U septembru 2000. godine, delegati iz celog sveta okupili su se u Njujorku kako bi se prvenstveno bavili smanjenjem siromaštva i mogućnostima rasta u zemljama u razvoju. Svih 189 država članica Ujedinjenih nacija među kojima je i Srbija, uključujući 147 šefova država i vlada, usvojili su Milenijumsku dekleraciju. Ovu dekleraciju sačinjava osam ciljeva koji su usmereni ka poboljšanju stanja u siromašnim zemljama do 2015. godine, fokusirajući se na iskorenjivanje siromaštva i gladi, univerzalno osnovno obrazovanje, rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena, javno zdravstvo za sve, poboljšanje zdravlja majki, smanjenje smrtnosti dece ispod pet godina starosti za dve trećine, borba protiv HIV/side i drugih bolesti, obezbeđivanje održivog okruženja i razvijanje globalnog partnerstva za razvoj. Ovi ciljevi se razlikuju od ranijih međunarodnih napora jer imaju određeni vremenski okvir i kvantitativno-objektivne pokazatelje ostvarenja. Ciljevi su nastali u procesu konsultacija između Sekretarijata Ujedinjenih nacija i predstavnika Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i Svetske banke. Jedna od slabosti u definisanju ovih ciljeva je nedostatak otvorenih konsultacija, naročito sa civilnim društvom. Napredak ka Milenijumskim ciljevima se od samog usvajanja prati i meri, s vremena na vreme, kroz set indikatora, razvijenih i dogovorenih od strane članova Ujedinjenih nacija. Preko tih indikatora možemo videti da su ciljevi proizveli mešovite rezultate.

Stopa siromaštva u zemljama u razvoju opala je sa 46 odsto iz 1990. na 27 odsto u 2005. godini (UN, 2011), ipak regionalni nedostaci i dalje postoje. Kina i Indija su doprineli velikom smanjenju globalnog siromaštva, dok je stanovništvo u podsaharskoj Africi nastavilo da živi sa manje od 1,25 dolara na dan. Regioni kao što su Latinska Amerika, podsaharska Afrike i delovi jugoistočne Azije nisu napravili značajan napredak u smanjenju siromaštva. Obrazloženje za to je loša uprava koja je sprečila postizanje ovog cilja u celosti. Tako subsaharska Afrika i dalje ima najviši stepen neuhranjenosti u svetu, gde skoro svaki četvrti stanovnik nema dovoljno hrane za aktivan i zdrav život. Sveobuhvatno gledano najveći napredak postignut je u smanjenju siromaštva, rodnoj jednakosti u obrazovanju i pristup zdravoj pijaćoj vodi. Međutim, zaostatak je uočen u ciljevima kao što su smanjenje smrtnosti dece, poboljšanje zdravlja majki, završetak osnovne škole i okončanje gladi. Ipak, tu je mnogo više dobrih stvari koje su ostvarene: siromaštvo na svetskom nivou nastavlja da se smanjuje, više od šest milijardi ljud ima pristup pitkoj vodi (oko 90 odsto ukupnog svetskog stanovništva), 40 miliona dece danas ide u školu, gotovo četiri miliona dece je izbavljeno od sigurne smrti, 200.000 ljudi izlečeno je od malarije, dok oko 5,2 miliona ljudi iz zemalja sa niskim i srednjim prihodima sada dobija preko potrebnu pomoć u lečenju HIV-a. Milenijumski ciljevi su podigli svest o važnim aspektima razvoja koji nadilaze ekonomski rast i mobilisali vlade širom sveta da posvete više pažnje socijalnom blagostanju, zdravlju ljudi i životnoj sredini. Učinjeno je dosta, ali su razvoj i blagostanje ljudi i dalje rezervisani za manji deo čovečanstva.

