KUĆE NA DRVETU – BEKSTVO OD SOCIJALISTIČKE STVARNOSTI: Među prvim poratnim stanovnicima i zaljubljenicima u Adu Ciganliju, bio je i student arhitekture sa Senjaka, Predrag Peđa Ristić. On je još početkom 1948/49. godine gradio prve kućice na drvetu, po kojima će se kasnije proslaviti.

U tu njegovu kućicu ulazilo se improvizovanim merdevinama, a ona je svake godine bivala sve viša. Taj čardak ni na nebu ni na zemlji, imao je u krošnji topole i izdvojen balkon, s kojeg se pružao savršen pogled; kad domaćin nije bio tu, balkon se podizao.

Temelj prvog "gnezda" udaren je 1951, od dasaka s nekadašnjih šlepova i splavova. Trebalo je hrabrosti i veštine da se uđe, jer je valjalo preći preko grane ispod koje je bio mulj ili granje. Peđa je imao spisak gostiju dostojnih da pređu preko grane i sede na terasi; nisu pomagale intervencije, a naročito kad su po sredi bile komunjare. Momo Kapor, jedan od čestih gostiju, ovako opisuje atmosferu na drvetu: "Ponekad smo spavali u toj kućici, budeći se zajedno sa pticama iz obližnjih gnezda. Pošto je drvo raslo, kuća je svake godine bivala viša za jedan sprat. U toj kući naučili smo da se ne mora uvek živeti na zemlji. No, neki popadaše iz nje (stablo ih se otreslo), još i danas čujem njihove tupe udarce o svakodnevicu. Ponekad se sretnemo na pešačkim prelazima. Gledamo se kroz stakla automobila i procenjujemo količinu propasti na svojim licima."¹

Ovaj maštoviti i smeli arhitekta predlagao je čak da se proizvede model kućica prema kojem bi se, kao u praistoriji, gradilo čitavo naselje iznad plaža, i to po veoma pristupačnoj ceni. Gde ne bi bilo drveća, poboli bi se stubovi raznih visina. Svaki dom bio bi u obliku tetraedra i otvarao bi se kao cvet, a posle letovanja kućice bi se unosile u pravu kuću.²

Ristiću je, kao i mnogim drugim režimu nesklonim, tadašnja Ada bila svojevrsna oaza u prirodi, pogodna za slobodan život i bekstvo od stvarnosti i konformističkih društvenih klišea: "Uopšte, ne samo moj, već i ceo društveni život u posleratnom Beogradu odigravao se, verovatno iz pomenutih razloga, na Savi i leti i zimi. U to doba nije bilo kafića, postojala je samo "štrafta" u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, kao i u mnogim drugim gradovima, gde se omladina besmisleno šetala i "kibicovala", vrteći se tamo-amo u krug…"³

"NEKONTROLISANO OKUPLJANJE SITNE BURŽOAZIJE U PROPADANJU": Kućica na novom mestu svakog dana je bila prepuna mladih buntovnika i zanesenjaka, pa je izazvala sumnju podozrivih skojevaca s komšijskog "Jaht kluba", a naročito stanara brodarskog internata "Stenka", učenika Srednje brodarske škole. Opština Savski venac je na osnovu prijave ovih budnih suseda pokrenula postupak da se kućica sruši. Doneseno je rešenje, bez prava žalbe, da se kućica mora srušiti, jer služi za okupljanje omladine koja se svojim ponašanjem nije uklapala u poželjan model lika Titovih omladinaca: "Internat brodarske srednje tehničke škole iz Beograda podneo je ovom Odeljenju dopis u kome navodi da ispred ušća Topčiderske reke, postavljena na tri stable vrbe, postoji drvena baraka – kućica koja je u vreme sezone kupanja svakodnevno puna mladića i devojaka, koji svojim izgledom i ponašanjem ne odaju utisak "Titove omladine" – koja na sebi svojstven način ne nalazi razonodu u prirodi u granicama pristojnosti, te kako negativno svojim ponašanjem utiču na đake Brodarske srednje tehničke škole, predlaže da se donese rešenje o rušenju ove barake-kućice", kaže se u tom rešenju. Ristiću se nalaže "da drvenu baraku veličine 1,5-3,5 metara, visine 2,20 metara, postavljenu na tri drveta vrbe kod ušća Topčiderske reke, kao bespravno postavljenu, poruši u roku od pet dana".⁴

Iako je 1963. (Ristić) izradio propisan projekat, nije dobio građevinsku dozvolu. Videvši da je pravda na strani sile, rastavio je kućicu i podigao je na novoizgrađenom splavu na benzinskoj buradi. Pošto je to bila već 151. kućica na splavu, lako je dobio plovidbenu dozvolu, pa je spustio splav na vodu i privezao ga nekoliko stotina metara dalje od prvobitnog mesta. Međutim, pošto nije bio u pitanju građevinski problem, već politička borba protiv nekontrolisanih omladinaca i potencijalnih narodnih neprijatelja, splav je, iako registrovan, grubo rasturen, a kućica srušena: "Nekoliko godina bio sam kao lud, kao i sve moje društvo, bez kućice na drvetu. Borili smo se preko Udruženja ljubitelja Save i Dunava da dobijemo barem neki prostor za vezivanje splavova i izgradnju sojenica, koje nisu bile predviđene nijednim planom. Posle nekoliko odbijanja, dobili smo rešenje s obrazloženjem da kućice na reci služe: "za nekontrolisano okupljanje sitne buržoazije u propadanju, koja hoće da obnovi njihovu pohlepu za sitno-sopstveničkim posedom i buržoasku naviku da se bavi antidruštvenim aktivnostima", i "prokaženim hobijem", seća se arhitekta Ristić tadašnjih otpora."⁵