U jeku euforije nastale pred grčki referendum "protiv štednje" i "nemačkog pedagoškog imperijalizma", filozof Slavoj Žižek se setio starog sovjetskog vica. Građanin Rabinovič traži otpust iz državljanstva. Birokrata ga pita zašto to traži. Rabinovič kaže da ima dva razloga, a prvi je da se boji da bi mogao da propadne Sovjetski Savez, posle čega bi mogla da se javi atmosfera antisemitizma i pogroma. Birokrata mu odlučno odgovara da se Sovjetski Savez nikada neće raspasti. Rabinovič na to kaže: "To je moj drugi razlog."

Reprint vica u kontekstu grčke krize: mladi Grk traži australijsku vizu. Službenik ga pita za razlog i on kaže da ih ima dva – prvi je da se boji da će Grčka da napusti evrozonu i da će nastati siromaštvo i haos. Službenik mu kaže da se to neće desiti i da će Grčka ostati u evrozoni i uvesti finansijsku disciplinu: "To je moj drugi razlog", kaže mladi Grk.

U ponedeljak 13. jula ujutru pregovori 19 evropskih lidera-poverilaca s Grčkom ušli su u sedamnaesti sat sa svim elementima trilera bez ishoda, da bi samo nešto malo kasnije belgijski ministar tvitovao samo jednu reč: Agreement (sporazum).

To je tzv. greekment, "grčki sporazum" o tome da će biti postignut sporazum o novom kreditu za Grčku od 86 milijardi evra, od čega 37,5 milijardi treba da ode grčkim poveriocima, 26 milijardi treba da ide za dokapitalizaciju banaka, 12,5 milijardi evra treba da bude namenjeno podsticanju privrednog rasta. Novac treba da stigne u Grčku u periodu od tri godine.

U 2015. dospele obaveze Grčke iznose 26,7 milijardi evra, u koje spada i otplata dospelih obaveza prema MMF-u, koje Grčka nije platila, što MMF, za sada, tretira samo kao kašnjenje i dospele obaveze prema ECB (3 milijarde do 30. jula). Narednih godina dospeća će biti manja, ali i dalje opterećujuća. Koliko će novi zajam dati prostora Grčkoj da prodiše, a koliko će je gušiti prihvaćene obaveze, ostaje da se vidi.

Kada ističe rok za otplatu novog zajma od 86 milijardi evra (96 milijardi dolara) tek treba da se odluči u pregovorima koji bi mogli da počnu ako grčki parlament za 48 sati donese odgovarajuće odluke i ako to prihvati Evropski parlament, parlamenti poverilaca i naravno nemački Bundestag. Krediti po prethodnim aranžmanima za spasavanje Grčke, zaključenim 2010. i 2012, ističu 2054. godine. U međuvremenu, Evropska centralna banka bi trebalo da odobri Grčkoj zajam za premošćavanje kojim bi se deblokiralo finansiranje tekuće likvidnosti grčkih banaka.

O IZBORIMA U DUŽNIČKIM ZEMLJAMA: Siriza je povećala uticaj i dobila izbore na osporavanju Memoranduma s poveriocima koji je potpisala prethodna vlada. Pokušaji grčkih pregovarača da se ponovo pregovara o tom programu naišli su na zid. Varufakis u intervjuu za britanski socijalistički magazin "Nju stejtmen" prepričava kako evropski pregovarači zapravo nisu hteli da pregovaraju s Grcima, kako se pregovaralo o svemu, što je značilo da se ne pregovara ni o čemu. Posebno citira tvrdokornost nemačkog ministra Volfganga Šojblea: "Neću da razgovaram o programu – to je prihvatila prethodna vlada i ne može se dozvoliti da se zbog izbora išta promeni. Postoji nas devetnaest, svi imamo izbore, ako bi se svaki put kada su izbori nešto promenilo, ugovori između nas ne bi značili ništa."

Na to Varufakis ustaje i kaže: "Pa, možda bi trebalo da se jednostavno više ne održavaju izbori u zaduženim zemljama", na šta nije bilo odgovora.

Varufakis uz sarkazam interpretira gledišta svojih partnera: "Da, to bi bila dobra ideja, ali se teško može sprovesti. Dakle, ili se potpišite na crti ispod, ili ste van igre."

