Velika literatura prevedena na scenski jezik privlači pažnju čitajuće publike, što je bazični adut Krojcerove sonate, nove predstave Opere i Teatra "Madlenianum". Sledeći adut je Irina Dečermić, preciznije – činjenica da je ona, pijanistkinja po obrazovanju, adaptirala novelu Krojcerova sonata Lava Tolstoja i delove iz Dnevnika Sofije Tolstoj i dramatizovala ih, da u predstavi glumi Sofiju Tolstoj i Ženu, da svira na sceni, da je autor kostima, ali i da je predstavu režirao njen suprug Goran Šušljik, a da joj je partner u ulozi Poznjecova Žan-Mark Bar, bivši suprug.

U CV-ju Irine Dečermić piše da je muziku počela da uči u Beogradu a da je postala diplomirana pijanistkinja u Londonu, da je nastupala u vodećim koncertnim salama Madrida, Beča, Buenos Ajresa, Pariza, Londona, učestvovala na mnogim festivalima, redovno snimala za BBC i RFI, da je snimila albume sa muzikom Mocarta, Šostakoviča, Baha i Šumana, da se preselila u Pariz i tamo komponovala muziku za film i pozorište, da je koncertom na "Kolarcu" Mesijanove muzike uključila Beograd u obeležavanje stogodišnjice rođenja ovog francuskog kompozitora, u Ateljeu 212 je igrana predstava Šuman pesnik zvuka za koju je ona napisala tekst i u kojoj je glumila Klaru Šuman (Goran Šušljik je režirao i glumio Šumana), i da je na prošlogodišnjem festivalu Dokumentarnog i kratkog filma u Beogradu dobila Zlatnu medalju za kratki igrani film Poslednja varijacija.

Krojcerova sonata Irine Dečermić, kao i Tolstojeva, priča je o muškarcu i ženi, braku, ljubomori, slobodi, muzici…

"VREME": Zna se da je Tolstoj zaplakao dok je slušao Betovenovu Krojcerovu sonatu na koncertu na svom imanju, i da je posle toga napisao istoimenu novelu. Da li je Sofija Tolstoj u svom dnevniku objasnila šta ga je potreslo?

IRINA DEČERMIĆ: U dnevnicima je samo zabeležen taj trenutak, nema objašnjenja. S obzirom na to da je Tolstoj bio veliki poznavalac muzike, emocije koje je u njemu ona izazivala sigurno nisu bile površne. Muziku je doživljavao kao ljubavni čin. U Krojcerovoj sonati je spojio ženu i muziku. Kad Poznjecov, glavni lik novele, ubija svoju ženu, time Tolstoj ućutkuje i muziku koja je u njemu probudila strasti kakve u njemu budi žena. U jednom periodu svog života Tolstoj je želeo da se odrekne muzike, smatrao je da je nezdrava insistirajući na folklornoj muzici koju su pevali mužaci na njihovom imanju. Njegovu suprugu Sofiju je to užasavalo zato što je njoj muzika bila beskrajno važna. S obzirom na to da su njih dvoje stalno vodili ljubav i rat u isto vreme, možda je Tolstoj odlučio da se odrekne ljubavi prema muzici kako bi napakostio Sofiji. Sofija je to doživljavala kao da se on odriče nje.

U Krojcerovoj sonati Tolstoj tvrdi da je muzika kriva za zločin.

Tolstoj je morao nekog da okrivi i da Poznjecova oslobodi bola zbog ženine prevare. Ali i po tome se vidi da Tolstoj piše na fascinantan i jedinstven način o muzici. Ako on tvrdi da muzika budi takvu emociju da može da izazove zločin, znači da je on u samoj muzici, u centru njene suštine, znači da on, iako je možda ne razume, oseća muziku. A to, naravno, boli.

Poznjecovljeva supruga, koju on ubija, nema ime. Ona je samo – žena. Međutim, Tolstoj ima lepo mišljenje o ženi kao takvoj. Da li zbog svoje supruge Sofije? Kakva je ona bila?

