Čitaste li famozni "autorski tekst" Aleksandra Vučića u Blicu, pod neslužbenim naslovom koji kao da je nadobudni autor ukrao od onih bokeljskih repera Who See ("Koji sam ja meni kralj")? Bilo bi šteta propustiti tako poučno štivo, jer – nisu li basne uvek poučne? Recimo, ona o raspevanom lezileboviću cvrčku i vrednom trudbeniku mravu. Autor Vučić je reinterpretirao ovu basnu, pomalo "postmodernistički" sebi dodelivši ulogu mrava, dočim je svoje oponente proglasio cvrčcima (takoreći "tviterašima") koji em dokono cvrkuću em zlobno ubacuju klipove u točkove zahuktalog Progresa.

Ne znam za druge, ali meni to premijersko sočinjenije nikako ne izbija iz glave. Iako volim da mislim da sam na sve navikao i oguglao, ipak se već evo drugi dan pitam: pa dobro, je l’ on to ozbiljno?! Najgore je što znam odgovor: da, naravno. I to čini naš slučaj tako beznadežnim.

U čemu je "problem" s narečenim tekstom? U svemu, ako ćemo pravo, ali ovde želim da se fokusiram na jedno. Nakon tolikih izliva drskog Vučićevog samohvalisanja – prvo ovo, prvo ono, istorijsko ovo, istorijsko ono (pri tome mahom lažno) – izgleda da je naprosto moralo doći na red i ovo samoobogotvorenje u liku Žreca Vaskolikog Rada. E pa, hajde da malo vidimo o čemu taj čovek govori, i da li je u redu da baš on o tome govori?

Vučić Aleksandar, rođen 1970, bio je – za razliku, recimo, od grešnog mene – odličan đak i student; to je za svaku pohvalu nastavničkog veća, ali učenje i studiranje nije rad: to je samo jedan od vidova pripremanja, osposobljavanja za budući rad. Megjutoa, kad je došlo vreme da se nešto radi, da se – u patetično-socijalističkom žargonu bi se reklo – "vrati dug zajednici", mladi Vučić se – umesto da nađe pošten posao – utekao najgorim štetočinskom politikantstvu, i preko deceniju i po dobro živeo od pukog prodavanja toksične radikalske magle. Dakle, ništa pravo koje je studirao, ništa privreda, ništa prosveta, kultura etc., ništa korisne ljudske delatnosti nego sistematsko pravljenje društvene štete u vidu unosne profesije, a pri tome bez bilo kakvog "konkretnog" rada! Doduše, kratko je vreme bio radno angažovan u Ministarstvu informisanja (plus stažiranje u gvožđari onog misteriozno nestalog Hindusa u Londonu!), ali danas će čak i on reći da bi bilo bolje da toga nije ni bilo.

Tako dolazimo do sledeće nepobitne činjenice: postavši "prvi potpredsenik", a posle i predsednik Vlade, Vučić u četrdeset i drugoj godini života suštinski prvi put (!) dolazi u situaciju da nešto zaista radi. Ako to nije barem bizarna biografija, ne znam šta je? Ali, nije dosta što je tako, nego tu dolazi do zanimljive psihološke dinamike: Vučić pokazuje sve simptome totalne fasciniranosti tim revolucionarnim preokretom u svom životu. Pa dobro, i to je razumljivo, ali nevolja je u sledećem: ono što Vučića tako impresionira i tako gordo uznosi nije rad kao takav, nego prizor njega koji radi. Pošto mu je to suštinski novo, Vučić upornošću i napornošću konvertita kreće da davi sve oko sebe: gledajte me, bre, kako i koliko radim, oka ne sklapam, kršim se za vas, nezahvalnici… kojekakvi aktovi uvrnute samovolje i radno-političke histerije poput teranja zaposlenih u državnim i javnim službama da ustaju besmisleno sabajle jer se to njemu čini zgodnim, dolaze upravo odatle. Kao i uvek, Vučić je vidno fasciniran samim sobom, a sve češće zaboravlja da bi to trebalo nekako da prikrije; kad se opseti, pa se na časak uživi u ulogu g. Skromnog, vidno uživa u svojoj skromnosti. Tako i ovo – Vučić jednostavno ne može da se nagleda sebe u ulozi Sveradnika, i razumljivo je kivan na one među nama koji ne dele njegov entuzijazam u vezi s njim, kojima on nije kralj kao što je kralj, car i legenda samom sebi.

Nije ovo mesto i način da se govori o sebi, ali moram da ponudim svoj žalostan primer – nemam nikog bližeg od sebe – kao antipod Vučiću Radniku. Nimalo mravski, ja nekako držim da nikada ništa nisam radio, no sam se celog veka samo zajebavao okolo, u skladu s onom mudrom da onaj ko radi ono što voli, ne mora ništa da radi celog života. A moj posao je pisanje, i ja ga volim, sopstvenom razumu i iskustvu uprkos. I sve tako zajebavajući se i džabalebareći, objavio sam do sada dvadeset knjiga – razni ugledni ljudi kažu da i nisu tako rđave; napisao sam još hiljade tekstova po najrelevantnijim medijima Srbije, regiona "i šire", uređivao novine koje čitate, podobijao neke nagrade u branši – uglednijih od tih, da izvinete, nema – a kao član žirija dodeljivao najuglednije književne nagrade ovog jezika, i tako još svašta te ponešto. Uh, sva sreća da nisam radio ništa, jer i ovo se jedva izdrža…

Ne navodim ovo ni da uzdižem sebe, a ni poređenja radi – da mi je do toga, poredio bih se s nekim koga cenim, jedino tako ima smisla. Nego, naprosto razmišljam, ipak smo Vučić i ja gotovo vršnjaci, i nismo više klinci, sa ove životne visoravni imamo pravo i obavezu da pravimo neke prve inventare – ali uz elementarno računovodstveno poštenje. I nije meni krivo što Vučić najzad radi (pa makar i pogrešno), nego bih ga samo nekako zamolio: smanji malo doživljaj, rođo! To što je tebi (kod tebe) tako fascinantno, nama drugima je i kod nas i kod drugih sasvim normalno, bussiness as usual, jer tamo dole u stvarnom svetu to je uvek bila sasvim uobičajena stvar, mnogo pre nego što si ti zapanjeno otkrio "protestantsku etiku" i rad kao agens stvaranja čoveka. Znaš, mi to tako odavno, pa nikom ništa.