Po­sle po­be­de nad Gotima štab se od­ma­rao u ob­li­žnjoj to­ploj banji. Di­o­kles je za­dr­žao le­gi­ju. Ni­je mo­rao da sta­nu­je sa ca­rem u na­me­sni­ko­voj pa­la­ti, uzeo je so­be u naj­boljoj go­sti­o­ni­ci u gra­du. Car Klaudije ni­je bio škrt, sa­da je i Di­o­kles imao nov­ca. Na­re­dio je da mu do­ru­čak do­ne­su u so­bu. Po­slu­žav­nik je do­ne­la ve­o­ma vi­so­ka, vit­ka de­voj­ka be­le pu­ti i cr­ne ko­se, ko­ja se dr­ža­la ta­ko da je od­mah shva­tio da ni­je ni slu­škinja ni ro­binja.

"Ko si ti?"

"Ova go­sti­o­ni­ca je pri­pa­da­la mo­jim ro­di­telji­ma. Umr­li su. Sad je mo­ja. Ti si Ilir, ge­ne­ra­le?"

"Ilir je­sam, ali ge­ne­ral još ni­sam. Se­di, le­pa go­sti­o­ni­čar­ko."

"Zo­vem se Je­le­na i mo­gu da sed­nem, sa­mo od­mah da znaš, ako sed­nem, to još ne zna­či da ću le­ći."

"Za­što se bra­niš, ni­sam te ni po­zvao da leg­neš."

Po­sle de­set go­di­na pro­ve­de­nih u voj­nim lo­go­ri­ma, pr­vi put se ose­ćao kao kod svo­je ku­će. Tra­žio je da mu ku­va­ju do­ma­ća, ilir­ska je­la, ku­pus sa ov­če­ti­nom, pa­sulj sa svinje­ti­nom, ve­če­ra­vao je po­ga­ču sa ki­se­lim mle­kom. Ni­je ose­ćao po­tre­bu ni za ma­snim voj­nič­kim pe­čen­ka­ma, ni za div­lja­či sa car­skih tr­pe­za. Je­le­na mu je ku­va­la, a ko­man­dant Di­o­kles je svo­je slo­bod­no vre­me pro­vo­dio u ku­hinji go­sti­o­ni­ce, od­la­zio sa Je­le­nom u ba­štu, brao vo­će. Ni­je­dan­put ni­je oti­šao u banju da se oku­pa u to­ploj vo­di sa svo­jim ca­rem, sve dok Kla­u­di­je ni­je po­slao po nje­ga.

"Ka­ko si, moj Di­o­kle­se? Ja ni­sam do­bro."

"Ne pri­ja ti mi­ro­vanje!", uč­ti­vo je re­kao Kon­stan­ci­je, zbog bele puti nazvan bledoliki, ko­ji je pri­su­stvo­vao pri­je­mu Di­o­kle­sa kod ca­ra.

"Pa ne mi­ru­jem s le­pim krč­ma­ri­ca­ma, kao ne­ki mo­ji mla­đi ofi­ciri…"

"Ko me je tu­žio?", pi­tao je Di­o­kles.

"Ovaj ov­de Kon­stan­ci­je. Ka­že da si na­šao naj­lep­šu de­voj­ku u gra­du, a on je ov­da­šnji, pa zna. Ho­ćeš li da mi je do­ve­deš, moj Di­o­kle­se?"

"Ne znam da li bi hte­la."

"Ti ne bi hteo da mi je daš, mom­če. Zar ja te­bi ni­sam da­vao svo­je de­voj­ke?"

Di­o­kles ni­je znao da li se car ša­li.

"Po­zi­vam te na ve­če­ru u go­sti­o­ni­cu, ve­li­čan­stvo, sa­mo do­zvo­li da to bu­de pro­sta, ilir­ska. Je­le­na će te slu­ži­ti. I me­ni je ku­va­la i slu­ži­la me. Što je me­ni da­la, mo­ra i te­bi da­ti. Vi­še ja njoj ni­ti mo­gu, ni­ti ho­ću da na­re­dim."

Kla­u­di­je je na­mig­nuo Kon­stan­ci­ju:

"Ro­đe­ni di­plo­ma­ta. Mo­ra­ću usko­ro da ga po­sta­vi­m ne­gde za na­mes­ni­ka, gde će ma­lo te­že da iz­vr­da­va ne­go sa mnom, star­cem, ko­ji ne­ma vi­še volje da se no­si s tvr­do­gla­vim de­vi­ca­ma. Do­la­zim na ve­če­ru! Drž’ se do­bro, Di­o­kle­se, ču­jem da si ci­ci­ja, a ova će te ve­če­ra ko­šta­ti!"

