Počelo je tako što je 31. marta ispred Palate pravde Vojislav Šešelj zapalio hrvatsku zastavu, kao odgovor na odluku Žalbenog veća Haškog suda da se vrati u pritvor. Hrvatski premijer Zoran Milanović pozvao je Srbiju da ispuni svoje obaveze prema Haškom tribunalu i u najskorijem roku isporuči Šešelja u Hag; ministar za rad, boračka i socijalna pitanja u srpskoj vladi Aleksandar Vulin prozvao je Milanovića da na antisrpskoj retorici planira da dobije buduće izbore, pominjući da su Srbi iz Hrvatske bežali pred jamom i ustaškim generalom, bivšim haškim optuženikom Antom Gotovinom; Vulinov parnjak u hrvatskoj vladi Predrag Matić je rekao: "Za Vulina bi mogla da bude ista poruka kao i za Šešelja: Idi, bre, pa se leči"; Vulin mu je, između ostalog, odgovorio: "Možda za mene ima leka, ali se ministar branitelja Matić od ustaštva neće izlečiti nikada", i pozvao Milanovića da dođe u Srbiju i upozna 250.000 proteranih Srba iz Hrvatske…

Hrvatski ambasador u Srbiji Gordan Markotić pozvan je na konsultacije u Zagreb, a prvi znak smirivanja bila je izjava premijera Srbije Aleksandra Vučića, koji je rekao da Srbija neće povlačiti svog ambasadora iz Hrvatske (doduše, ambasadora tamo i nema, na dužnosti je otpravnik poslova). Pomirljiv ton su prihvatili i drugi zvaničnici obe strane, pa bi se na prvi pogled reklo da je u pitanju bila samo prolazna bura koja neće poremetiti nove, dobrosusedske odnose.

Ima, međutim, mnogo toga što kvari idilu koja izbija iz reči šefova diplomatije Hrvatske i Srbije Vesne Pusić i Ivice Dačića da obe zemlje žele "normalizaciju odnosa i smirivanje strasti’, da se hrvatski ambasador vraća u Beograd posle Uskrsa, da "incidenti ne smeju da ugroze obostranu želju za unapređenje odnosa dve zemlje". Na primer, Aleksandar Vulin je rekao da nema zbog čega da se izvinjava, a Vučić tek što je izjavio da je Vulin pametniji od njega jer je odmah prozreo zaveru da se srpska vlada i premijer ruše vraćanjem Šešelja iz Haga, dok je on, Vučić, to shvatio tek ovih dana.

GLAS IZ TRBUHA: Nekada je posao dvorske lude bio ozbiljan, sa tog mesta se, između ostalog, vladaru poručivalo ono što niko drugi nije smeo da izgovori. Da bi tako nešto bilo moguće, tu funkciju je morala da obavlja inteligentna i duhovita osoba (ima takav lik u filmu Banović Strahinja, glumi ga Kole Angelovski). Vremena su se, međutim, promenila.

Drugačija upotreba dvorskih luda na ovim prostorima učestala je krajem osamdesetih godina prošlog veka. Bilo je toga onoliko kod Miloševića, čak nije bilo ni nužno da neko za takvu ulogu bude deo vlasti, mogao je biti i protiv nje. Služile su različitim svrhama, na primer da vođa ima naspram sebe nekoga za koga može da kaže: "Šta se žalite kakav sam ja, pogledajte ove druge", ili da izgovore ono što vođa ne bi direktno, mada će to kasnije u praksi sprovesti. Tako je Šešelj pričao o klanju Hrvata zarđalim kašikama i obračunavao se javno sa taksistima, učiteljima, studentima, pretio i mahao pištoljem, pred početak rata na Kosovu kao potpredsednik vlade pretio da će ako počne NATO bombardovanje Srbi teško postradati, ali da Albanaca na Kosovu neće biti. Bilo je i onih koji su put ka vrhovima krčili samo poltronstvom i idolopoklonstvom, poput Aleksandra Vulina, tadašnjeg genseka JUL-a, partije Mirjane Marković.

Promenom vlasti u Srbiji 5. oktobra 2000. činilo se da su karijere poput njegove okončane, ali se Vulin pokazao mnogo žilavijim nego što je delovao na prvi pogled. Kada se na vlasti opet pojavio veliki predator uz koga je mogao da se zakači, karijera mu je krenula uzlaznim tokom.

Kandidata za glavnu ludu na sadašnjem srpskom dvoru je bezbroj, a razlog je pad kriterijuma u odnosu na srednjovekovna vremena. Inteligencija i duhovitost nisu više uslov, svako ko se našao na političkoj sceni sticajem okolnosti a zna za sebe da je skromnih intelektualnih i ostalih sposobnosti to nadoknađuje gorljivošću i poltronstvom. U oštroj konkurenciji poltrona u Vučićevoj vlasti Vulin se probio u prve redove, moglo bi se reći i na vodeću poziciju, čemu su verovatno doprineli staž koji je pekao kod Mire Marković i saveti Milorada Vučelića, iskusnog u tom poslu. Na sadašnjoj poziciji, Vulin izgovara ono što bi Vučić rado želeo, ali ne sme jer ga motre i sa strane, a kao nagrada stiže tapšanje po glavi poput izjave da je Vulin pametniji od njega.