Tolstoj se divio ženi, i na neki način ju je branio pravdajući njene greške muškim ustrojstvom na koji su žene morale da pristanu. On je na strani žene. A Sofija, ona me je fascinirala. Imam utisak da je živela pet života, bila je ono što mi danas zovemo – moderna žena. Imala je neverovatnu snagu, zamislite biti majka trinaestoro dece, vodila je računa o imanju dok se Tolstoj bavio svojim genijem. Bio je to ozbiljan posao u kome s eona ponekad nije snalazila pa je bilo krađe, štete, gubitaka. Istovremeno bila je Tolstojeva sekretarica, svake večeri je prepisivala njegove škrabotine svojim urednim, lepim krasnopisom. Zamislite da nakon celog dana posla morate da sedite i sređujete tekstove muža koji vas pritom još i kinji. Sofija mu je bila saradnik, zna se da mu je ona savetovala kako treba da izgleda balska haljina Ane Karenjine, sve dok se u njemu nije desio revolucionarni prevrat i dok im u kuću nisu došli Čertkov i ostali navodni njegovi obožavaoci i sledbenici. Sofija se bavila fotografijom u vreme kad je fotografija bila nešto sasvim novo, želela je da uči, da napreduje. Njene fotografije su fantastične, slikala je. Pitam se kad je sve to stizala da uradi. O Sofiji se govorilo da je bila tvrda, nešarmantna, neduhovita. Ja mislim da ona nije imala uslove da bude drugačija, i da se fantastično držala s obzirom na njegovu genijalnost i njegovu narav. Bila je čvrsto zakovana za zemlju dok je on leteo svetom sa svojim idejama. Uostalom, od onog drugog zavisi kako ćete vi da se osećate i koliko ćete biti šarmantni i duhoviti. On je stalno bio u prevrtanjima da li je voli ili mrzi, stalno joj je pretio da će otići i molio za oproštaj. Otišao je tek pred smrt. Njihov ljubavni odnos je bio kompleksan zato što je Tolstoj želeo da se oslobodi strasti koju je ona budila u njemu. On je u njoj video neprijatelja. Bilo ga je stid seksualnosti, o tome govori u Krojcerovoj sonati. I hteo je da je se oslobodi. Ispostavilo se da je u pravu, da svet zaista ide u pogrešnom pravcu. Lepota više ne teži samoj sebi, već seksualnosti. A seksualnost je postala mamac. Retko koja mlada osoba danas ne oseća pritisak da mora da izgleda kao hiljadu dolara. Cilj je da se bude poželjan da bi se neko namamio, a ne da se bude lep lepote i uživanja radi. O tome piše Tolstoj.

I vaša predstava, naravno poštujući Tolstojevu novelu, poručuje da je brak poguban po ljubav.

Brak je partnerstvo, vi u braku delite sve, delite život. I kao i u svakom partnerstvu, i u braku ste ravnopravni. Za to se zalaže moderna žena. Moderan muškarac, u svom kodu instinktivno ne prihvata ravnopravnost u partnerstvu. On ima veliki zadatak da redukuje sebe kako bi postao partner modernoj ženi. U braku vi ili postajete žena koja služi svome mužu, ili ste na pijedestalu. Ni jedno ni drugo nije prirodno. Zato je između njih konstantna borba. Tolstoj kaže da žena, umesto da je muškarcu pomagač u kreaciji sveta, ona mu je neprijatelj. I obrnuto.

Betovenovoj Krojcerovoj sonati, koju svirate u predstavi, dodali ste tango. Zašto?

Betoven je bio izrazito moderan kompozitor, do njega klasična muzika nije na taj način budila emocije kao što je uspevala da uzburka njegova – kao da ste dobili udarac u grudi. Krojcerova sonata daje mogućnost da napravite senzualnu igru kroz muziku. I, iz Betovenovih nota je iskočio tango kao najbolji način da se pokaže senzualnost: muzička tema tako prasne da možete da se zavrtite u neki tango! Zato sam se usudila da u predstavi taj element Betovenove muzike pokažem kao pozorišnu sliku. U predstavi igram tango, odnosno igra ga Poznjecovljeva žena, sa Truhačevskim, sa violinistom, koga igra Sonja Kalajić. Pitaju me zašto ga ne igra muškarac. Pa zato što Tolstoj opisuje Truhačevskog sa ženskim crtama. Tolstoj je toliko bio opsednut ženom da je i u muškarcu video njegov ženski deo. Bila je to prilika da se time poigram.

