti način ocenjivali da EMS nije mogao niti da pomogne niti da odmogne realizaciji vetro-parka. Mi smo dokazali sasvim suprotno kroz dopis koji je EMS uputio našem pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine, gde se kaže: "U ovom trenutku, u skladu sa važećom zakonskom regulativom, samo JP Elektromreža Srbije može biti zakonski investitor visokonaponskih dalekovoda napona 110 kV i više, te se ne može izdati lokacijska dozvola za izgradnju." Dakle, ovde oni direktno zabranjuju pokrajinskom sekretarijatu da izda dozvolu i to piše u zvaničnom dokumentu EMS-a.

Da li pokrajinski sekretarijat po Zakonu može da izda dozvolu?

Može. Ali sasvim je sigurno da ljudima iz Sekretarijata, kada je Nikola Petrović uputio ovako nešto – uz sva hapšenja i uz sve hajke koje se dešavaju – neće pasti na pamet da učine nešto suprotno takvom dopisu. Dalje, apropo toga da nije bilo pritisaka, imamo i pismo Kontinental vind Srbija iz marta 2014, gde se kaže: "Želimo da Vas upoznamo sa sadržajem protestnog pisma koje je investitor službeno uputio JP EMS-u… Svrha je samo da ih se upozori o nelegalnosti njihovog postupka i nelegitimnosti njihovih pretenzija. Problem koji se javio i na koji želimo ovim pismom da Vam skrenemo pažnju jeste dopis koji je JP EMS uputio pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine i koje je u prilogu ovog pisma: investitoru nije poznato da li ste Vi i/ili Vaši nadležni upućeni u sadržaj predmetnog dopisa, ali bih Vas zamolila da ga pročitate, jer svakako sadržaj nije u skladu sa važećim zakonodavstvom Republike Srbije, i nije dobra praksa da se ovakvim pismima vrši pritisak na nadležne organe državne uprave i usporavaju ili trajno zaustavljaju investicije koje su dobre i potrebne ovoj zemlji."

Kome se Kontinental vind Srbija obraća?

EMS-u, a u CC-u je i pokrajinska vlada. Zato imamo to.

A u potpisu je?

Lidija Udovički. To je zvaničan dopis Kontinental vind Srbija. Tu piše i ovo: "Potpuno je neverovatno, van svake zakonom određene nadležnosti JP EMS-a, da na svoju ruku, bez izjašnjavanja nadležnih ministarstava i Vlade interpretira zakon i vršeći pritisak i to sa pozicije jednog uticajnog javnog preduzeća sa moćnom političkom pozadinom koje su svi svesni, uputi dopis pokrajinskom sekretarijatu u kojem se zabranjuje da se omogući investitoru ostvarenje potpuno jasnog zakonskog prava koje su drugi investitori u istoj situaciji već realizovali."

Dakle, nije u pitanju samo mišljenje Ministarstva i pokrajinskog sekretarijata da se da dozvola, nego su dozvole u identičnom slučaju date Fijatu i Vetro-parku Kladovo; praksa je da su se ovakve dozvole davale.

U pismu se govori i o lošem utisku, citiram, "da Srbija nije dostigla nivo neophodne demonopolizacije i vladavine prava da bi međunarodne banke i investitori iz zapadne hemisfere koji zaista drže do principa transparentnosti i prave države ulagali u ovoj zemlji".

Sve u svemu, imamo dokazano i da je bilo zataškavanja i da je bilo uslovljavanja i kočenja investicija po svaku cenu. To su jedine dve stvari koje je i bilo moguće dokazati. A paradoksalna je teza Aleksandra Vučića da ja treba da dokažem da sam prisluškivan. To je potpuno besmisleno. To može da učini samo neka služba bezbednosti, pri čemu je i zaštitnik građana istakao da nije moguće verovati službama bezbednosti u ovoj zemlji jer i unutar njih postoje posebne strukture…

Mislite li da su vas prisluškivale te posebne strukture?

