Poznajem samo jednog čoveka koji sigurno neće letovati van Srbije. To je Miroslav Mišković. Od ostalih aktera, pasivnih ili aktivnih, prošlonedeljne polemike vođene i u "Vremenu", tobože oko ćirilice, nešto slutim da će Basara ići na Taru na novo savetovanje s baba Kuranom, a Ljiljanu Smajlović će možda da pripuste do Hilandara, jer toliko muški brani srpstvo i ćirilivstvo da će joj progledati kroz prste polne segregacije.

Ostale ne možeš da odgovoriš. Hoću u Tunis, hoću u Grčku… Uzeli smo kredit, neće valjda baš nas. Navikli smo.

"Politika" ovih dana piše: "I dok se pristalice teze o samoubilačkom ponašanju Srba prisećaju da su naši sugrađani tokom bombardovanja danju bezbrižno sedeli po kafićima, a noću od kafanskih svirača naručivali pesme poput ‘ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine’, psiholog i psihoterapeut Nebojša Jovanović kaže da su u sredinama u kojima su česti incidenti i vanredna dešavanja, kao što je naša zemlja, ljudi oguglali na loše vesti. Već 25 godina živimo u vanrednim okolnostima i izmešteni smo iz normalnog života i manje strepimo od onoga od čega siguran zapadni čovek drhti."

Tabloidi željni krvi najavljuju da će islamski teroristi (ISIS) da nas napadnu za Vidovdan (pa ništa od toga, osim što smo napadnuti vrhunskim kičerajem spomeničkih memoralija), pa za Egzit i Guču, kao da ovo poslednje nije samo po sebi neka vrsta terorizma.

Dr. otac Životić, u već legendarnom serijalu tvitova s naslovom "Krenuo ISIS…", piše i ovo: "ISIS krenuo na Zlatibor, ali nisu gledali SAT patrolu pa su upali u kolotrag na 89. kilometru od Beograda, sjebali osovinu i morali da se vrate."

Lom gotovo planetarnih razmera između Grče i ostatka EU ovde se razmatra kroz prizmu snabdevenosti pumpi gorivom i cene paradajza.

Pokolj u Tunisu komentariše se u kafanama kao pravedno ubijanje Engleza, kao da su na kupaćim gaćama imali grb Gordog Albiona. Ništa nas ne može sprečiti. Dr. otac Životić piše: "‘Pucajte, ja i dalje duvam svoj luft-madrac.’ N.N. srpski turista tokom napada terorista ISIS."

U rodoljubnim medijima otkrivaju nam svaki čas vrline domaćih vukojebina gde je najveća atrakcija to što su komarci veliki kao rode, a i deca mogu da vam se otruju za tili čas. "Vučiću, izvini", ali je nama i srednji prst od bilo kojih grčkih pet prstiju bolji od rukoveti srpskih turističkih uzdanica.

Srpski đilkoši cele godine žive od ideje da se dokopaju na 10 dana nekog all inclusiv risorta pa da ostalih jedanaest i po meseci gnjave društvo s pričom kako su pojeli više nego što su mogli i popili više nego što im je prijalo.

Kultura odmora dosta govori o opštoj kulturi. A opšta kultura barometar je iole ozbiljne politike. Svet oko nas, tzv. omiljene destinacije, sagoreva u barutnom dimu nasumičnih terorističkih napada i predvidljivog bankrotstva, ali to ne ubija volju ljudi da, makar nakratko, pobegnu od srpske svakodnevice.