NOVI CILJEVI: Zbog novih okolnosti, ohrabrujućeg napretka u ostvarivanju pojedinih ciljeva te isteka roka, države članice Ujedinjenih nacija će usvojiti set novih ciljeva poslednje sedmice septembra, time će od 1. januara 2016. godine na snagu stupiti Ciljevi održivog razvoja UN-a, čiji je rok za ispunjenje 2030. godina. Tu novu agendu slediće sve zemlje u svetu, od najbogatijih do najsiromašnijih i ona će se sastojati od 17 osnovnih i 169 specifičnih ciljeva. U toj globalnoj agendi za razvoj su iskorenjivanje siromaštva, zdravlje, obrazovanje, rodna ravnopravnost, eliminacija nejednakosti, zaštita životne sredine i klimatske promene, zapošljavanje i dostojan rad, energija, pristup pravdi za sve, efikasne institucije na svim nivoima i globalno partnerstvo za održivi razvoj. Ovi ciljevi su potrebni da se usvoje kao univerzalni okvir koji će se nadovezati na Milenijumske ciljeve i uobličiti agendu razvoja na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou u narednih 15 godina. Predlozi novih ciljeva su razvijeni u okviru otvorene radne grupe sa predstavnicima iz više od 70 zemalja, dok je konačni nacrt 17 ciljeva održivog razvoja objavljen u julu 2014. godine i predstavljen Generalnoj skupštini UN-a. Predlog ciljeva je razvijen na osnovu informacija dobijenih tokom najvećih konsultacija ikada sprovedenih u istoriji, koje su se sastojale od 11 tematskih konsultacija i 83 nacionalne konsultacije. U diskusijama su učestvovali građani, privatni, javni i civilni sektor, političari, mediji, različite organizacije i institucije. Nakon iskustava sa prethodnom globalnom razvojnom agendom poznatom po Milenijumskim razvojnim ciljevima, UN su želele da se o novim ciljevima razvoja ne pitaju samo stručnjaci i političari, nego svi oni kojih se razvojne politike tiču. Ciljevi održivog razvoja više su od puke grupe ciljeva univerzalnog karaktera koje treba ostvariti. Oni se mogu shvatiti i kao okidač za podsticanje dijaloga, partnerstava i zajedničke akcije građana i građanki, grupa, pokreta, organizacija i institucija koje rade u različitim oblastima. Socijalna, ekonomska i ekološka pitanja moraju da budu tretirana kao celina i to širom sveta, univerzalno.

Sve države moraju da ugrade te ciljeve u svoje nacionalne politike. I razvijene industrijske države moraće da ostvare određene ciljeve. One moraju da snose svoj udeo u razvojnoj politici. Finansijska i druga opterećenja moraju da budu podeljena na sve učesnike procesa, pa i među državama na pragu industrijalizacije. Dok pitanja kao što su pijaća voda i čista energija, ne zahtevaju nova, već preusmeravanje postojećih finansijskih sredstava i njihovo efikasnije iskorišćavanje. Tako Ciljevi održivog razvoja nadilaze nacionalne okvire, poput zaštite životne sredine, borbe protiv korupcije, zaštite prava migranata i zahtevaju zajedničku akciju više država. Kod migracija nije reč samo o pitanjima bezbednosti ili o tome kako neko u 21. veku može da podigne zid na granicama Evropske unije. Nego o tome da se u zemljama u razvoju sruše zidovi koji tamo ljude sprečavaju da učestvuju u ekonomskom i socijalnom životu. Razvojna politika UN-a će se, dakle, više baviti time kako suzbiti uzroke migracija u zemljama porekla. Značajna dopuna prethodnim ciljevima je cilj 16, koji se odnosi na unapređivanje pristupa pravdi i izgradnju efektivnih, odgovornih i inkluzivnih institucija, jedan je od prioriteta spoljne politike Evropske unije u 2015.

Što se Srbije tiče biće neophodno da postavi realistične nacionalne specifične ciljeve, definiše realni i informativni indikator za praćenje njihovog ostvarivanja, obezbedi efikasnu i odgovornu institucionalnu osnovu za planiranje i ostvarivanje, te da definiše model finansiranja održivog razvoja.

Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne moraju predstavljati zvaničan stav Fondacije za otvoreno društvo.