Moja pretpostavka je da me je prisluškivao neko ko je u vezi sa režimom, budući da sam predsednik najveće opozicione stranke. Ja ne mogu da tvrdim da je to uradila policija, BIA ili neko treći… Utoliko je još paradoksalnija teza ministra Stefanovića i direktora BIA Đorđevića da nije bilo prisluškivanja zato što nije postojala njihova zvanična odluka da me prisluškuju. Prvo, oni sami ne kontrolišu svoje službe. Drugo, danas postoje u Srbiji razne strukture koje imaju sve tehničke uslove da prisluškuju. Ponavljam – ne mogu da dokažem, ali duboko verujem da me prisluškuje neko ko je u vezi sa vlašću. Njihova nervozna reakcija i njihov demanti posle tri sata da pre godinu i po dana mene niko nije prisluškivao i da je to sve izmišljeno, učvrstili su me u pretpostavci da neko iz vladajućih struktura stoji iza toga. Zašto nisu samo izjavili – proverićemo da li je bilo prisluškivanja ili ne? To bi bilo prirodno i normalno. Kako oni uopšte mogu da znaju da neko nije pre godinu i po dana nekog prisluškivao u ovoj zemlji? To je nemoguće utvrditi posle tri sata; pitanje je da li se može utvrditi i posle tri meseca. Histerične, nervozne reakcije, hitne konferencije za novinare, tri saopštenja dnevno, sve me to učvršćuje u uverenju da se dešavalo nešto protivzakonito i da oni nešto kriju.

Međutim, sadržaj stenograma ne odgovara aktualnim vlastima. Kako objašnjavate to što se pojavio u javnosti?

Ne bih da ulazim u to da li je reč o nekom obračunu unutar vladajuće koalicije. Svi dobro znamo da ogromna većina afera o raznim ministrima i ljudima iz vlasti stiže iz same vlasti. Na primer – snimci iz afere "Banana"; niko valjda ne misli da je to tehnički mogla da učini Demokratska stranka ili neka od opozicionih stranaka. Da li je objavljivanje stenograma odgovor na to; da li je reč o još jednom unutarstranačkom prepucavanju u vladajućoj koaliciji? Izvesno je da kada čitate o pojedinim ministrima i ministarkama iz Vlade jasno vidite da neke informacije može da zna samo neko ko je iz vlasti. U ovom slučaju, nekako je jako zgodno da se unutar prepucavanja unutar samog režima koje gledamo iz nedelju u nedelju iskoristi i najveća opoziciona stranka i da se svi posle prave ludi kao što su se pravili i u slučaju afere "Banana" i Ivice Dačića. Niko kao ne zna kome su ti snimci bili dostupni, niko kao ne zna ko je to mogao da objavi, niko kao ništa ne zna. Pa ne duži te snimke svaka sekretarica u Vladi. Zna se gde oni mogu da se nalaze i ko može da dođe do njih.

Kako tumačite izjave premijera Vučića u vezi sa ovim slučajem?

Ponovo su tu bahatost i arogancija došli do punog izražaja, pri čemu gospodin Vučić više i ne zna da postoji istina. On je prvo izrekao da nema vremena da se bavi time, a onda se iz dana u dan samo o tome govori. I s druge strane, samo onaj ko ne živi u ovoj zemlji u poslednje četiri godine nije bio u prilici da vidi da gospodin Vučić gotovo svakog dana izrekne neku masnu neistinu, da ne kažem laž. Mi smo do sada pobrojali više od 100 lažnih obećanja Aleksandra Vučića. Toliko o tome, koliko se može njemu verovati. Druga je sada stvar da li vi sa istinom možete da se probijete u okruženju pune medijske blokade, pogotovo na elektronskim medijima i uslovima gde je veliki broj dnevnih medija, a ako ne i svi, apsolutno u funkciji režima. To se videlo i u ovoj poslednjoj situaciji. Ukoliko kritikujete nekog drugog iz Vlade, jedan deo medija to prenese na objektivan i profesionalan način; ukoliko se u tome nađe i Aleksandar Vučić – nastaju strah i panika.

A kako tumačite to kada, parafraziram, Vučić kaže – evo koliko narod veruje meni i američkom ambasadoru, a koliko Pajtiću?

Vučić misli da ljudi treba da veruju njemu, a ne svojim očima. On misli da nijedan dokument, nijedan dokaz nema težinu onoliku koliku ima on. Ozbiljan je to problem za sve građane kada takav čovek bez ikakvog radnog iskustva i sa izrazito autoritarnim karakterom vodi državu.

Premijer je po povratku iz Vašingtona izjavio da ga nitko neće reketirati, očito misleći na kompaniju Kontinental vind Srbija…