I pre Krojcerove sonate ste se prihvatali poslova za koje nemate diplomu: režirali ste kratki igrani film, napisali tekst za predstavu Šuman pesnik zvuka, glumili. Nagrade i pozitivne kritike ukazuju da niste pogrešili. Da li je to istraživanje sopstvenih mogućnosti?

Ja ne mogu da vežbam onoliko koliko napredovanje u pijanističkoj karijeri zahteva, zbog povrede ruke. I, kad se nađete u problemu, kažete: ja ću da nađem drugi način da pričam o muzici. Počela sam da komponujem. Zatim, u Londonu sam studirala u Guildhall school of Music and Drama, a i moj otac Stojan Dečermić je bio glumac, pa sam iskoristila taj prirodni dar. Mogu da kažem da mi je gluma nešto potpuno prirodno da se pitam zašto nisam išla u tom pravcu. Moj tata je rekao da nije postao glumac zbog svog oca, koji je prvo bio operski pevač pa glumac, reditelj i upravnik, nego zbog svoje majke, učiteljice. Učitelji su tada učili decu pričanjem. Potreba da s nekim podelite emociju, ideju, znanje, to znači biti umetnik: drugima prenositi ono što vi osećate i znate.

Biti pijanista u Srbiji nije jednostavno, zato što nema koncertnih prostora.

U Velikoj Britaniji, gde sam se školovala, nema državnih muzičkih škola. Ovde imate mogućnost da obrazujete svoju decu besplatno. Ali ovde nema daljeg obrazovanja kroz kulturu, nema dovoljno koncerata. "Kolarac" je u finansijskom smislu skoro pred zatvaranjem. Zato što je zadužbina, ne pomažu ga ni država ni grad. Kao da ne može da nađe neko rešenje, da se pomogne beogradskoj tradiciji organizovanja koncerata. U Engleskoj se, na primer, koncerti održavaju unutar cele zemlje, i u crkvama, oni su deo svakodnevice građana. Mi smo mala zemlja, zar ne bismo mogli da umrežimo koncerte, da otvorimo puteve ka muzici? Ostali smo bez jedine muzičke agencije, Jugokoncerta. U našoj zemlji, na koncertima, čak i kad su besplatni, nema dovoljno publike. Moglo bi se reći: situacija je poražavajuća. A koliko imamo talentovane dece, i muzičara. Kakva šteta! Klasična muzika nije samo muzika, ona je kao intimni dnevnik koji kompozitor deli sa vama. Kao ispovest. Takođe, u njoj možete toliko toga da otkrijete o samome sebi. Ona je puna radosti, može da bude jako zabavna, duhovita, smirujuća.

U Krojcerovoj sonati igrate sa bivšim suprugom po režiji vašeg sadašnjeg supruga. Da li je to prst u oko predrasudama?

Priznajem da može da deluje neuobičajeno. Ali to je samo zbog granica koje sami sebi zadajemo. Kao stanovnik modernog društva, vi imate prava na lični izbor, imate prava da nastavite da volite nekog iako više niste u kontekstu muža i žene, i imate prava da prenesete svoju ljubav prema bivšem supružniku na sadašnjeg. To je bio jedini put da ostanemo zdrave glave i zdravog srca. Sigurna sam da su i Žan-Mark i Goran sada bogatiji za još jedno prijateljstvo. Živimo ovaj jedan jedini život, i zašto da ga učinimo manje radosnim, ili više bolnim, zbog nekih pravila? Kao što je Debisi rekao – umetnik je taj koji zadaje pravila, ne nameću se pravila umetniku. Pa tako i u samom životu.

Da li je razlog vašeg izbora da Žan–Mark Bar igra Poznjecova marketinški potez?

Mi smo i Šumana igrali zajedno u Parizu. Žan-Mark igra samo prve predstave, nakon toga će Poznjecov biti Goran. To znači da razlog našoj saradnji, barem što se tiče nastupa u Beogradu, nije marketing. Kad budemo igrali van Beograda, igraće Žan-

-Mark, to jest zavisno od mesta gostovanja. Dogovorili smo se o Krojceru pre nekoliko leta, na odmoru na kome smo se svi okupili. Na jednoj terasi, razgovarali smo o međusobnim idejama i željama i Žan-Marku se dopala moja ideja o predstavi. I, eto, to vam je sva mudrost.