Tamo negde daleko, daleko za poslednjim svetlima grada, čak tamo u nepreglednim tundrama interneta, živi jedan čovek koji se zove isto kao i ja, štaviše i izgleda isto kao i ja, a bogme je i napisao one iste knjige i novinske tekstove za koje i ja držim da sam ih napisao; pa ipak, ne – taj čovek i ja nismo jedan te isti čovek.

Jedna od stvari po kojima se razlikujemo je i ova: ja nemam i nikada nisam imao, a teško da ću ikada i imati Fejsbuk nalog (status? page? Kako god, To Nešto, znate na šta mislim). On, međutim, to ima, i lako ćete ga naći, tog "Teofila Pančića" na tom Fejsbuku. Neretko, štaviše redovno, taj uzurpator čak tamo objavljuje moje tekstove, a da me nije pitao za dozvolu…

Postoji valjda već nekoliko godina to Fejsbuk-nešto koje se zove "Teofil Pančić". I mada na "naslovnoj strani" toga lepo piše da "ovu stranicu ne uređuje Teofil, nego njegovi fanovi", ljudi većinom površno čitaju, na internetu pogotovo, i tako mnogi njeni posetioci misle da je ona ipak "moja". Neretko mi se desi da mi se meni sasvim nepoznata osoba obrati, recimo na ulici, tvrdeći da smo ona i ja "prijatelji na Fejsbuku". Tada mi uvek bude nelagodno: ne mogu se složiti s tim, a opet – kako da demantuješ da si nečiji prijatelj?!

Nemam zaista ni najovlašnijeg pojma o tome ko su ljudi koji su pokrenuli to Fejsbuk-nešto s mojim imenom, i koji ga održavaju i pune raznim sadržajima, ne samo mojim smatranjima i ukazivanjima pokupljenim iz raznih medija za koje pišem. Još manje mi je jasno da šta će njima to gombanje uopšte u životu. Čini mi se da su dosledno dobronamerni, pa ih zato – u kombinaciji s mojom poslovičnom lenjošću glede bilo kakvih pravnih, tehničkih i tome sličnih zapetljancija – nisam nikada ometao u njihovom (objektivno, bar iz mog ugla veoma čudnom) poslu.

Odavno me je još neki zaludnik obavestio da to "moje" Fejsbuk-nešto postoji; prvo sam se ljutio, onda sam sve to jako, jako dugo sasvim ignorisao, upravo i zaboravio da postoji, a onda sam jednom, dosta nedavno, bog više zna kako i zašto, "ušao da pogledam". Pa posle nekog vremena opet. Pa posle trećeg, kraćeg vremena ponovo… I tako sam počeo da povremeno pratim aktivnosti mog sajber dvojnika. Još mi je i najmanje interesantno koji će moj tekst da stavi, i kada; veće ludilo je kada se pojavi ono "korisnik Teofil Pančić je podelio/la" ovo ili ono, nekakav već tekstualni ili audiovizuelni sadržaj na koji je "korisnik Teofil Pančić" osetio potrebu da ukaže svojim, hm, prijateljima na Fejsu, bilo zarad kakvoće ili, naprotiv, zbog skrnavosti tog sadržaja.

To je valjda i najmahnitiji deo priče. Desi se, naime, ponekad i to da ovaj Teofil Pančić koji piše tekst koji upravo čitate u "Vremenu" – a koji će neizbežno poslužiti kao hrana za sadržaj onog "Teofila Pančića" sa Fejsbuka – ugleda tamo ponešto što on nikada ne bi podelio/la, ali je, eto, njegov sajber dvojnik to iz nekog razloga podelio/la, i šta sad da se radi, rasuto perje se ne može vratiti u jastuk… Zar da bazam ulicama kao čovek-sendvič s natpisom: "Ovim putem izjavljujem da nisam ništa podelio/la"?!

Dugo sam, rekoh već, bio zdravo ljut na tog "Teofila Pančića" koji se drznuo da, sve nekako u moje ime, boravi tamo gde ja ne osećam nikakvu potrebu da budem zastupljen, pa sam ga onda još duže ignorisao, a sada sam, eto, nekako pasivno pristao na njega, ne što bih promenio mišljenje nego, biće, tako što je inercija pobedila… I tako ga danas povremeno obiđem, da vidim gde je, šta radi i treba li mu nešto. Moglo bi se reći da sam nevoljko priznao da je i on tu – onako kao kad u patrijarhalnom svetu biološki otac mrgodno prizna vanbračno dete – i da njegov život – možda, možda – takođe ima nekog smisla. Ali, sve to važi samo dok se ne pređe granica, a to je uvek jedno, ali važno: mora se znati da je on – on, a da sam ja – ja.

I da ja, naravno, nemam "prijatelje na Fejsu"…