Lepo je znati da se razvijamo, pa makar i unazad. Trenutno smo, cenim, negde u 1992. godini, samo bez rata. Osim onog hladnog, dakako. A u tom Hladnom ratu, bogme, bilo je svega i svačega, i otrovnih kišobrana i raznih drugih čudesa. I to ne samo u špijunskim romanima.

Elem, kako sve to izgleda u našoj palanačkoj varijanti, danas i ovde? Recimo, ovako: po navodima medija, neki Đurđev Aleksandar, niko, iz organizacije/stranke Treća Srbija, ništa, a sve u kabinetu Ilić Miroslava, nikoga, pri gradskoj vlasti Novog Sada, optužuje konobara (čoveka s 27 godina radnog iskustva u Skupštini Novog Sada) da mu je – ni manje ni više nego – sipao otrov u kafu s namerom da ga ucmeka – i tako, valjda, obezglavi i obezduhovi Otadžbinu – pa ga onda vređa, ponižava i tera da popije tu kafu, a potom u besu tresne šoljicom o zid. O tome za novine svedoči sam konobar, zaprepašten. Novinarka Ana Lalić – šefica novosadskog dopisništva Blica – pita Đurđeva o tom dražesnom događaju, a ovaj dobije polithisterični napad srednjeg intenziteta s epicentrom u primozgu i Blicu izjavi da je ta, je li, neistina, posledica prljave kampanje koju protiv respektabilnog njega i ugledne Treće Srbije vodi narečena Ana Lalić. OK, ali zašto, mori, crna Ano, zašto, lele dušmanke?! E, zato što A. L. to radi "po nalogu hrvatske obaveštajne službe, za koju radi". To jest, Ana, Lalić Ana. A sve s namerom da podrije izuzetno dragocenu i značajnu Treću Srbiju, elitnu parapatriotsku formaciju vrhunskih mislilaca i praktičara bez koje bi Vojvodina, naravno, postala samo istočni produžetak Vukovarko-srijemske i Osječko-baranjske županije. Časna reč, živ mi ti.

Da, bilo bi sve ovo groteskno smešno, samo da se ne prebija preko sudbina stvarnih, normalnih i poštenih ljudi. Ako, naime, dopustimo mogućnost da su i novinari ljudi. Dakle, da vidimo šta smo ovde imali. Grupa novosadskih dripaca i bezveznjaka skupljenih s koca i konopca, od zla oca i gore majke, preko firme opskurnih Dveri 2012. jedvice pređe cenzus i osvoji nešto mandatića u gradskoj skupštini. Bivalo je tamo i bizarnijih pojava, i ne bi to bilo važno, da dripci nisu koji mesec docnije dobro poslužili da naprednjaci zbace demokratsko-ligašku većinu i naprave novu. Sve su to dripci učinili onako freelance, bez dopuštenja dverskog đeneralštaba, zato bivaju izbačeni iz stranke i osnivaju novu, imenom Treća Srbija. Od tada SNS vlada gradom uz vernu podršku svoje desne "Treća Srbija" frakcije, opskurne i smešne, ogrezle u ekstremizam i diletantizam koliko i u korupciju i nepotizam, ideološki locirane otprilike tamo gde bi bio Šešelj kad bi mu odstranili oko 89% mozga. Nema veze što za fckn Treću Srbiju niko nikada nije glasao, nema veze što ona sudeluje u upravljanju Novim Sadom bez bilo kakvog mandata dobijenog od građana, nema veze ni to što proizvodi skandale i sramotu na dnevnoj bazi: lokalni naprednjaci jednostavno "ne daju" Treću Srbiju kao što Vučić "ne da" svoje lične ministre i ministrante. Pošto nije tačno čak ni baš da ne bi mogli više da održe većinu bez njih, ostaje zaključak da im se ovi naprosto dopadaju, kao njihov "iskreniji" ideološki i metodološki alter ego. Mislim, ako nije to u pitanju, šta je?

Okej, ali gde je u svemu tome Ana Lalić? Baš nigde. U to blato ona je bačena silom svog posla, obavljanog po savesti. Ona je samo dobra i odgovorna novinarka i čestito ljudsko biće. Oh, da, slučajno znam i da je, štono bi se reklo u kretenskom žargonu političke korektnosti, "etnička Hrvatica", ljuta Sremica poreklom iz Golubinaca, a to što znam ja i još bar pola Novog Sada, znaju i dripci iz Treće Srbije – za koje ja, pak – ako je već do "etnoanamneza" – pouzdano i naučno potvrđeno znam da nisu etnički Srbi nego su etnički idioti. Ko mi ne veruje na reč, neka proveri: sami su ostavili bezbroj tragova i dokaza sopstvene dijagnoze. Eto vam jedinog "racionalnog" objašnjenja zašto Ana Lalić od svih mogućih ala i bauka iz retardiranog imaginarijuma našeg pseudopatriotskog podzemlja radi baš za "hrvatsku obaveštajnu službu", a ne za, šta znam, albansku, mađarsku, bugarsku, ili večito u te svrhe zgodno upotrebljivu CIU ili MI6.

Od toga me je, eto, sramota i od toga crvenim, kao Anin sudržavljanin, sugrađanin, kolega i – zašto bih to krio – prijatelj. Ali, ne pišem ja da je ona takva jer sam joj prijatelj, nego sam joj prijatelj jer je takva! Ana Lalić je, naime, Novi Sad i Vojvodina. Ana Lalić je i Srbija – ni prva ni druga, ni nedajbože treća; a ovo što je na nju nasrnulo je Niko i Ništa, tvar bez svojstava, džukački jalijaši koji kamenuju iz mraka i cipelare u gomili, ona poslovična fukara koja periodično izlazi iz čuvene Andrićeve rečenice, kad god joj se učini da je došao njen vakat, onaj u kojem se niskost uspentra visoko preko svoje (suterenske) prirodne mere, u kojem se ništavilo bahati i šepuri, a čestit svet se (predugo i odviše krotko) sklanja pred raspištoljenim barabama. Ali ne treba zaboraviti ključnu stvar: ti dripci nisu problem ni Anin, ni moj, čak ni svoj sopstveni; oni su problem i odgovornost i krivica onih koji ih veštački održavaju tamo gde ih građani nikada nisu delegirali i nikada ih neće delegirati, jer toliko se ipak ni u ovim našim žalosnim prilikama nije pobenavilo da bi se ovakva dripačka kamarila slobodno birala za bilo šta. I sve dok je tako, ti dripci su jedini autentičan portret ovog poretka.