Da li zbog kvara na motoru aviona, kako tvrdi predsednik, ili zbog prosute kafe po ploči sa instrumentima, kako pišu pojedini dnevni listovi, rezultat je isti – predsednik Nikolić nije stigao do Vatikana. Da se okolnosti nisu isprečile između Tomislava Nikolića i pape Franje, predsednik Srbije bi se prvo susreo sa papom, našli bi se tu još i predsednikovi ljudi – savetnici, ambasador, a isto tako i predstavnici Vatikana, onda bi oni svi izašli a dvojica državnih vođa bi ostali sami. Tačnije, pošto teško da naš predsednik govori tečno engleski, italijanski, španski ili latinski, sa njima bi bio i prevodilac. Razgovor bi verovatno trajao oko dvadesetak minuta. Nakon toga, predsednik Srbije bi imao sastanak sa sekretarom Svete stolice kardinalom Pjetrom Parolinom, sa vatikanskim sekretarom za odnose sa državama i sa predstavnikom Vatikana zaduženim za Zapadni Balkan. Tu bi se zadržao nešto duže, oko 45 minuta. Po najavi, Tomislav Nikolić, inače odnedavno patron Evropske akademije za nauku i umetnost, posetio bi i Vatikansku biblioteku.

Imajući u vidu da je predsednik Nikolić propustio odavno zakazani susret, pitanje je kada će ponovo biti prilike za papsko-srpske razgovore. Kako za "Vreme" objašnjava profesor Vladeta Janković, dugogodišnji ambasador Srbije u Vatikanu, najmanja država u Evropi insistira da poseta njoj ne bude kombinovana sa posetom Italiji. Drugim rečima, ne može se Vatikan posetiti "usput".

Vatikanska diplomatija i odjeci papinih putovanja i poruka se u poslednje vreme veoma daleko čuju. Papa Franja je već stigao da poseti Bliski istok, Tursku, Južnu Koreju, Albaniju, Šri Lanku, Filipine… a uskoro ga očekujemo i u susednoj Bosni i Herecegovini. Harizmatični papa Franja i iskusni diplomata kardinal Parolin se vide kao veoma dobar tandem kada je reč o plivanju u međunarodnim odnosima.

"Papa ima vrlo gust kalendar susreta. O poseti predsednika Nikolića se razgovaralo još dok sam bio ambasador u Vatikanu, u leto 2012, vrlo brzo nakon predsedničkih izbora u Srbiji. Međutim, brzina kojom će sastanak između Tomislava Nikolića i pape Franje biti ponovo zakazan biće indikativna – ako se to dogodi uskoro, značiće da se nešto ozbiljnije dešava u odnosima između Vatikana i Srbije", smatra Vladeta Janković.

Šta bi bila tema razgovora dva državnika? U kakvom su odnosu Srbija i Vatikan danas, a u kakvom Srpska pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva? Koliko su ti odnosi isprepletani i ko još u njima igra važnu ulogu?

JUČE, DANAS, JUČE: U maju 1991. godine, papa Jovan Pavle II, koji je pre oko godinu dana proglašen svecem, primio je Franju Tuđmana, gde mu je obećano da će Sveta stolica podržati nezavisnost Hrvatske. "Uprkos ranijim pretpostavkama da će sačekati diplomatsko pokriće od strane evropskih vlada, Vatikan je danas formalno priznao nezavisnost Hrvatske i Slovenije, naglašavajući želju pape Pavla Jovana II da iskaže snažnu podršku dominantno katoličkim republikama", piše "Njujork tajms" 14. januara 1992. godine. Ovaj preuranjeni, vatikanski čin priznanja došao je pre nego što su ostale evropske zemlje rekle "da" nezavisnoj Hrvatskoj i Sloveniji. Za dobar deo ovdašnje javnosti, Vatikan je, ne bez zasluge, viđen kao jedan od glavnih krivaca na međunarodnom planu za krvav raspad zajedničke zemlje.

