Četrnaesti tom dela Borislava Pekića koji Laguna objavljuje donosi piščeva Pisma iz tuđine. U njemu su sabrana Pekićeva pisma – mini eseji, koja je on pisao i lično čitao od 1985. do 1990. preko Jugoslovenske sekcije BBC-ja i u kojima se bavio temama kojima nije bilo mesta u njegovim knjigama. U njima su protagonisti dva imaginarna lika: Živorad, koji je oličavao Jugoslovene, i gospodin Džons, koji je predstavljao tipičnog Engleza. Teme za svoja pisma Pekiću i nije bilo teško da nađe u knjigama, novinama i događajima, bilo iz Londona i Beograda, bilo iz drugih evropskih zemalja i svetskih centara. Tri ciklusa pisama iz tuđine, sabranih u ovoj knjizi, pravi su esejistički biseri, prozne minijature koje još jednom potvrđuju Pekićevo suvereno vladanje svim književnim žanrovima. "Bilo da je reč o karakteristikama vlasti, demokratiji ili korupciji, Pekićeva pisma su brevijar situacija i karaktera, kako naših tako i engleskih", napisala je u pogovoru ovog izdanja Ljiljana Pekić. "To su pisma pričana i pisana za ljude koji žive u Jugoslaviji, kojima je pisac želeo da pomogne da shvate i svet i vreme u kome žive, istovremeno opisujući i Engleze i Englesku. Univerzalnost njegovog tretiranja događaja i situacija vidi se iz svakog pisma, a njih je Pekić uočio i na duhovit način prikazao ne štedeći ni sebe ni druge."

"Pekić je govorio kako je njegov odlazak u London bio motivisan pre svega željom da se udalji od pogubnog, pretežno ciničnog, a velikim delom i spletkarskog dokoličarenja beogradske ‘književne čaršije’, koje piscu otima vreme i razara nervni sistem, ne nudeći ništa zauzvrat", rekao je o ovoj knjizi Zoran Paunović. "Postojao je, međutim, i jedan manje vidljiv, a za njegovo pisanje svakako značajniji razlog: Pekić je blagovremeno shvatio da je za pisca perspektiva posmatranja važnija od svega; ona određuje ne samo način gledanja, već i šta ćemo gledati, a onda i šta ćemo videti.

Tako je on odabrao perspektivu stranca, a s njom i stanje nepripadanja. Jer, onaj ko pripada bilo kojoj kolektivnoj ideji ili zajedničkom, zadatom modelu viđenja sveta i čoveka u njemu, nema prava na ironiju i kritičko mišljenje u onoj meri u kojoj tim pravom raspolaže onaj ko ne pripada nijednom obliku kolektivne svesti. Kritika onog prvog mora, makar na trenutke, da zazvuči pristrasno ili licemerno. Ovaj drugi, i kad greši, zvuči iskreno.

Stoga za Pekića to što nije u svojoj zemlji nije (mada u Pismima iz tuđine tvrdi suprotno) ‘neprirodno’, već upravo prirodno – zato što je pisac. On sam, uostalom, navodi primere Džojsa, Odna, Markesa, Kundere, Beketa, ali i Vuka Karadžića, Crnjanskog i Rastka Petrovića – primere pisaca koji su pisali ‘jezikom zemlje koja ih je odbacila ili koju su oni odbacili’.

Pisac je, suštinski, uvek stranac. No da bi se to i formalno ozvaničilo odlaskom iz takozvane otadžbine, potrebna je nemala hrabrost i spremnost na odricanje. Posebno onda kad je status stranca odabran svojevoljno, kao u Pekićevom slučaju. A stranci su, istina znatno manje svojevoljno, i njegovi junaci: Ikar Gubelkijan, Arsenije i ostali Njegovani, Andrija A. Gavrilović, Konrad Rutkovski i mnogi drugi, svi odreda obdareni patnjom koju sa sobom nosi stranstvovanje, ali bez umetničkih plodova kao nadoknade, kakve-takve.

Pekić u Pismima iz tuđine ne proriče apokalipsu; uveren da se ona već dogodila, on daje njenu dijagnozu."

