Konrad Adenauer je usred Prvog svetskog rata izabran za gradonačelnika Kelna. Iako je te 1917. godine imao četrdeset jednu godinu, tadašnja štampa je konstatovala da je najmlađi gradonačelnik u Nemačkoj. U to vreme se u politici sporije napredovalo nego danas. Prvi savezni kancelar – predsednik vlade – Savezne Republike Nemačke Adenauer će postati u sedamdeset i trećoj godini života.

Početak svoje političke karijere vezao je za Partiju centra (Zentrumspartei), kojoj je pristupio 1906. godine. Nemački car je po veri bio luteranac, vodeća pokrajina velike zemlje Pruska bila je luteranska. Partija centra je bila naglašeno rimokatolička. Adenauer je odlučio da se zalaže za interese verske manjine kojoj pripada i da se posveti politici, a ne pravu, iako je završio pravni fakultet i poticao iz tradicionalne pravničke porodice. Njegov Keln je bio katolički grad, a kelnska katedrala je jedan od simbola Nemačke.

KONZERVATIVAN I SNALAŽLJIV GRADONAČELNIK: Pri kraju Prvog svetskog rata snabdevanje građana bivalo je sve teže. Adenauer se odlično snalazio. Čak je izmislio poseban "kelnski hleb" sastavljen od pirična i kukuruznog brašna, jer pšenice više nije bilo dovoljno. Nije zaboravio da patentira svoj recept. Kad je došlo do nestašice novca, štampao je "novac iz nužde", lično je potpisivao te banknote. Već tada je pokazao izuzetan politički talenat i hrabrost da posegne za nestandardnim metodama. Ljudi su s njim bili oduševljeni i birali ga na čelo svog grada sve do dolaska nacista na vlast 1933. godine.

Kao gradonačelnik Kelna, nije bio zapamćen samo po svojoj snalažljivosti, već i po skandalu koji je izazvao kada je 1926. godine posle premijere zabranio dalje izvođenje baleta Bele Bartoka Čudesni mandarin zbog navodno pornografskog sadržaja. Junakinja baleta je lepa prostitutka koja mami prolaznike da bi njeni drugovi, tri razbojnika, mogli da ih opljačkaju i ubiju. Međutim, kada na nju naleti bogati Kinez, čini se da je besmrtan, on navaljuje na devojku, razbojnici na njega, ali ne uspevaju da ga ubiju sve dok u prostitutki ne nađe pravu ljubav, pa umire u njenom naručju. Takvu priču predstavnik katoličkog morala, kao što je bio Adenauer, nije mogao da podnese. Čudesni mandarin je postao jedan od najviše igranih baleta druge polovine XX veka, a u beogradskom Narodnom pozorištu devojku je savršeno, na svetskom nivou, igrala Duška Sifnios. Adenauer je ostao dosledan sebi: mnogo kasnije menjaće neke stihove u Brehtovoj Operi za tri groša, pa će naređivati i da se neke ekspresionističke slike udalje iz muzeja.

ISPOD NACISTIČKIH RADARA: Partija centra je prilikom osvajanja vlasti Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) i Adolfa Hitlera odigrala nesrećnu ulogu. Na samom početku je glasala za Hitlera, omogućila da se komunisti isključe iz parlamenta i da se sa dvotrećinskom većinom izglasa Ustav, kakav je Hitleru bio potreban da obezbedi apsolutnu vlast. On se posle krvavo obračunao sa vodećim političarima Partije centra.

Adenauer je u svom Kelnu bio relativno bezbedno neprimetan. U zatvoru je proveo samo dva dana, da bi posle bio penzionisan. Nije, međutim, bio zadovoljan visinom svoje smanjene penzije. Poveo je parnicu koju je dobio 1937. godine, pa mu je u celosti isplaćena retroaktivno. Sa dobijenih 150.000 rajhsmaraka kupio je vilu u selu Rendorf pored Bona. Nije nezanimljivo što je pod Hitlerovom vladavinom, kad ni govora nije moglo biti o nezavisnom sudstvu, dobio takvu parnicu protiv države. Uhapšen je nakratko još jednom posle pokušaja puča protiv Hitlera 20. jula 1944. Posumnjalo se da je bio povezan sa atentatorima, ali je dokazao da nije. Zaista nije imao nikakve veze sa njima jer je bio uveren da ne mogu da uspeju.