CIPRAS PRED KLASNIM NEPRIJATELJEM: Cipras je raspisavši referendum hteo da pojača karte u pregovorima, a Evropljani su ga grubo dočekali. Nobelovac Pol Krugman je napisao da su uslovi nametnuti Grčkoj – čista osvetoljubivost.

Britanski "Gardijan" je izveštavao da su u Briselu evropski lideri prema Ciprasu primenili mentalnu torturu zvanu voterbording. Ministar finansija Malte Džozef Muskat saopštio je da je grčka strana ponižavana toliko da je to bilo teško slušati, zbog toga što dve nedelje ranije nije prihvatila ponuđeni paket.

Lako je razumeti taj psihološki mehanizam: na evropskoj političkoj sceni dominiraju političari sa desnog centra koji mora da gaje urođenu netrpeljivost prema levičarskoj jeresi, a i bojazan da se ne proširi "zaraza", da se u vakuum ne infiltrira Putin. Tome može da se doda moralnopolitička nastava iz imperijalne pedagogije tipa: biće kažnjen ko kaže "ne", šlihtanje saveznika iz malih i prezaduženih zemalja, itd.

Bilo je i znakova priželjkivanja da se režim u Atini udavi i promeni, ali se čini da se s tehnologijom promene vlasti nije otišlo predaleko – jer destabilizovanje članice NATO-a na jugu kontinenta i nije tako perspektivno, a i na južnim obalama Mediterana se pokazalo kao kontraproduktivno.

Bilo kako bilo, jedan grčki list je na prvoj stranici u naslovu istakao "Grčka u Aušvicu".

"Vodili smo tešku bitku. Suočeni smo sa teškim odlukama. Preuzeli smo odgovornost za odluke da bismo sprečili najekstremnije planove konzervativnih krugova u Evropi… Uspeli smo da restrukturiramo dug i obezbedimo srednjoročno finansiranje. Grčka će nastaviti borbu da bi mogla da se vrati rastu", izjavio je Aleksis Cipras posle maratonskih pregovora, rekavši da ga očekuje teška borba u Atini.

Ciprasov doskorašnji saborac, nekonvencionalni ekonomista Janis Varufakis, uporedio je rezultat pregovora u Briselu s Versajskim ugovorom iz 1919. koji je upropastio Vajmarsku Nemačku, a posle Ciprasovog "da" referendum je okarakterisao kao prokockanu šansu. Janis je iritirao evropske pregovarače tako da je još u aprilu bio povučen iz pregovora, a u Atini je ostao u manjini kada je predlagao da Grčka preduzme radikalnije poteze, na primer da uspostavi kontrolu nad Grčkom nacionalnom bankom, koja je vezana pupčanom vrpcom za Evropsku centralnu banku, da emituje obveznice denominovane u evre, itd.

O POVERENJU I REVIZORIMA: Cipras se naročito opirao nemačkom zahtevu da Grčka imovinu u vrednosti od 50 milijardi evra stavi pod sekvestar i poveri je institucijama van Grčke, možda u Luksemburgu, da bi se formirao fond koji bi služio kao menica za sveže kredite, a čiji bi prihodi od privatizacije ili od drugog oblika monetarizacije imovine služili za servisiranje duga.

Kad je u pitanju grčka državna imovina, Ciprasu su u Briselu dali malu koncesiju: sporazumom je predviđeno da taj garantni fond u koji ulazi "porodično blago" bude u grčkoj jurisdikciji, ali su "zbog izgubljenog poverenja" insistirali da mora da bude pod međunarodnom kontrolom.

Simbolički gledano, to s državnom imovinom u sekvestru odjeknulo je kao najveći udarac na grčki suverenitet. Ta stvar međutim nije sasvim nova. O privatizaciji državne imovine od oko 50 milijardi evra govorilo se u dokumentima vezanim za aranžman iz 2010. Tadašnja vlada je obećala da će završiti tu privatizaciju, ali je prodala imovinu u vrednosti od samo 3,5 milijardi evra. Oko toga se rasplamsavala bučna polemika, naročito kada je jedan poslanik nemačkog Bundestaga pitao zašto Grčka ne bi prodala i Akropolj. Iz Atine su poručili da je taj poslanik popio mnogo piva. O mogućoj prodaji pojedinih ostrva pisao je i Džozef Stiglic. Pominjani su luke, železnica, elektroenergetski sistem.