Bile su to i godine kada je "bum sećanja", nakon sloma komunizma, "zaposeo" zemlje Jugoistočne i Centralne Evrope, te se nacionalno sećanje (re)konstruisalo bez pardona. Istorija Drugog svetskog rata došla je ponovo u centar pažnje. (Zanimljivo je samo spomenuti kako je izgledao i rat brojkama: hrvatski Državni komitet za identifikaciju ratnih i posleratnih žrtava, koji je osnovao Franjo Tuđman, objavio je izveštaj u kojem stoji da je u Jasenovcu stradalo ukupno 2238 ljudi. Kao što je poznato, ovde se tvrdilo da je ubijenih u logoru Jasenovac bilo od 700.000 do milion Srba.) Pitanje uloge Katoličke crkve u Hrvatskoj i njenih predstavnika u Pavelićevoj satelitskoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH),odnosno uloge koju je tu igrao Vatikan, bilo je i ostalo ozbiljna prepreka u odnosima Vatikana i Srbije kao i Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve. Jedna ličnost je metafora tog sukoba – biskup Alojzije Stepinac. Za Srbe, on je bio deo mašine Ante Pavelića koji je svojim ćutanjem ili čak i svojim delima podržavao režim, a time i logore i smrt desetina i desetina hiljada Srba, Jevreja, Roma i nepodobnih Hrvata. S druge strane, za veliki deo Hrvatske i svakako za Katoličku crkvu, blaženi Alojzij Stepinac je bio mučenik komunističkih vlasti, heroj i spasilac. Ove godine očekuje se odluka Rimokatoličke crkve – da li će Stepinac biti proglašen za sveca, o čemu je "Vreme" već u više navrata pisalo.

Kada god se spomene mogući dolazak pape u Srbiju, iskrsnu dva pitanja – prvo, već pomenuto, pitanje kanonizacije Alojzija Stepinca, i drugo, koje se tiče papinog izvinjenja u Jasenovcu. Kardinal Josip Bozanić jeste posetio Jasenovac, kao i pojedini hrvatski biskupi. Septembra 2009, kardinal Bozanić je iskazao duboku žalost zbog svih žrtava, a pogotovo zbog onih, kako je rekao, koji su bili ubijeni od strane pripadnika Katoličke crkve. Ali zatim je nastavio: "Katolička crkva nikada u tome i takvim zločinima nije sudjelovala niti ih je podupirala. Štoviše, iako neki žele Crkvi pripisivati propust ‘nečinjenja’, toliko je pokazatelja kako su se predstavnici Crkve i njezini vjernici na razne načine u teška vremena protivili nečovječnoj ideologiji… Ne smijemo zaboraviti dragocjeni uzor hrabrih svjedoka, među kojima je, nedvojbeno najuzorniji, blaženi Alojzije Stepinac…", dok je ostatak dugačkog govora kardinal Bozanić posvetio zločinima komunizma i mučeništvu Katoličke crkve. Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar je svojevremeno izjavio da papa ne može posetiti Jasenovac sve dok srpska i hrvatska strana "koriste to stratište za međusobna prepucavanja".

Ipak, ima i svetlih tačaka u odnosu Srbija – Vatikan. Osim humanitarne pomoći koju je Vatikan slao za vreme nedavnih poplava, to je jedna od malobrojnih evropskih država koja nije priznala Kosovo. Katolički biskupi na Kosovu su mahom veliki i odviše strastveni nacionalisti, ali Vatikan je dosledan u nepriznavanju nezavisnosti. To je svakako dosta bitan element koji utiče na još prisutnu uzdržanost nekih dominantno katoličkih zemalja. Poznavaoci prilika konstatuju da Vatikan na Kosovu vidi potencijalnu pretnju radikalnog islamizma, a postoji zabrinutost i zbog stanja sa katolicima u Bosni i Hercegovini. Naime, katoličkih vernika u BiH je sve manje – od 1991. do danas je opao za oko 330.000 ljudi, a trend se nastavlja – u periodu od 2003. do 2013, u BiH je 45.000 katolika manje.

Pojedini sagovornici "Vremena", inače vrlo upoznati sa situacijom unutar vatikanskih zidina, smatraju da je Vatikan veoma svestan da je januara 1992. preuranio sa odlukom o priznanju Hrvatske i Slovenije, a da "Sveta stolica ne pravi dva puta istu grešku".