To je posledica pisma američkih kongresmena. Ako je Vučića neko reketirao, zašto je čekao pismo kongresmena da bi o tome govorio? To je pitanje za njega – ako vas neko reketira, kako možete da izađete u javnost tek nakon što su kongresmeni napisali to pismo? To mi je potpuno neuverljivo, kao i teza da privatni strani investitor reketira vladu. Ja ne znam kako to izgleda. Imam solidno dugogodišnje iskustvo u institucijama i ne znam za instrument kojim privatni strani investitor može da reketira Vladu. Može neko iz sistema vlasti da iznudi novac od privatnog investitora, a ne obrnuto. Ali još jednom – ako je bilo nekog problema sa tom kompanijom koja, koliko ja znam i danas ima sve dozvole, kako to da ona nije zaustavljena pre godinu i po dana? Ona je svoj rad nastavila i nakon odlaska Lidije Udovički. Šta se onda dogodilo u međuvremenu? Ja nemam tu informaciju. U kom trenutku je bilo reketiranja? I zašto je ta investicija sad podobna ukoliko ta kompanija reketira vladu. Sve što je izneto, po meni je potpuno nelogično. Vidim da investicija nije stala, a tek nakon pisma američkih kongresmena predsednik Vlade izlazi sa nekom pričom o reketiranju i to kompanije u kojoj je suvlasnik muž Lidije Udovički, koja je sestra njegove zamenice iz Vlade. Kako je moguće da u toj konstelaciji neko njega ili tu vladu reketira?

Mnogo se govori o borbi protiv kriminala i korupcije, ali i dalje nema presuda.

Moram da kažem da je u tom kontekstu bilo uhapšeno više od 90 članova Demokratske stranke. I jedine presude koje su izrečene bile su tri oslobađajuće presude naših članova. Jedna u korist Bobana Lepojevića iz Prokuplja, jedna u korist bivšeg gradonačelnika Kraljeva, Ljubiše Simovića, strašno satanizovanog u medijima kako je ukrao humanitarnu pomoć za Kraljevo, a onda se posle kroz proces i kroz veštačenje pokazalo da ne samo da investitori nisu zaradili, već da im je država dužna veliku količinu novca. I, treća presuda je bila u Despotovcu, Bratislavu Trifunoviću. Imamo još i slučajeva gde su ljudi hapšeni, stigmatizovani u medijima i na kraju nikakav postupak, nikakva optužnica nije podignuta. Sva ta borba protiv korupcije je očito instrument prikrivanja izuzetno loših rezultata Vlade u ekonomiji i socijalnoj sferi, a sa druge strane je posledica potrebe da se obračuna sa političkim protivnicima. To što je neko dobio oslobađajuću presudu njegovoj porodici ne znači ništa, on je politički i socijalno uništen i nema tog medija u kom on može da se obrati javnosti i kaže – čekajte, ja imam oslobađajuću presudu, lagali su. To je jedan zločinački mehanizam maltretiranja i uništavanja ljudi, a o borbi protiv korupcije nema ni govora. Kampanja Aleksandru Vučića protiv korupcije sve je suprotno od borbe protiv korupcije.

Čini se da se ovaj slučaj sa stenogramom pretvara u povod za prijevremene parlamentarne izbore. Kako vi na to gledate? Čekaju li nas izbori?

Izbora će biti. Indikativna je Vučićeva najava da će 15. oktobra govoriti o ovoj stvari, što će reći da će oni deset dana pripremati neke izmišljotine kako bi izašli u javnost i raspisali izbore. Prosto, ne možete uticati na to da li će biti objavljen stenogram prisluškivanog razgovora ili ne. U svakom slučaju, mi smo spremni za izbore.

Kome su ti izbori potrebni?

Vučić beži u izbore zato što još može da računa na jedan značajan deo biračkog tela; zato što preko medija koje kontroliše može da obmanjuje javnost; zato što izbegava da povlači konkretne poteze. Treći parlamentarni izbori u četiri godine govore jedino o nesnalaženju vlasti koja je potpuno izgubljena pred svojim zadacima. To je i bežanje od odgovornosti. Ali, mi to pozdravljamo. Posebno pozdravljamo ideju da premijer podnese ostavku. Insistiraćemo na demokratskim uslovima. Izbori u ovim uslovima u kojima ne možete da se probijete u medije, a imate predsednika vlade koji u nacionalnim medijima može satima da hipnotiše birače, nimalo nisu demokratski. To je jedan totalitaran režim koji ima apsolutno sve premise diktatorskog. A da ne govorim o tome da smo mi noćas imali napad na našeg člana glavnog odbora Željka Đukića iz Valjeva, da se konstantno suočavamo, ne samo sa hapšenjima bivših gradonačelnika i predsednika odbora DS-a koji donose pobedu na izborima, već i sa premlaćivanjem desetina naših članova. Ciljaju se ljudi koji su značajni Demokratskoj stranci da bi se potpuno obeshrabrili, uslovno rečeno, obični članovi i da se niko ne bi usudio da se angažuje u korist Demokratske stranke.

Što će konkretno učiniti i tražiti Demokratska stranka ako se raspišu izbori?