Di­o­kles je Je­le­ni sve is­pri­čao:

"Ne boj se, ne­ćeš mi ni­šta pla­ti­ti. Car ne­ka bu­de naš za­jed­nič­ki gost. Me­ni se to is­pla­ti, go­sti­o­ni­ca u ko­joj je car ve­če­rao vre­de­će vi­še svim put­ni­ci­ma."

Go­sti su po rim­skom obi­ča­ju le­ža­li, ali su ih slu­ži­li do­ma­ćim je­li­ma i pi­ći­ma. Kla­u­di­je se ša­lio, pe­vao voj­nič­ke pe­sme, ali se vi­de­lo da je bo­le­stan. U ko­šulji od fi­nog, do­ma­ćeg plat­na, Je­le­na je slu­ži­la ca­ra i Di­o­kle­sa, ko­ji je kao do­ma­ćin le­žao kraj nje­ga. Tek pred zo­ru Kla­u­di­je je ustao i vik­nuo:

"De­voj­ko!"

"Ca­re!"

Sta­la je pred nje­ga vi­ša za po­la gla­ve:

"Daj mi sa­mo polju­bac. Ne boj se, usko­ro ću umre­ti."

"Ni­sam ve­šti­ca i ne znam kad ćeš umre­ti, go­spo­da­ru, ali vi­dim da si tu­žan, čak i kad se sme­ješ i pe­vaš."

Polju­bi­la ga je u usta, a za­tim se du­bo­ko po­klo­ni­la.

Di­o­kles je ta­man za­spao uz pe­smu pe­tlo­va, kad za­ču ka­ko se vra­ta otva­ra­ju. Je­le­na se pod­vu­kla pod me­dve­đe kr­zno, ko­jim se po­kri­vao, ia­ko no­ći još i ni­su bi­le ta­ko hlad­ne. Če­tvo­ro­kut pro­zo­ra po­ste­pe­no je menjao mo­dru bo­ju no­ći u siv­ka­stu ni­jan­su ju­tra.

"Ho­ću da mi bu­deš pr­vi. Po­sle ca­re­vog poljup­ca ne­mam boljeg iz­bo­ra."

Imao je dva­de­set šest go­di­na, ali sve što je znao o že­na­ma na­­učio je u voj­nič­kim bor­de­li­ma ko­ji su bi­li isti na svim stra­na­ma Car­stva. Jelena i on su bi­li ne­spret­ni, kao da su de­ca. Pr­vi put je za­spao u za­grlja­ju jed­ne že­ne, a probudivši se, mo­žda već po­sle po­la sa­ta, na­sta­vio je da je gr­li. Ka­sni­je, na­li­va­ju­ći mu vo­du da se umi­je, re­kla je:

"Ne za­bo­ra­vi me sa­svim. Ali po­žu­ri. Le­gi­je su kre­nu­le. Car je na­re­dio da po­đeš za nji­ma kad se probudimo…"

"Zar je car znao da će­mo…"

"Ne boj se. Ni­je car pla­tio da spa­vam sa to­bom. Ali on sve zna. Ca­re­vi tre­ba da zna­ju vi­še ne­go što dru­gi lju­di mo­gu i da na­slu­te."

Car­ska voj­ska je ubr­za­no mar­ši­ra­la u prav­cu dru­gog kra­ja kon­ti­nen­ta, pre­ma Germ­a­ni­ji i Špa­ni­ji, da bi po­sle ra­su­la, ko­je je ta­mo vla­da­lo vi­še od jed­ne de­ce­ni­je, po­no­vo za­ve­la red. Po­sle po­be­de nad Go­ti­ma i po­gi­bi­je 320.000 ne­pri­ja­teljs­kih voj­ni­ka, Se­nat je Kla­u­di­ju nu­dio tri­jumf, ali on je bio bo­le­stan, mr­ša­vio je, hra­nio se je­di­no ki­se­lim mle­kom, nije hteo. U Sirm­i­ju­mu je opet na­re­dio od­mor. Rim vi­še ni­je bio sa­mo onaj grad na Ti­bru, Rim se na­la­zio svu­da gde je, kao u Sirm­i­ju­mu, bi­lo do­voljno pa­la­ta, hra­mo­va, bi­bli­o­te­ka, ku­pa­ti­la i po­zo­ri­šta da bi se ži­ve­lo na rim­ski na­čin. Je­di­no je se­nat lju­bo­mor­no ču­vao pre­vlast jed­nog gra­da nad Im­pe­ri­jom i čuv­ši za ca­re­vu bo­lest na­pi­sao mu je pi­smo u ko­jem je Kla­u­di­je­vog bra­ta, Kvin­ti­la, pred­la­gao za ca­re­vog na­sled­ni­ka. Se­nat je ti­me hteo da se do­dvo­ri moć­nom bo­le­sni­ku, ali i da ome­te voj­sku da po­sle nje­go­ve smr­ti opet ne na­met­ne ne­kog svog kan­di­da­ta za vla­da­ra. Kvin­til je ceo vek pro­veo u Ri­mu i ni­je bio ofi­cir.

