Da li ikada napuštate svoj smartfon osim kada spavate? Koliko vremena dnevno provodite u korišćenju interneta za uobičajene stvari: slušanje muzike, informisanje, plaćanje računa, organizaciju putovanja, komunikaciju sa najbližima i mnoge druge? Da li biste olako pristali da vam to pravo neko oduzme? Da li bi vaš život mogao biti isti kao sada?

Možda ste u nekom filmu ili na internetu videli da se sajber-kriminalcima, naročito "opasnim" hakerima i seksualnim prestupnicima kao kaznena mera može dosuditi zabrana korišćenja interneta i računara. Nedavni primer iz Srbije ukazuje na to da vam sud može uvesti zabranu korišćenja interneta čak i zbog verbalnih delikata, poput uvrede ili pretnje. U domaćoj javnosti se doskora nismo susretali sa ovakvim slučajevima. No, pre nekoliko meseci je javnost upoznata sa slučajem "privođenja" Fejsbuk naloga građanina Aleksinca Dejana Milojevića, posle postova koji su ocenjeni kao pretnje premijeru Vučiću. Ono što je bilo interesantno u ovoj situaciji jeste da su pripadnici policije tražili šifru za pristup Milojevićevom nalogu, koja je zatim promenjena, čime mu je onemogućen pristup nalogu. Dejan je u međuvremenu uspeo da povrati svoj identitet na Fejsbuku pomoću "štapa i kanapa", kako je sam rekao, a javnost je ostala zabrinuta zbog nedozvoljenih i intruzivnih mera koje su omogućile da se značajno ugrozi poverljivost Dejanove komunikacije, aspekta njegove ličnosti u koji se ne može dirati bez sudske odluke.

KATANAC NA MODEM: Sredinom avgusta, zamenik glavnog urednika lista "Tabloid" Milan Malenović je priveden i pritvoren zbog sumnje da je na Fejsbuku pretio premijeru Srbije Aleksandru Vučiću i ministrima i time počinio kvalifikovani oblik krivičnog dela Ugrožavanje sigurnosti (član 138, stav 3 Krivičnog zakonika) za koje je predviđena zatvorska kazna u trajanju od šest meseci do pet godina. Malenović je nakon deset dana pušten iz pritvora, ali mu je odlukom Višeg suda u Beogradu u okviru mere elektronske kontrole zabrane napuštanja stana određena mera zabrane korišćenja interneta. Tako Malenović do daljeg ne sme da koristi bilo koji uređaj koji je povezan sa internetom.

Ova sudska odluka pravno nije previše kontroverzna. Sud jeste ovlašćen da upotrebi meru zabrane korišćenja interneta kada nađe da postoji osnov, a kako smo za sada uskraćeni za druge informacije iz postupka, o opravdanosti za njeno donošenje u ovom slučaju nije moguće diskutovati. Naša pretpostavka u pogledu osnova uspostavljanja mere jeste da je procena suda takva da bi Malenović mogao da ponovi delo za koje se tereti. Ipak, politika ovako široko postavljenih zabrana korišćenja tehnologije (ograničavanja slobode informisanja) kao i njena svrsishodnost, a naročito proporcionalnost, može lako biti dovedena u pitanje.

Treba imati u vidu da ovakvu meru u današnje vreme nije lako sprovesti. Naš životni prostor je uveliko popunjen komunikacionim tehnologijama: kroz radio-frekvencije pristupamo televiziji, radiju i mobilnoj mreži, preko kabla pristupamo multimedijalnim sadržajima i internetu, a preko telefonske linije možemo uspostaviti direktnu vezu sa željenom osobom ili mrežom. I kada bi se fizički mogle onemogućiti ove tehnologije u jednom stambenom prostoru, mera zabrane korišćenja interneta teško bi se mogla primeniti i na ostale ukućane, jer bi njihova prava bila nezakonito ugrožena. Tako zapravo kontrola sprovođenja ove mere postaje prilično otežana i praktično nemoguća, naročito kada se mera sprovodi prema licu koje živi u domaćinstvu.

DRUŠTVENO SAKAĆENJE: Zabrinjavajuće je što se potpunom zabranom lice pod merom dovodi u nelagodnu poziciju da svoje informacione potrebe, od posla preko praćenja aktuelnosti, zabave i komunikacije sa bližnjima, treba da obavlja kršeći sudsku odluku sa uređaja nekog bliskog lica u tajnosti i anonimnosti. Sa druge strane, navedene informacione potrebe, kao i mnoge druge, ne ugrožavaju svrhu uspostavljanja mere i zaštite sigurnosti, što ukazuje da ovako široko postavljena mera nije proporcionalna. U XXI veku, kada smo konstantno okruženi mrežom i elektronikom, postajemo značajno društveno "osakaćeni" ukoliko nismo u mogućnosti da koristimo tehnologiju za najobičnije stvari. Zato svako ograničavanje slobode izražavanja, ali i drugih osnovnih prava poput okupljanja i udruživanja, mora biti u kontekstu ostvarivanja svrhe. U ovom slučaju, sud je kao meru mogao odrediti zabranu objavljivanja sadržaja na društvenim mrežama (ko može više, može i manje). Primena i nadzor nad ovom merom mogu biti vrlo jeftini i efikasni, a njome se ne ugrožavaju uobičajene informacione potrebe.

Kao redovna usluga internet je sastavni deo svakodnevice većine srpskih građana te narednih godina možemo očekivati veliki broj pravnih postupaka u vezi sa sporovima iz virtuelnih prostora. Ove priče više neće biti samo slučajevi dečje pornografije ili visokotehnološkog kriminala (hakerskih napada, prevara i krađe podataka) već će to sve češće biti sukobi između običnih ljudi u vezi sa njihovom privatnošću, reputacijom i virtuelnom imovinom. Domaće pravosuđe će se stoga sve češće suočavati sa izazovima tumačenja postojećeg zakonodavstva u novostvorenim tehnološkim okolnostima. Iako se na prvi pogled tako čini, rešenje nije u regulatornim reformama i donošenju "Internet zakona", već u boljem razumevanju tehnologije koje omogućava primenu osnovnih pravnih instituta i standarda ljudskih prava u digitalnom okruženju. Zato, kako bismo izgradili pravosuđe koje poštuje specifičnosti informacionog društva i nema rizik da serijom loših odluka država snosi odgovornost pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, pored ostalog, neophodno je upoznati celokupno pravosuđe, a naročito sudije, sa specifičnostima tehnologije koja danas omogućava ostvarivanje ali i ugrožavanje brojnih prava. Jedino tako će sudije biti u mogućnosti da rade ono što najbolje znaju, tj. da primenjuju postojeće pravo i donose izbalansirane odluke koje pružaju pravnu predvidljivost, ali i poštovanje međunarodnih standarda ljudskih prava.