OSNIVANJE CDU–A: Kada je Nemačka bila okupirana u američkoj okupacionoj zoni, neko se setio ostarelog, penzionisanog gospodina, koji je tokom rata gajio ruže u bašti svoje vile. Godine 1945. Adenauera ponovo postavljaju za gradonačelnika Kelna.

Posle kapitulacije Hitlerove Nemačke na osnovu zaključaka Potsdamske konferencije, na kojoj su učestvovali Staljin, Truman i Čerčil, koga je posle izbora u Velikoj Britaniji zamenio Klemens Etli, gotovo trećina tadašnje nemačke teritorije pripala je Poljskoj ili direktno Sovjetskom Savezu. Preostali deo Nemačke podeljen je na četiri okupacione zone: Sovjetska zona prostirala se na 107.173 km², američka na 107.459 km², britanska na 97.722 km², a francuska na 40.216 km².

Berlin je izuzet i kao grad podeljen takođe na četiri zone.

Na zapadu su prvo Vašington i London odlučili da ujedine svoje teritorije u Bi-Zonu, njoj se posle priključio i deo Nemačke koji su na upravljanje dobili Francuzi.

Shvativši da će u zapadnom delu njegove domovine na osnovu volje pobednika nastati parlamentarna demokratija, Adenauer je došao do zaključka da je njegova stara Partija centra, koja je sebe nazivala "najstarijom nemačkom političkom strankom", prevaziđena, pa je učestvovao u osnivanju Hrišćanskodemokratske unije (CDU) koja je u gradiću Nehajm Histenu 1. marta 1946. objavila svoj prvi program u čijem pisanju je Konrad Adenauer bitno učestvovao.

Partija je zasnovana na "hrišćanskim vrednostima", ali je ravnopravno ujedinila obe najjače opcije, rimokatoličku i luteransku. Izričito se odrekla "hrišćanskog socijalizma", za koji su se zalagali neki njeni političari, umesto toga je uvela pomalo maglovit pojam "socijalna tržišna privreda", koji su posle nevoljko prihvatile i socijaldemokrate. Za tu ideju karakteristična je kratka rečenica ustava Savezne Republike Nemačke "vlasništvo predstavlja obavezu" (Eigentum verpflichtet), član 14, stav 2. Nova partija i njen prvi predsednik Konrad Adenauer prihvatili su "zapadne vrednosti", na tržištu individualnu odgovornost i konkurenciju, ali i što brže ponovno naoružavanje Nemačke sa ciljem pristupanja NATO-u.

Juna 1948. godine je u zapadnim zonama izvršena finansijska reforma i uvedena čvrsta valuta – nemačka marka. Dolazi do neverovatno brzog uzdizanja privrede iz ruševina Svetskog rata, kasnije poznatog kao "nemačko privredno čudo". Ustav Savezne Republike Nemačke proglašen je 23. maja 1949.

PRVI KANCELAR: Prvi izbori održani su 14. avgusta 1949. godine. Velike šanse davane su ponovo osnovanoj Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD) i njenom predsedniku Kurtu Šumaheru (1895–1952) koji je vreme Hitlerove vladavine proveo u koncentracionim logorima iz kojih je izašao kao težak invalid. Međutim, 15. septembra te godine na prvom zasedanju zapadnonemačkog parlamenta sa većinom od jednog jedinog glasa – svog sopstvenog – Konrad Adenauer je postao prvi kancelar posleratne Nemačke, a Kurt Šumaher prvi šef opozicije.