Demokratska stranka će se boriti. Tražićemo istu zastupljenost u medijima i monitoring izbornog procesa organizacija koje se bave ljudskim pravima i izborima, medijski monitoring; tražićemo da se obezbedi da svi imamo iste uslove i da se zabrani zloupotreba državnih funkcija u političke svrhe. Svaki dan je po nekoliko ministara u svim medijima i, kad analizirate te izjave, vidite da je polovina njih partijska, a ne državna. Posebno skrećem pažnju na to da se u ogromnom broju tih istupa blati i histerično napada opozicija… Tek ukoliko postanete predsednik DS-a, uverite se dokle satanizacija može da ide. To se dešavalo veoma kratko Borisu Tadiću, ali se posebno dešavalo Đilasu i, sada, meni. Pritom, osim uvreda ne postoji nijedan argument. Kada sam ja to u životu prekršio bilo koji zakon, da li postoji problem u mom obrazovanju, u iskustvu? Ničeg od toga nema, ali njih to ne sprečava da vas nazivaju lopovom, vođom razbojničke družine, psihopatom, umobolnikom, ustašom…

Govorite o izbornim uvjetima baš na godišnjicu Petog oktobra… Ako se ništa ne promeni, što DS planira da uradi?

Postoji jedna škola mišljenja među istaknutim intelektualcima da treba bojkotovati izbore kada se raspišu zato što ovo nije demokratsko društvo. I to je tačno. Međutim, ukoliko bismo to učinili, čini mi se da bismo zapravo išli u ruku Aleksandru Vučiču i njegovim predstavnicima i onim strankama u opoziciji koje sigurno ne bi bojkotovale izbore i koje, u suštini, merkaju priliku da dođu na mesto Ivice Dačića i SPS-a. I utoliko je i raspisivanje novih izbora iz konteksta Aleksandra Vučića zgodno oruđe da se on obračunava sa drugom strujom u svojoj stranci, ali i sa Dačićem.

Mi ćemo se, naravno, boriti da se ta računica ne ostvari. Očigledno je da su groteskne priče o tome kako je nemoguće raditi u uslovima u kojim ima i apsolutnu većinu u parlamentu i apsolutnu kontrolu medija. Ono "pustite nas da radimo" i "nemamo uslove da radimo", što čujemo iz usta ne samo Vučića već i ministara i predsednice skupštine, govori o jednoj histeričnoj fiziološkoj reakciji na svako drugo mišljenje i na svaku opoziciju. Kao da će izbori uništiti opoziciju. Mi sigurno nećemo prestati da oštro kritikujemo vlast i nećemo je puštati da krčmi zemlju, uništava srednji sloj građana i da se ponaša ovako prema medijima i javnosti…

Ako bude izbora, mi ćemo ući u parlament sa daleko boljim rezultatom nego što smo ga imali u onim okolnostima pre godinu dana.

A kada će izbori u Vojvodini?

Izbori u Pokrajini su po Ustavu u aprilu mesecu, a najranije mogu da se raspišu 22. marta, tako da bi 22. aprila bio prvi termin za održavanje. Napominjem – vanredni pokrajinski izbori po Ustavu mogući su i ako to izglasa 61 poslanik – dakle, većina. Ali, vanredni lokalni izbori nisu mogući. Oni ne bi mogli da se održe pre aprila. Međutim u ovoj zemlji u kojoj je Aleksandar Vučić jači od Ustava, u kojoj Ustavni sud donese odluku u kojoj kaže kako je bilo potrebno smanjenje penzije zbog finansijske stabilnosti – dakle, iznese politički stav koji nema veze sa tim da li je Ustav prekršen ili ne – sve govori da je moguće raspisati vanustavne lokalne izbore.

Nasilje je obilježilo gotovo sve izbore na lokalu tokom posljednjih godina. Što očekujete od redovnih lokalnih izbora?

Mi ćemo izaći sa dosijeom o nasilju na lokalnim izborima. Vi imate nekoliko grupa batinaša koji tuku po Srbiji u korist SNS-a, ne samo naše članove, već i članove SPS-a. Mislim da su oni druga stranka po broju napada. Međutim, kada se neki njihov opštinski odbor usudi da o tome govori na konferenciji za novinare, odmah ih potom demantuje centrala i uglavnom se to zataškava.

Ne verujem da imaju toliko batinaša da tuku u svim opštinama u Srbiji. U tome je naša prednost. Još nas ne ubijaju i nema ih dovoljno da nas sve tuku u isto vreme. Mogu sve da nas tuku s vremena na vreme, ali ne mogu sve da nas tuku u isto vreme.