Dva Pekićeva pisma iz tuđine (London, avgust-septembar 1990)

"K pitanjima" povesti Velike Britanije i male Jugoslavije

U ovoj emisiji ispričaću kratku povest dve zemlje u kojima živim. Ne živim, u stvari, ni u jednoj. U prvoj kao ludak radim, u drugoj se kao ludak jedem, a vi, ako vam je do toga, pogađajte kako se koja zove. Pošto se, posredstvom BBC-ja, pritom Engleskom već bavim, odmah ću preći na moju zemlju koja se bavi mnome. Za povest Britanije biće mi potrebno dvadeset šest desetominutnih emisija. Priču o prošlosti, sadašnjosti (možda i budućnosti) Jugoslavije nastojaću da ispričam u četiri šestominutne, a da još mesta preostane za poređenja s Britanijom.

Postoji geografska zagonetka koja glasi: "Šta je to što ima tri boga, šest naroda, osam država, a jedno ime?" Odgovor je – Jugoslavija. "Šta je to", glasi druga, semantička pitalica, "što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?" To je opet Jugoslavija. Kruži, najzad, i treća politička enigma: "Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?" I po treći put je to Jugoslavija.

Jugoslavija je, navodno, zemlja Južnih Slovena jer je po njima dobila ime. U poslednje vreme, međutim, doznajemo da u njoj Slovena jedva da ima. Hrvati su Goti, Slovenci Veneti, Crnogorci Iliri, Bosanci Turci, a neki Makedonci potomci Aleksandra Velikog. Ni Cigani nisu Sloveni i, ruku na srce, nisu (čak ni počasni), iako su od arijevskih SS eugeničara određeni da im po koncentracionim logorima prave društvo. Razume se, takođe, da Šiptari nisu Sloveni, nego Albanci i da ostale nacionalne manjine etnički pripadaju svojim neslovenskim narodima. Sloveni su, možda, samo Srbi, premda ni to nije sasvim sigurno jer postoje teorije o Srbima kao Atlantiđanima koji su, negde s početka sveta, preživeli deukalionski izliv Posejdonovog gneva.

Jugoslavija je i u pogledu geografskog položaja neobična zemlja. Nalazi se u Evropi, što dokazuje teritorijom presečenom priznatim evropskim meridijanima, a tvrde da je u Aziji, dok za Izrael, koji je u Aziji, tako nešto nikad nije rečeno. Jugoslavija je neobična zemlja jer i postoji i ne postoji. Postoji kad je treba razbijati, ne postoji kad u njoj treba živeti; postoji kad od nje treba nešto uzeti, ne postoji kad joj nešto valja dati. Kad postoji, Jugoslavija ima rđavu istoriju. Kad ne postoji, uopšte je nema jer njena istorija pripada tada narodima koji je naseljavaju. Ali je njen najveći paradoks u tome što kad postoji – uopšte postoji.

Rođena je 1918. ujedinjenjem Kraljevine Srbije, Crne Gore i Južnih Slovena, živućih na bivšoj teritoriji demontirane Austrougarske imperije. Učili smo da je Jugoslavija remek-delo solidarne želje njenih udruženih naroda i pobednika Velikog rata. Doznajemo, prilično ravnodušno, rekao bih, da smo obmanuti. Jugoslaviju, izgleda, niko živi nije hteo – pogotovu je nisu hteli mrtvi – pa se, budući da je ipak stvorena, može smatrati čudom. Što ona, ako je bolje zagledamo, i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo. Najpre istorijsko, što bismo nekako i podneli; ali i aktuelno, što nam već teže pada.

Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu; hteli su, priča se, Veliku Srbiju. Nju nisu hteli Hrvati, želeći Nezavisnu Državu Hrvatsku, ni Slovenci jer tada još nisu znali šta hoće. Nisu je hteli ni Crnogorci jer su u njoj izgubili sopstvenu državu, a Makedonci što je s njom nisu stekli. Pogotovu muslimani jer kao priznat narod još nisu postojali.