Adenauer je još pre dolaska Hitlera na vlast bio blizak najvećim nemačkim preduzećima i njihovim vlasnicima ili direktorima, današnjim rečnikom, tajkunima. Sedeo je u upravnim odborima najmoćnijih finansijskih i privrednih institucija, kao što su Dojče bank i Lufthanza. Posle rata predstavljao je kapitalizam koji je inteligentno vodio računa o pravima radnika, jer je znao da bi sve drugo išlo u prilog političkim konkurentima. To se, naravno, može reći i za njegovu partiju. Ona je oduvek bila i ostala bliža kapitalu i njegovim vlasnicima nego radnicima (u Nemačkoj se govori o "primaocima poslova" – Arbeitnehmer – za razliku od "davalaca poslova" – Arbeitgeber).

Jednom na vlasti prosperitetne Savezne Republike Nemačke, stari političar je pokazao svoju autoritarnu genijalnost. Jedna od njegovih odluka bila je da glavni grad nove države bude mali, uspavani, univerzitetski i penzionerski gradić Bon na obali reke Rajne. Mnogi su tada tvrdili da je to bilo samo zbog toga što Adenauer nije hteo da napusti svoju omiljenu vilu u Rendorfu, koju je stekao za vreme nacizma. Stvari, naravno, nisu bile tako jednostavne. Alternativa je bio Frankfurt na Majni, međutim on je posle brojnih bombardovanja još bio sav u ruševinama. Za Adenauera je činjenica da je stanovništvo Frankfurta bilo izrazito socijaldemokratski raspoloženo sigurno bila važniji argument u korist Bona nego blizina njegove kuće.

Adenauer je kao savezni kancelar biran još tri puta, 1953, 1957. i 1961. godine. Karakteristična je bila izborna parola njegove partije: "Ne upuštajte se u eksperimente, birajte CDU". Godine 1957. čak je dobio apsolutnu većinu, što je bio jedinstven slučaj u nemačkoj političkoj istoriji.

SUMNJIV ATENTAT: Veoma su čudni podaci o pokušaju atentata na Konrada Adenauera 27. marta 1952. U direkciji policije u Minhenu eksplodirao je paketić adresiran na njega i ubio jednog policijskog činovnika, koji ga je neoprezno proveravao. Zašto su dva dečaka tu pošiljku predala u Minhenu, kad je Adenauer bio u Bonu? Atentat je docnije pripisan izraelskoj tajnoj organizaciji Irgun, čiji je šef bio potonji predsednik vlade i dobitnik Nobelove nagrade za mir Menahem Begin. Nemačka je sa čitavim slučajem postupala veoma diskretno, nije htela da probudi nova antisemitska raspoloženja, petoricu članova grupe je uspela da uhapsi, ali ih je deportovala u Izrael. Između izraelskog predsednika vlade Bena Guriona, koji je, navodno, zbog toga bio zahvalan, i Adenauera nesumnjivo se razvilo prijateljstvo.

Priča o atentatu kasnije se pre svega zasnivala na autobiografskoj knjizi U ime savesti jednog od učesnika, Elizera Sudita. Sudit je na kraju u Izraelu osuđen na svega četiri meseca zatvora zbog posedovanja oružja, o suđenju je izveštavao niko drugi do nobelovac Eli Vizel. Ostalo je veoma sumnjivo zašto bi jedna iskusna organizacija kao što je bila Irgun tako nespretno i laički pokušala atentat unapred osuđen na neuspeh.

VEZE SA IZRAELOM I SSSR: Adenauer se trudio da Savezna Republika Nemačka potpuno preuzme odgovornost za zločine prema Jevrejima i da svoje odnose prema Izraelu zauvek odredi kao specijalne.

Bitno je da je Adenauer nesumnjivo bio iskren protivnik antisemitizma, ali to ga nije sprečavalo da se osloni i na ekspertska znanja bivših nacista. Dnevni list "Velt" pripisuje Adenaueru izreku "Ne treba proliti prljavu vodu dok nemaš čistu". Pripisuje mu se takođe rečenica u vezi sa njegovom partijom CDU: "Mi smo takođe i partija bivših nacista, ali ne sadašnjih nacista." U samom parlamentu je u diskusiji o bivšim nacistima u ministarstvu spoljnih poslova u Bonu oktobra 1952. godine rekao: "Trebalo bi zaista da prestanemo s tim njuškanjem ko je bio nacista, jer kad se to započne, ne zna se gde će se završiti…" Hteo je da se osloni na "iskusne diplomate".