Kla­u­di­je je sa­zvao vi­še ofi­ci­ra i na­re­dio da im se pro­či­ta pi­smo se­na­ta. Le­žao je pri­lič­no one­mo­ćao:

"Ni­sam bio pri­su­tan ka­da ste me u Me­di­o­la­nu­mu iza­bra­li za ca­ra. To mi da­je pra­vo da pri­su­stvu­jem iz­bo­ru svog nasled­ni­ka. Vo­lim svog bra­ta, ali on ni­je voj­nik. Rim­ski car tre­ba da bu­de ge­ne­ral. U voj­sci su naj­bolji si­no­vi svih na­ro­da ko­ji ži­ve u na­šoj Im­pe­ri­ji. Daj­te mi ča­šu mle­ka."

Ne­ko­li­ko ge­ne­ra­la, me­đu ko­ji­ma Au­re­li­jan, Prob, Kar i Aper, ču­ča­li su oko ca­re­ve po­stelje, osta­li su sta­ja­li. Di­o­kles je bio kraj vra­ta. Bio je još uvek naj­mla­đi na ovom sku­pu, kao i pre dve go­di­ne u Mi­la­nu.

"Ne­kad je bi­lo la­ko vla­da­ti!", na­sta­vio je Kla­u­di­je. "Još pre dve de­ce­ni­je u Ga­li­ji je bi­lo do­voljno da ne­ko­li­ko na­ših pu­kov­ni­ka, ko­ji do­bro pi­ju, sed­nu s ne­pri­ja­teljs­kim iza­sla­ni­ci­ma i da lo­ču s nji­ma sve dok ne pad­nu pod sto. Da­nas vi­še ne ostav­lja uti­sak ni kad car u pur­pu­ru pred le­gi­ja­ma po­stro­je­nim u po­lu­me­sec pri­mi de­pu­ta­ci­ju. Slu­šaj­te, lju­di. Svu­da ima ot­pad­ni­ka. Tre­ba ih tu­ći re­dom. Osi­gu­ra­ti gra­ni­ce. Po­sle du­že vre­me­na ja sam pr­vi car ko­ji umi­re pri­rod­nom smr­ću. Iz­mi­sli­te ne­što da bi to ta­ko bi­lo uvek. Ne ka­žem da ne vre­di da­ti ži­vot da bi bio bog za ži­vo­ta, ni­ti ža­lim bu­du­će ca­re­ve, ali car­stvo je va­žni­je od ca­re­va, car je sim­bol vla­sti, oli­čenje bo­žan­skog, a lju­di ne sme­ju da ubi­ja­ju bo­go­ve. Be­ži­te mi is­pred oči­ju!" vik­nuo je ne­str­plji­vo. "Ni­je do­stoj­no da po­sma­tra­te ka­ko se car uvi­ja kao crv."

Ne­ki su upla­še­no po­ska­ka­li, sa­mo se Aper usu­dio da upi­ta:

"A ko da bu­de tvoj na­sled­nik… ako te bo­go­vi po­zo­vu k se­bi?"

"Što pi­ta­te glu­po­sti, kao da ne zna­te ko je naj­bolji me­đu va­ma. Au­re­li­jan! Au­re­li­jan! A sad idi­te!…"

Kad je ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je ob­jav­lje­no da je car Kla­u­di­je Go­tik pre­mi­nuo, Au­re­li­jan je pre­u­zeo vlast ne pi­ta­ju­ći ni­kog, što mu ni­ko i ni­je ospo­rio. Se­nat je, do­du­še, po­slao po­ru­ku da je iza­brao Kvin­ti­la za ca­ra, ali je Au­re­li­jan od­go­vo­rio kao da tu po­ru­ku ni­je ni pri­mio: da je on sa­da car. Se­nat se po­ko­rio. Po­no­sni Kvin­til, ia­ko mu ni­ko ni­je pre­tio, pre­se­kao je se­bi ve­ne.