Na strani zaraćenih sila, pobednika i poraženih, otpor je još žešći. Jugoslaviju neće saveznici, naročito Englezi, koji bi da sačuvaju Austrougarsku. Da je Austrougari nisu želeli, da su izgubili rat samo zbog njenog stvaranja, dosta je jasno. Nisu je baš sanjali ni Rusi, držeći da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi i Crnogorci. Nisu je, naravno, hteli naši susedi jer je svako od njih, umesto nje, hteo po jedan njen deo. Katolička je crkva neće zbog dominacije većinskog pravoslavnog življa, pravoslavna zbog manjinskog katoličkog, islamska što kao faktor uticaja nije postojala. Kasnije je neće Kominterna jer preza od jakih državnih celina, otpornih na revolucionarne viruse, i što zbog držanja u Mađarskoj buni od 1848. neki od naših naroda nisu bili pri srcu Očevima utemeljivačima naučnog socijalizma.

Pa ko je onda nju, osim Boga, hteo?

Verovatno Amerikanci, i to samo zato što nisu tačno znali gde će biti, pa su se nadali da ih ništa neće koštati. Htedoše da povesni idealisti budu zabadava. I u pravu behu sve dok na vlast u Jugoslaviji ne dođoše socijalisti, koji su držali da je prirodno od kapitalista biti izdržavan, pa su im naknadno taj Wilsonov pionirski idealizam skupo naplatili.

Pa ipak, država koju niko nije hteo stvorena je kao da su svi za njom čeznuli. Stvorena je kao brak po želji, da postane veza iz nužde a ostane možda jedna velika istorijska zabluda. Od te morbidne činjenice polazimo, ne pokušavajući da je objasnimo. Kad je objasniti ne mogu oni što je hteli nisu a ipak su je napravili, kako da je objasnimo mi koji je, izgleda, takođe više nećemo, ali moramo da je kakvu-takvu trpimo, jer ćemo u njoj trajati sve dok ne sklopimo neku bolju zemlju, bolji život u ovoj napravimo ili, ako ništa drugo, bar bolje ime za nju nađemo.

London, 26. VIII 1990.

Quo vadis Britanijo i Jugoslavijo?

Kuda Britanija ide, jasno je. Htela ili ne, volela ili ne, ide u Evropu. Cela njena povest za Evropu je vezana, ali jedino tako da svoje autentične državne ciljeve pronađe u osvajanjima daleko van ovog konfliktima i protivrečnim nacionalnim interesima razaranog kontinenta. Danas, osim na ekonomskom nivou, to više nije moguće. A Britanija nikad ne radi što moguće nije. Ona samo nemoguće mogućim čini. I eto, nešto najnemogućnije upravo se zbilo. Britanija je ušla u Evropu. Pokušala je, doduše, po albionskom običaju, najpre da ne uđe, zatim i uđe i ne uđe, ali je, spoznavši gde u kolaču leži zlatnik a gde olovni kalp-dukat, na kraju krajeva ušla. Britanija je u Evropi. Tu je brigu prebrinula. Ostaje da Evropu uveri kako je zaista u nju ušla. I razume se, spreči Evropu da uđe u Britaniju. Jer, tradicionalni otpor Engleske napoleonskoj ideji ujedinjenja Evrope nije poticao iz straha od ulaska u nju, već od panike pred mogućnošću da u sasvim logičnom reverzibilnom procesu Evropa uđe u Britaniju. A onda ostaje ovoj samo – okean.

Uvod od tri emisije nije bio potreban da se objasni kuda ona ide, jer ona uvek ide tamo gde su joj interesi, nego da vidimo kuda se to uputila Jugoslavija, zemlja koja po trezvenim povesnim kolovozima nije čuvena. Priznajem da to nisam znao i četvrte emisije na temu ne bi bilo da nisam upoznao jednog cinika. Cinik je genetički Jugosloven. Ne spada, dakle, u Jugoslovene iz neprirodnih ubeđenja, nego iz prirodne nužnosti. U žilama mu teče krv svih naših konstitutivnih naroda, uključujući jake pritoke krvi nacionalnih manjina. Kako je, takav, sačuvao smisao za humor ne znam, ali ga u celosti citiram.