Ekonomsku politiku Adenauer je prepustio svom veoma uspešnom ministru Ludvigu Erhardu, a sam se pre svega posvetio spoljnoj politici. On je septembra 1955. otputovao u Moskvu i posle četiri dana tvrdih pregovora postigao da se nemački ratni zarobljenici puste na slobodu. U Nemačkoj još i danas mnogi smatraju da je to jedan od njegovih značajnih uspeha. Možda je važnije što je time uspostavio korektne odnose između Savezne Republike Nemačke i Sovjetskog Saveza, posebno i zbog velikog značaja istočne, Nemačke Demokratske Republike za Moskvu.

POVRATAK RUŽAMA: Godine 1959, dok je još bio kancelar, Adenauer se javno igrao mišlju da se kandiduje za predsednika Nemačke, ali se predomislio, zbog malih ovlašćenja koje nemački predsednik ima. Sebe je smatrao dovoljno zdravim da telesno i umno vodi svoju zemlju. Iako su se čak i u sopstvenoj partiji bunili protiv toga, uspeo je da ga 1961. godine kao čoveka od osamdeset pet godina ponovo izaberu za kancelara. Obećao je, doduše, da će se povući na polovini mandata da bi mogao da se učvrsti njegov naslednik u partiji i zemlji. Ostavku je podneo 12. oktobra 1963. godine slavljen kao političar koji je najmerodavnije doprineo ponovnom rađanju Nemačke – u ovom slučaju zapadne Nemačke – posle katastrofe prouzrokovane Drugim svetskim ratom.

Definitivno penzioner, i dalje se često javno izjašnjavao o politici, kritikovao ponekad začuđujuće oštrim rečima svog naslednika na čelu vlade i partije Ludviga Erharda, ali i Vilija Branta, koga je stalno podsećao na to da je vanbračno dete i da mu je pravo ime bilo Herbert Fram. Umro je 19. aprila 1967. godine posle kratkog gripa i srčanog udara u devedeset prvoj godini života.

Njegov hobi bilo je baštovanstvo, jedna vrsta ruža nazvana je po njemu.

CDU se kao partija razvijao na temeljima koje je dobrim delom postavio Adenauer. Najbitniji doprinos su posle njega dali Helmut Kol i sadašnja kancelarka Angela Merkel. Fondacija "Konrad Adenauer" se širom sveta zalaže za vrednosti koje je on zastupao.

Iako CDU sebe vidi kao "veliku narodnu partiju", ona nikako nije zajednica ljudi suštinski različitih pogleda na svet. I dalje je zasnovana na "hrišćanskim vrednostima". Kada o sebi govori kao o liberalnoj partiji, sebe nikako ne želi da izjednači sa nemačkom Liberalnom partijom, koja je ponekad bila njen koalicioni partner, a ponekad podržavala i socijaldemokrate. U odnosu na nauku, umetnost i porodicu CDU se ne bi mogla nazvati liberalnom. Osim toga, ona je od početka bila i ostala strogo antikomunistička. Jednostavnije rečeno, CDU je bila i ostala konzervativna partija bliska kapitalu i crkvi, iako uvek naglašava socijalne obaveze bogatijih slojeva društva. Zakonodavstvom, za koje se zalaže, uvek izlazi u susret toj grupaciji za razliku od svog kroz decenije najjačeg, trenutno oslabljenog oponenta, Socijaldemokratske partije Nemačke, koja je stranka radnika, sindikata i nezaposlenih građana. Trenutno je u Nemačkoj na vlasti takozvana velika koalicija.

Jedna od omiljenih izreka Konrada Adenauera bila je: "Svi mi živimo pod istim nebom, ali nemamo isti horizont."