Pre ne­go što će Au­re­li­jan do­ne­ti od­lu­ku u ko­jem prav­cu pr­vo da kre­nu, Di­o­kles je če­sto se­deo sa Pro­bom u njegovom vi­no­gra­du. U Rim­skom Car­stvu op­šta je voj­na oba­ve­za bi­la kom­bi­no­va­na sa na­jam­nič­kim od­no­som. Ne­ka­da dav­no voj­ni­ci su re­gru­to­va­ni sa­mo iz Ri­ma, a ka­sni­je su je­di­no gar­di­sti-pre­to­ri­jan­ci mo­ra­li da bu­du ro­đe­ni Rim­lja­ni. Po­ste­pe­no, slu­ženje voj­ske je po­sta­la pri­vi­le­gi­ja i oba­ve­za sta­nov­ni­ka ita­li­jan­skog po­lu­o­str­va. Ali sa­da je sve to pri­pa­da­lo pro­šlo­sti. Sta­tus rim­skog gra­đa­ni­na sve vi­še je pri­zna­van lju­di­ma iz ra­znih kra­je­va Im­pe­ri­je, pa je ta­ko i voj­ska sve manje bi­la "rim­ska", u onom užem smi­slu re­či. Kla­u­di­je, Au­re­li­jan, Prob, baš kao i Di­o­kles, Mak­si­mi­jan ili Kon­stan­ci­je, bi­li su Ili­ri, ali zbog to­ga ne manje rim­ski gra­đa­ni.

Di­o­kles je za­vo­leo Sirm­i­jum. Pre­pod­ne če­sto je po­se­ći­vao bi­blio­­te­ku i vre­me pro­vo­dio či­ta­ju­ći pod nje­nim hlad­nim, vi­so­kim svo­do­vi­ma, uve­če je se­deo u vi­no­gra­du, po­kat­kad ki­da­ju­ći po­ko­je zr­no krup­nog, pla­vog gro­žđa. Je­dan­put je po­šao u lov sa dru­štvom i ta­da je pr­vi put Mak­si­mi­ja­nu is­pri­čao pri­ču o ve­pru. Jedna druidska vračara mu je prorekla da će postati car, ako ubije pravog vepra.

"Da li je to taj­na?"

"Za­što taj­na? Sa­mo mi mo­že ko­ri­sti­ti ako se o to­me pri­ča u voj­sci."

"Ali ako ne­ko po­ku­ša da te ubi­je mi­sle­ći da si pre­ten­dent?"

Au­re­li­jan je usko­ro iz­dao na­re­đenje da glav­ne sna­ge po­đu na Is­tok. Car­ska flo­ta je po­no­vo kre­nu­la iz Sirm­i­ju­ma ka ušću Du­na­va, le­gi­je su dru­mom mar­ši­ra­le pre­ma ju­gu. U Na­i­su­su su pre­no­ći­li sa­mo jed­nu noć. Kao mladi ko­man­dant, Di­o­kles je sma­trao da oba­ve­zno mo­ra no­ći­ti sa svo­jom le­gi­jom. U Je­le­ni­noj go­sti­o­ni­ci po­pio je sa­mo ča­šu vi­na. Do­če­ka­la ga je lju­ba­zno, ali kao da iz­me­đu njih ni­ka­da ni­če­ga ni­je bi­lo, uo­sta­lom, ni­su bi­li sa­mi. Bio je tu Kon­stan­ci­je, ko­ga je Kla­u­di­je pro­zvao ble­dim, bleodilkim – Constantius chlorus. Pošao je sa njima u ratni pohod. Ko­man­do­vao je ko­hor­tom. Bio je obra­zo­va­ni­ji i ti­ši od ve­ći­ne ofi­ci­ra. Di­o­kles je vo­leo da se dru­ži sa tim le­pim i vit­kim mla­di­ćem.

Svi rimski carevi koji se pominju u ovom odlomku rođeni su u današnjoj Srbiji, Prob i Klaudije u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Aurelijan u Singidunumu (Beograd), a Konstancije i njegov sin Konstantin Veliki u Naisusu (Niš). Dioklecijan se rodio kao Diokles u Doklei u današnjoj Crnoj Gori.