Za "Vreme" iz Zagreba

Predizborne kampanje, kao što smo naučili, ne treba započinjati pre vremena. Tako postaju histerične, panične i nepromišljene. Najnoviji primer su događaji na Markovom trgu u Zagrebu, ispred sedišta Sabora i Vlade, prošlog vikenda. Naime, ekipa branitelja i invalida Domovinskog rata koja već više od šest meseci kampuje pod šatorima ispred Ministarstva branitelja u Savskoj ulici 66, rešila je – ohrabrena bezrezervnom podrškom HDZ-a i Crkve u Hrvata, ali i mlitavošću Milanovićeve vlade – da eskalira krizu. Došli su u petak na Markov trg i zahtevali da ih primi premijer – po svaku cenu. Branitelji, naime, da su nezadovoljni tretmanom, prihodima i – valjda – nedostatkom uvažavanja od strane vlade koju opisuju kao "kriptokomunističku", što spada u najblaže invektive koji se od njih mogu čuti. Reč je, inače, o ljudima kojima čim se spomene reč "dom", pa makar i planinarski, odmah izleće "spremni!".

Šest meseci sedeli su pod šatorima u Savskoj, ne znajući tačno šta traže od ministra branitelja, Predraga Freda Matića, njihovog inače suborca i zarobljenika u Stajićevu, o čemu je napisao jednu iskrenu i potresnu knjigu. Malo bolje obavešteni pakosnici u Zagrebu kažu da im smeta Matićeva odluka da objavi registar branitelja: tamo ih se namnožilo nekih 650.000, pretežno na bazi dva svedoka. Sećam se da mi je 1996. Branko "Mali jastreb" Borković (poslednji komandant odbrane Vukovara) rekao: da nas je bilo toliko (tada tek 350.000), sedeli bismo sada u Zemunu. Prvoboračka i invalidska industrija, dakle, radi i ne da na sebe. Neko iz Vlade setio se da izbroji ratne dane sadašnjih funkcionera (protiv kojih se ovi "šatoraši" bune) i uporedi ih sa njihovim ratnim danima: ispalo je da vladajuća ekipa ima ukupno 60.000 ratnih dana, prema 40.000 šatoraških. Što se novaca tiče, hrvatski branitelji ispod šatora ne bi smeli da se žale: njihove su penzije i invalidnine višestruko veće od "običnih" branitelja, deca im imaju privilegije upisa u škole i na fakultete, auta bez carine itd.; a sve to u državi koja je sve siromašnija i u kojoj barem 200.000 porodica strepi od zaplene imovine zbog dugova.

Reč je, dakle, o nečemu drugome: o politici, naime. Ukratko, HDZ Tomislava Karamarka, uz sasluživanje Crkve u Hrvata, podstakao je, ohrabrio i podržava "šatoraše" od samog početka pre šest meseci. Pod čador (Kaleš, bre, Anđo…) dolazili su im na podvorenje svi: od Karamarka, njegove Uzoritosti Josipa kardinala Bozanića, ratnih zločinaca svih vrsta, pa do predsednice Kolinde Grabar Kitarović. Ukratko: krema od kreme hercegovačko agramerske.

KEMIJSKI NUŽNICI: Kad su se tako osokolili, krenuli su u petak na Markov trg, sve u invalidskim kolicima i u pratnji malo zdravijih i snažnijih macana, uz podsećanja da su oni "život dali" (đe ste vi bili kad san ja poginija u Medaku?) itd. Hrvatski zakon kaže da je na Markovom trgu slobodno protestovati od 8 do 22 h. Kad se smrklo, policija im je službouljudno objavila fajront, ali su se oni povukli u katedralu Sv. Marka. Dobro: pravo azila u crkvi postoji vekovima i regulisano je i konkordatom (ugovorom) Hrvatske i Vatikana, uz ostale crkvene povlastice. Ugovor, međutim, u pet tačaka precizira uslove za utočište, između ostalog i pristanak crkvenih vlasti, tj. nadležnog župnika i biskupa, ako je frka. Tokom noći neki su izašli, ali im policija nije dala natrag, pa je subotnje jutro svanulo u okolnostima donekle neprijatnim. Oni unutra em gladni i žedni, em – da citiram Karamarka – moraju radi sebe, tj. "fizioloških potreba". Nekako nije prilično u Hramu Gospodnjem olakšavati se, a ni prostorije nisu obezbeđene, jer se tako nešto nije predvidelo, ni kanonski, ni praktično.

Tu sad nastupa taj deo priče dostojan Alfreda Žarija, možda i Dejvida Kronenberga, Lotreamona, ali Fransoa Rablea svakako. U subotu pre podne u katedralu Sv. Marka uneti su određeni predmeti opisani kao "kemijski" nužnici; više su ličili na nokšire malo veće zapremine od uobičajenih. Ne znamo kako bi se čin vršenja "fizioloških potreba" (Karamarko, inače jezuitski đak) u osvećenom prostoru Hrama Božjeg dao kanonski protumačiti; nismo stručni. Možda se crkva kasnije osvešta ponovo, ne znamo. Tako se cela ta drama apsurda svela na farsu dostojnu Klošmerla (vidite na internetu šta je Klošmerl; ima sjajan prevod Vinaverov). Nije to prvo slavno vojevanje koje je okončano na nokširu; setimo se Eugena Savojskog u Nišu: da ih nije uhvatila sraćka (dizenterija), možda bi bili stigli i do Stambola…

CIRKUS APSURDA: Pouka je jasna: operativne radnje valja podržati odgovarajućom logistikom. U subotu su se branitelji iz crkve "taktički povukli" natrag pod čador, uz obećanje Vlade da će u ponedeljak razgovarati javno, pred medijima. Razgovarali su i niko nimalo pametniji: jarci na brvnu. Hrvatski su mediji ceo taj cirkus apsurda (nazvati ga teatrom bilo bi preterano) propratili sa urođenom stidljivošću. Čak i kad je vođa "šatoraša" Đuro Glogoški (neto prihodi 25.000 kuna; u jedan evro ide 7,5 kuna) sa stepenica crkve pozvao policiju da se ogluši o naređenja, niko se (dobro: skoro niko) nije potresao. A nije ni policija (rade za mnogo manje plate).

Sve u svemu, pokušaj sentimentalizacije politike i bestidne zloupotrebe invalida u kolicima (Karamarko je danima insistirao na "invalidskim kolicima") naišao je na stidljiv prijem i očekivani zazor. Ipak je malo previše za pristojne ljude… Jedva da se neko našao – a najviše siromašni branitelji – da podvikne: šta još hoćete, bando pohlepna? Sasvim je jasno da je o politici HDZ-a, Crkve i ekstremne neoustaške desnice reč; oni se ničega ne stide, kao što znamo od početka. Milanovićeva vlada nije imala kud, nego da vrda tamo-amo, sve u strahu da ne povredi nacionalna osećanja. E, pa tako je to kad ne misle na vreme.