Ovogodišnje Pozorje već polako prekrivaju ruzmarin, lipa i šaš, ali valja odužiti dugove prema Krugovima, to jest, ono što se nije stiglo prethodne nedelje. Utoliko pre što je međunarodna selekcija Krugovi donela tri odlične predstave eks-YU teat(a)ra, i to uprizorenja dela dvojice "lektirnih" pisaca iz (ne samo) jugoslovenskih vremena: Miroslava Krleže i Ivana Cankara. I utoliko pre što je jedna od tih predstava zapravo najbolja stvar viđena na ovogodišnjem Pozorju, ne samo po mišljenju dolepotpisanog.

Kristofor Kolumbo, isprva znan(iji) kao Kristoval Kolon, svojevrsna je dramska poema mladog Miroslava Krleže, prvi put objavljena 1918, kada mu je bilo dvadeset i pet leta, i kada je tek polako jenjavao Veliki rat. Nije ovaj komad krajnje nekonvencionalne i za uprizorenje nezahvalne strukture mnogo igran, a verovatno ne bi bio igran ni toliko da ga je napisao neko drugi, neko manje monumentalnog opusa i društvenog značaja i uticaja… Čitajući ga iznova posle mnogo godina, razmišljao sam kako bi scenska realizacija koja bi u potpunosti sledila želje i upute pisca bila tehnički i budžetski zahvat dostojan holivudskog filma A produkcije: Kolumbo je smešten na lađu kojom španski kolonisti pod admiralskom palicom Kolumbovom plove ka Novom svetu ne znajući ni šta bi on tačno bio ni ima li ga uopšte, sluteći tek da je zemlja naposletku okrugla pa će, ako li samo budu išli dalje ka zapadu pre ili kasnije, ako ništa drugo, prići svojoj otadžbini s leđa… A ako se u međuvremenu nabasa na kakav novi svet, pun svakojakih zemaljskih dobara s kojima primitivni urođenici ionako ne znaju šta bi (pa ih je rahat toga balasta malo i rasteretiti!), moglo bi se vratiti kući ćupova i bisaga punih zlata, dijamanata i svega drugog, a čime se uz blagostanje kupuju i društveni ugled, hrišćanska svetost, a bogme i "najbolje žene" što bi rekao Bajaga… Avaj, plovidba se otegla u beskraj bez rezultata, gladuje se i žeđa naveliko, a i nevreme skoro da je rascepilo i potopilo lađu; sledi pobuna mornara i robova, koji u Admiralu, alias Kolumbu, vide lažnoga Mesiju koji ih je zaveo na krivi put. Admiralova falanga jedva ih nekako smiruje, sam Admiral još jednom će se prostoj svetini prikazati kao spasilac, ali ubrzo će se sopstveni doglavnici okrenuti protiv njega, kad vide da njemu nije do Nove zemlje i zemaljskih blaga, nego do večite potrage i plovidbe pod zvezdama, do, ako hoćete, trajnog bekstva od "onoga što jeste", a što je nepodnošljivo, do potrage koja ima pre metafizičko nego lukrativno ishodište jer "nema Nove zemlje na Zemlji"… Sudar pesnika i vizionara (koji, opet, ni sam nipošto nije jednodimenzionalno herojska figura, nego se pre doima kao pomalo neurastenična priroda, onakva kakvima će Krleža docnije "puniti" svoje najbolje romane…) sa ljudskom gramzivošću, sraz tragalačke prirode sa niskošću i glupošću one ibzenovske "kompaktne većine" (Krleža je kao dramatičar bio pod jakim Ibzenovim uticajem); kako se može završiti tako nešto? Snažna, jarosna i jarka, mladalački pretenciozna Krležina avantura, ali… šta s tim na sceni?