CRKVENI ČVOROVI: Skoro da nema ovdašnjeg predsednika u poslednjih deset godina koji nije pozivao papu da dođe u Srbiju. Od Svetozara Marovića, Borisa Tadića, pa do Tomislava Nikolića. Poslednja dvojica su i s blagoslovom Srpske pravoslavne crkve otišli u Vatikan. Međutim, do te posete ne dolazi. Naime, već je uveliko poznato da je većinska crkva ta koja mora da dâ svoj pristanak za dolazak pape, a da SPC ne žuri sa tim. Otpor u narodu je nesumnjivo jak. Dovoljno je bilo ovih dana čitati forume, i to ne samo onih ostrašćenih sajtova koji svakoga ko se obrati papi već šalju u pakao, već "normalnih" dnevnih listova. Nije bio mali broj komentara, naprotiv, koji su povratak Tomislava Nikolića na surčinski aerodrom komentarisali kao Božji znak da treba bežati od đavola, kao opomenu da ne ide put Vatikana, i tako dalje.

Rusija i Srbija su među retkim pravoslavnim zemljama koje nijedan papa do sada nije posetio. Mnogi u uticaju Ruske pravoslavne crkve (RPC) na SPC vide važan razlog što papa još nije sleteo na Surčin. Dolazak mitropolita Ilariona Alfejeva u Srbiju, pre proslave Milanskog edikta, tumačen je i kao sestrinska "opomena" Srpskoj pravoslavnoj crkvi u vezi sa mogućim dolaskom prvog čoveka Rimokatoličke crkve u Niš. Naravno, iz Moskve demantuju bilo kakve glasine koje bi značile da se RPC meša u "unutrašnje stvari srpskog patrijarha i Crkve".

Iako veze između RPC i Vatikana nisu posve slabe, do sastanka ruskog patrijarha i pape još uvek nije došlo. Papa Franja je krajem prošle godine izjavio da je on spreman za taj susret. Kao i u SPC, i unutar Ruske pravoslavne crkve postoji više struja. Pojednostavljeno govoreći – jedna koja je "mekša" i sklona intenzivnijem dijalogu sa drugim crkvama, i druga, konzervativnija i zatvorenija. Baš pomenuti mitropolit volokolamski Ilarion Alfejev, šef Odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovske patrijaršije, vrlo uticajan velikodostojnik RPC, zalaže se za bliskije odnose među crkvama. On često ističe da je saradnja pravoslavnih i katolika neophodna zarad očuvanja hrišćanskih vrednosti u sekularnom društvu, imajući u vidu da je socijalno učenje i stav prema mnogima kretanjima i fenomenima savremenosti između ove dve konfesije vrlo sličan. Vladeta Janković se u razgovoru za "Vreme" priseća jednog od dolazaka mitropolita Alfejeva 2011. u Vatikan. Ruski crkveni velikodostojnik je sa sobom iz Rusije poveo 300 muzičara koji su izveli njegovu monumentalnu kompoziciju "Pasija po Mateju" pred papom Benediktom XVI, koji ga je na bini zagrlio i javno nazvao "bratom u Hristu". Na sopstveno predavanje kasnio je četrdesetak minuta dok su ga strpljivo čekali dvadesetak kardinala i celokupan diplomatski kor. Alfejev se po dolasku ležerno izvinio i zatim na perfektnom italijanskom održao odličan govor.

ŠTA ONDA: Konačno, kada je reč o odnosima Srpske pravoslavne crkve i Vatikana, iako je breme prošlosti nesumnjivo teško, oni se danas ne bi mogli nazvati lošim. Postoje stalan kontakt i razgovori. Otuda izjava predsednika Nikolića da odlazi u Vatikan da bi tamo preneo "pojedine stavove SPC" baš i ne znači mnogo s obzirom da su ti stavovi Vatikanu već sigurno poznati.

Papina poseta Sarajevu zakazana je za jun ove godine. Nagađanja o njegovom daljem putu već su uveliko počela. Naime, čuju se glasovi da će papa Franja otići i u Jasenovac da se tamo pokloni žrtvama, a ovde se nadaju da će reći to očekivano – izvinite. Kada je ovaj papa u pitanju, sve je moguće. Do sada se videlo da ume da zatraži oproštaj u ime svoje Crkve i da načne vrlo teške teme. Zasigurno postoji mnogo otpora unutar Kurije, ali i drugde u Rimokatoličkoj crkvi prema njegovoj politici vođenja Vatikana, kao i prema načinu na koji se ophodi sa vernicima, prema ignorisanju protokola i uopšte prema porukama koje šalje. S druge strane, neosporno je da ga svet, i to ne samo katolički, zaista lepo prihvata.

Međutim, čak i ako se papa izvini, što nije preterano verovatno, ostaje pitanje kako će to biti primljeno u delu srpske, a i hrvatske javnosti. Jedni će mu zameriti, drugi mu neće poverovati…