Grci su tvrdili da je to stavljanje imovine pod sekvestar pokušaj da se Grčka pretvori u vazala evrozone ili u protektorat. U dokument o sporazumu je upisana suma od 50 milijardi evra, a Grci su tvrdili da realno mogu da stave pod hipoteku nekih 17 milijardi. Šef Evrogrupe Holanđanin Jerun Dijselbaum je rekao da će to što ulazi u spisak pod hipotekom proceniti stručnjaci. MMF u svom memorandumu, objavljenom pre referenduma, pominje poželjne prihode od privatizacije od po 500 miliona evra godišnje u narednim godinama. U prvim komentarima provejava skepsa da se grčke nekretnine mogu uspešno privatizovati a da to ne bude puka rasprodaja, to jest da se predviđeni prihodi ne mogu realizovati.

MMF PONOVO U IGRI: Kad je u pitanju zahtev kreditora da u trogodišnji program spasavanja bude uključen Međunarodni monetarni fond (MMF), Cipras se opirao pa popustio: u dokumentu Evropske komisije stoji da će Grčka od proleća 2016. ući u aranžman sa MMF-om radi praćenja i zaduživanja.

Da MMF bude uključen u rešavanje grčke krize zalagala se inače Angela Merkel, po nedeljniku "Špigel", vođena principom konsultantske kuće McKinsey da je uvek bolje da neprijatnu vest saopšti ekspert nego političar. Nju poneki nazivaju nekrunisanom kraljicom Evrope, ali ona se, po magazinu "Špigel", često krije iza eksperata i iza Trojke. Za razliku od nje, ministar Šojble je bio za to da grčki problem rešavaju sami Evropljani, a Grci, koji mrze Šojblea, bili su protiv MMF-a zato što su smatrali da on poveriocima nameće kolonijalne uslove.

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je jednog trenutka optužio neke (a to se odnosilo na nemačkog ministra Šojblea) da rade na izbacivanju Grčke iz evrozone. Po listu "Nju stejtsmen", Junker je u nekoj kasi video obimno uputstvo o tome šta se radi ako neka članica evrozone (čitaj Grčka) bankrotira, ali, navodno, nije hteo ni da je otvori. Iza ideje da se Grčka makar i privremeno izbaci iz evrozone, Angela Merkel verovatno nije stajala i iz ličnih političkih motiva – njen prethodnik Helmut Kol ostao je upamćen kao ujedinitelj Nemačke, a ona ne bi da njena zaostavština bude Evropa koja se razjedinjuje.

Angela Merkel je posle objašnjavala da je predlog o zaleđivanju članstva Grčke u evrozoni na pet godina iznet samo kao alternativa za slučaj da to želi Grčka. Ne želi. U Atini za izlazak iz zone evra nisu obavljane nikakve pripreme.

To je možda odraz i u desnom delu nemačke štampe negovane netrpeljivosti prema trošadžijama sa juga kojima Nemci stalno pozajmljuju pare. Takve tvrdnje je po pravilu pratila i spekulacija o tome ima li virusa SFRJ u EU, to jest da li zbog unutrašnjih sporova u EU pored Grexita, preti, paradoksalno, i Gerexit (izlazak Nemačke iz evrozone). Ne preti.

Jedna od poruka grčke krize je, dakle, i da Nemačka ostaje u evrozoni, o čemu govori stari ton takozvanog nemačkog "pedagoškog imperijalizma". Angela Merkel je presuđujuće izjavljivala da otpisa duga neće biti, što, naravno, piše i u dokumentu usaglašenom u Briselu.

U evropskom dokumentu upisano je još jedno ograničenje grčkog suvereniteta – obaveza da se Grčka savetuje sa svojim kreditorima – Međunarodnim monetarnim fondom, Evropskom centralnom bankom i zemljama evrozone prilikom promene zakona, pre nego što se oni stave na uvid javnosti i dostave parlamentu. Zemljama kandidatima je taj fenomen revizora poznat. Ovde je to opisivano kao mera uspostavljanja izgubljenog poverenja.