Pokazalo se da Rene Medvešek i ansambl Zagrebačkog kazališta mladih jako dobro znaju šta s tim… Mada, glumci će posle govoriti kako su u početku bili vrlo skeptični, da "ne kuže ništa", da bi bolje bilo raditi nešto drugo… Medvešek je, srećom, isterao svoj koncept, sačinivši predstavu neverovatno nabijene, brutalno snažne fizičke ekspresivnosti, a istovremeno poetičnu na najbolji mogući teatarski način: sedeli smo zatravljeni u dvorani NIS-a, gledajući kako nam se moć savremenog teatarskog izraza sručuje na glave bez ijednog suvišnog, izveštačenog, nepotrebnog gesta ili poteza. To što smo videli, taj relativno kratak a apsolutno intenzivan i katarzičan doživljaj, istovremeno je radikalno osavremenjenje jedne "nemoguće" dramske fantazije, kao i njeno dosledno scensko otelotvorenje. Naime, mnogi su ostali u ubeđenju kako je Medvešek "osavremenjivao" i sam Krležin tekst ne bi li nam zvučao kao nešto što govori o nama ovde i sada, a zapravo uopšte nije, sve to, tim rečima, stoji u Krležinom Kolumbu svih ovih sto godina, samo su naše istorije morale da obrnu pun krug pa da uvidimo koliko smo i dalje, ili čak sada više nego ikada, stanovnici Krležinog sveta, i koliko i danas on više zna o nama nego što smo mi razumeli o njemu. Kristofor Kolumbo je potpuni pozorišni trijumf teksta čiji smo potencijal nekako zaboravili, izvanredne režije i fenomenalnog glumačkog ansambla u kojem bi bilo nepravedno bilo koga izdvajati. Da parafraziram jednog pomalo dosadnog doktora pravnih nauka: ko nije razumeo ZKM-ovog Kolumba, taj ne razume ni savremeno pozorište ni savremeni svet!

Tretman kojem je Ivica Buljan podvrgnuo Krležinog Vučjaka (u produkciji Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba) bar naizgled je sasvim suprotan: gde Medvešek sažima i sabija, Buljan širi, gde Rene ubrzava igru i "pojačava ton", Ivica usporava i stišava. Vučjak je, dakako, sasvim drugačiji dramski komad, mnogo složenije, ali ujedno i konvencionalnije strukture; čitan i na scenu postavljen iz "očišta" današnjice to je u neku ruku čak dramski parnjak najmoćnijeg (a uvek u kontekstu opusa pomalo potcenjivanog) Krležinog romana Na rubu pameti. Priča je to o mladom idealisti koji će, ponet rusoovskom naivnošću, pobeći od zatrovanih gradskih društvenih odnosa, prelomljenih kroz jednu novinsku redakciju, na selo, tobožnjem izvoru još tobožnjije ljudske čistote i moralno-društvene neiskvarenosti, e ne bi li se tek tamo suočio sa punom merom mraka "naših naravi". Gde se mrak vučjih odnosa može bolje videti nego tamo gde tek slabašni lampaši jedvice čkilje kroz noć, gde se materijalna i duhovna beda tako lepo isprepliću i nadopunjuju, gde žive – u poratnom rasulu svih vrednosti, a nije li to uglavnom naše trajno stanje? – zadrigli mužjaci i probisveti ispod maski uglednih provincijalnih građana i lepih duša? Vučjak je, naravno, tzv. ansambl-predstava, raskošna u jednom nešminkerskom smislu, ozbiljno promišljena u svom troipočasovnom trajanju; i da, nažalost, ništa u njoj nije nam strano ni sinhronijski ni dijahronijski, mada bi bilo bolje da jeste, ali da jeste, onda to ne bismo bili mi…

Zapravo se i Cankarev Kralj Betajnove (koprodukcija Slovenskog narodnog gledališća iz Ljubljane i Maribora) sasvim prirodno uklapa u ovaj pozorijanski niz, tačnije, Cankar se napaja na ibzenovskom izvoru, a Krleža se (mada je, dakako, znatniji kao pisac) na taj niz prirodno nastavlja. Kralj Betajnove napisan je u sam osvit XX veka, ali u cikličnom toku istorije mi smo iznova njegovi savremenici, a priču o malovaroškom bogatašu i kućnom tiraninu Jožefu Kantoru, koji je kapital stekao na "grabežnom umorstvu" i to unutar porodice, i priča o dubokoj patologiji porodičnih i mikrodruštvenih odnosa u kojoj zločin "za koji svi znaju" ostaje ne samo nekažnjen nego i suštinski nekažnjiv – do te mere da predstavnici crkvene i državne moći zapravo sabotiraju čak i pokušaj trenutno pokleklog Kantora da prizna i okaje svoj greh – a pobuna protiv njega (oličena u Maksu Krnecu, nesuđenom mu zetu i dosuđenoj mu žrtvi) čak i motivski a pogotovo mogućim ishodom krajnje dubiozna, nije li to priča tako familijarna aktuelnom beznađu? Eduard Miler "štrihovao" je i više nego što bi trebalo, ali bit je očuvana, predstava je besprekorno funkcionišući mehanizam visoke izvedbene kakvoće na kakvu nas je prva liga slovenačkog teatra odavno navikla.

Tri "lektirna" naslova, dakle, a zaključak isti: ovo je pozorište domaće, ovo je pozoriše naše. Sve drugo su pečati, štambilji, export-import, bizarne granice i države-bananice, sve drugo je, dakle, jalova zanimacija književnika, fariseja i dakako carinika.