KOMŠIJSKA MUSTRA: Nije nikakva uteha da pojava ljudi nikakvih biografija na mestima sa kojih se oglašavaju u ime države nisu specijalitet samo srpskih vlasti: eno hrvatskog ministra "branitelja" Predraga Matića Freda na funkciji od 2011. (pre toga je bio savetnik za "branitelje" predsednika Ive Josipovića), a od kvalifikacija mu je, uz završenu učiteljsku školu, najvažnija ona što se hvali da je lično u Vukovaru uništio devet "oklopnjaka" JNA, a posle pada Vukovara "devet meseci bio u zatočeništvu u tri srpska koncentraciona logora".

No, pozicija hrvatskih političara je trenutno takva da ne moraju da govore samo kroz Matićeva usta, kao kada se on breca na Vulina. U salvi pomirljivih izjava srpskih i hrvatskih državnika posle najnovijih incidenata istakli su se i predsednički dvori obe zemlje. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić poručio je predsednici Hrvatske Kolindi Grabar Kitarović da je čin spaljivanja zastave Hrvatske za svaku osudu i da će protiv počinioca biti preduzete sve mere predviđene zakonom. Kolinda Grabar Kitarović se srdačno zahvalila dodajući da se raduje budućoj saradnji. Uz to, hrvatska predsednica rekla je da je povlačenje hrvatskog ambasadora iz Beograda bio ishitren potez. "Ne mogu se oteti utisku da je ovo povlačenje ambasadora jednim delom uslovljeno i činjenicom da smo u predizbornoj godini. Hrvatskoj je u interesu da Srbija postane članica EU", dodala je ona, kao i da prepoznaje Nikolićevu iskrenu želju za jačanjem odnosa dve države.

Međutim, u moru slatkorečivosti je i dodatak u kome predsednica kaže: "Mi jako dobro znamo, a nadamo se da će i u Srbiji to prihvatiti, kako je Domovinski rat bio pravedan i oslobodilački, vojno-policijska operacija Oluja legalna i legitimna, a general Gotovina zapovednik pobjedničke vojske." Da potkrepi ove reči, hrvatska predsednica je nešto kasnije izjavila da će Ante Gotovina i Mladen Markač biti deo savetodavnog tela Veća za domovinsku bezbednost. "Želela sam da se i general Gotovina uključi u rad ovog važnog Veća za domovinsku bezbednost, mi smo i prijatelji dugi niz godina", dodala je ona.

I tako, došli smo do suštine sadašnjih odnosa Hrvatske i Srbije. Dok srpski predstavnici pritisnuti mnogim problemima kroz zube govore o saradnji sa onima koje su do juče zvali samo ustašama, puštajući Vulina da lane koju i "Informer" da objavljuje skaradne priče o hrvatskoj predsednici, hrvatski govore isto, ali lupaju ćuške poput ove sa Markačom i Gotovinom iz usta same predsednice. Biće da je razlog za to što se osećaju kao pobednici u ratu, a predvode zemlju koja je već ušla u Evropsku uniju, pred čijim vratima Srbija čeka, pa misle da im se tako može. Osim toga, izbori kucaju na vrata, a pred biračima istresanje na Srbe nikako ne može da promaši.

Strance srpsko-hrvatska priča više ne zanima previše, valjda smatraju da su sve namirili kada su na ravne časti oslobodili u Hagu Jovicu Stanišića i Frenkija Simatovića, Antu Gotovinu i Mladena Markača. Tako srpske i hrvatske vlasti ostaju jedne drugima da kada je teško – jer su građani nezadovoljni zbog boljeg života koji nikako da stigne ili kakvih drugih problema – periodično aktiviraju osvedočena neprijateljstva, jer je lakše baviti se drugima nego sobom.

Kako god, srpsko-hrvatski odnosi ipak su uznapredovali. Dok su se devedesetih problemi rešavali oružjem, ovih dana se koristi samo verbalna municija, mada su neki od aktera isti kao pre dvadeset i kusur godina. A razloga za likovanje nema nijedna strana, kako god izgledale "pobede" ili porazi u trenutnim prepucavanjima. Slika stvarnosti na obe strane je bezbroj vulina i fredova kojima bi u normalnim okolnostima sledovale pijačne tezge ili, uvrh glave, mesto nižeg ćate u nekoj lokalnoj opštinskoj upravi, a ovako su tu gde jesu.