Misli se da se Jugoslavija raspada, kaže taj cinik, i da će u njoj, kad se proces dezintegracije okonča, ostati samo Bosna i Hercegovina, jer, osim u Jadransko more, nema kud, i Makedonija, koja zbog bugarskih, grčkih, albanskih i srpskih istorijskih aspiracija na njenu teritoriju ne sme da je napusti. Tada će se Jugoslaviji u obliku saveza Makedonije i bosanskohercegovačke republike, ali tek naknadno, kad iz nje Srbija i Crna Gora izađu, priključiti otcepljena Slovenija, da bi imala gde prodavati skupu robu a kupovati jeftine sirovine. Pošto će te tri republike međusobno teritorijalno biti separirane prostranim srpskohrvatskim koridorima, cinik tvrdi da će se tročlanoj Jugoslaviji pridružiti Hrvatska i tako postati večno žuđeni most između katoličkog Zapada i muhamedanskog Istoka, a i Crna Gora da bi imala od čega živeti i kome iseljenike slati. Najposle će se, noću verovatno, ili pod kakvim nevinijim pseudonimom, uvući i Srbija da vrši stvaranje velike Srbije, što je balkanskim vojnama i Prvim svetskim ratom započela pa je Drugim u tome ometena. Jugoslavija će se, elem, raspasti samo da se ponovo sastavi. Jer to je, veli cinik, jedini način da se održi.

Po njemu je za Slovence optimalno rešenje da se pripoje Evropi, a da Srbi odu u Aziju, jer dok su u blizini, preti opasnost da i oni u Evropu uđu, a onda će Slovenci i odatle morati pakovati ruksak, pa im neće ostati ništa drugo nego da se, kao njihovi koruški kompatrioti, proglase Austrijancima i tako konačno Srba spasu. Hrvati su, međutim, drži on, za to da se Srbi u Evropu bezuslovno prime. Bez njih će im u nepoznatom svetu biti dosadno. Neće imati s kim da se prepiru oko toga ko koga izrabljuje. Moraće optužiti Nemce i verovatno biti u pravu. Bez Srba, osim toga, neće imati gde povesno da se šire, jer se alternative, prema Italiji ili Mađarskoj, nisu pokazale oportunim. Srpsko stanovište je kao i uvek kinetički jednosmerno i kosovsko: hoćemo li u Evropu još ne znamo, ne znamo da li to odgovara idejama demokratskog socijalizma koji trenutno uzgajamo, ali da na Kosovo hoćemo to je izvesno. I tu između večne komunističke vlade i jutrošnje demokratske opozicije nema razlike. S druge strane, pošto je domaćim Šiptarima Albanija od Evrope najbliža, oni bi tamo. Srbi i Crnogorci nemaju ništa protiv, pod uslovom da sa sobom ne ponesu zemlju. Cinik, međutim, veruje da ima Šiptara koji bi u Albaniju preneli samo zemlju, a sami kod nas ostali. On tvrdi da se izvesni naši narodi s tim slažu. Srbi se ne slažu s tim našim narodima. Srbi se, takođe, ne slažu ni među sobom. Zato je srpska najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima i ne slagao.

Tako misli jugoslovenski cinik. Kako misli običan građanin, kome ružna stvarnost ne dopušta engleski optimizam ni na tempiranoj bombi, ne znam. I misli li uopšte? Neko kome toliko dugo nije dopušteno da išta misli, samo da izgovara šta drugi misle, mora se tome najpre naučiti. Za učitelje preporučujem Britance. Ne moraju biti Englezi. Mogu i Škoti. Mogu oni mrzeti Engleze i vatreno propovedati nezavisnu Škotsku, ali će na izborima u velikoj većini glasati za stranke koje štite integritet Ujedinjenog Kraljevstva. Englezi, takođe, mogu ismevati besmislenu težnju siromašnih Škota za samostalnošću, ali im nikad neće braniti da je zastupaju.

Vaš komentator, u međuvremenu, misli na žalosnu činjenicu koja nikog ne optužuje, ali i nama mnogo govori: sedamdeset dve smo godine zajedno, a dalji smo jedni od drugih nego ikad.

Teši me da su jedni od drugih daleko Škoti i Englezi, pa su ipak zajedno.