PONOR GLEDA U VAS: Novi briselski ugovor je u Atini dočekan s mešavinom poniženja i razočaranja. Neki su ispoljavali olakšanje – po onoj Ničeovoj rečenici koju citira Varufakis: "Ako dovoljno dugo gledate u ponor, ponor će početi da gleda u vas…"

Pitanje je dakle da li će se baš celo grčko razočaranje sručiti na glavu Aleksisa Ciprasa, koji se iz maratonske briselske bitke u Atinu vratio kao žrtva. Jedan od njegovih koalicionih partnera koji ne podržava sporazum, ipak kaže nešto poput onoga što je pisalo u jednom teksaškom salunu: "Ne pucajte u klaviristu, on se trudi koliko može." Memorandum grčke vlade poslat u Brisel posle referenduma je, uostalom, sadržao niz kompromisnih predloga.

U medijskim izveštajima se nagađa o tome da li će se Ciprasova parlamentarna većina toliko rasuti da će morati da traži pomoć od probriselske opozicije, da formira vladu nacionalnog jedinstva, ili možda da ide na izbore.

Ovo poslednje bi usporilo proces usvajanja nametnutih obaveza, a u evropskom dokumentu tvrdo stoji da od Grčke zavisi da li će biti produženi rokovi pregovora o novom memorandumu o razumevanju, u kome je ključ od kase. Liberalni krugovi očekivano likuju da je Cipras džaba krečio.

Grci su izašli na referendum uglavnom da bi tražili lakše uslove zaduživanja. Na prvi pogled osvetnički su im nametnuti teži uslovi, ali prvi pogled često vara.

Grčkoj je sada obećano mnogo više od sume od 15 milijardi do kraja 2015. koju su pominjali nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland kada su ubeđivali Ciprasa da prihvati aranžman pre referenduma, pa i znatno više od sume od 53,5 milijardi evra, koja je pominjana u memorandumu MMF-a, objavljenom neposredno pre referenduma, na koji se Cipras pozivao tvrdeći da je u pravu.

U prošlonedeljnom izveštaju MMF-a o održivosti grčkog duga se, na primer, konstatuje da je Grčkoj potrebno dugoročno olakšanje duga. Pominjano je i produžavanje roka otplate grčkih kredita na četrdeset godina, sa grejs periodom od dvadeset godina. U briselskom dokumentu se kaže i da je Evrogrupa spremna da razmotri, ako je potrebno, moguće dodatne olakšavajuće mere (mogući duži grejs period), ali o olakšanjima se može razgovarati tek nakon prvog pozitivnog završetka kontrole izvršenja obaveza koje će biti nametnute u pregovorima o razradi briselskog "dogovora o dogovoru" koji će uslediti narednih nedelja.

Evropska komisija u svoj dokument zapisuje i obećanje da će u narednih tri do pet godina, procenjujući stanje, iz drugih evropskih fondova možda obezbediti oko 35 milijardi evra za podsticanje ekonomskog razvoja Grčke.

To obećanje možda predstavlja nekakvo priznanje da lek koji propisuju poverioci ubija pacijenta i da politika štednje mora biti dopunjena podsticanjem ekonomskog razvoja. Grci su u ranijoj fazi pregovora ponavljali da je njihov DBP pao za 25 odsto tokom sprovođena prethodnog programa spasavanja, što je uporedivo sa efektima Velike depresije u SAD 1929, i Saksove šok terapije u Rusiji 1990, ali slabo su ih čuli, čak i kad je na talasu njihovog nezadovoljstva pobedila Siriza. Da li je taj "dodatak na skupoću" u obliku najavljenog podsticanja razvoja dovoljan u grčkom slučaju?

"Mi se pretvaramo da se stečaj nije dogodio, pokušavamo da ga pokrijemo sa novim neodrživim kreditima." Tu rečenicu izgovorio je Varufakis, u vreme kada je Pasokov premijer Jorgos Papandreu, sa kojim je Varufakis bio i ostao blizak, u svoje vreme pregovarao o aranžmanu za pomoć Grčkoj: Sad je pitanje da li se priča ponavlja?

Posle objavljivanja briselskog "dogovora o dogovoru" bilo je više pesimističkih nego optimističkih analiza o tome da grčka ekonomija verovatno ne može da ispuni ciljeve kao što su štednja, rast BDP-a i smanjenje deficita.

Kako će, dakle, Grčka da vrati tih novih 86 milijardi evra? Po svoj prilici, isto kao i prethodna 323. Ad calendas graecas.