Zakon i praksa
ZAJEDNO: Đaci osnovne škole iz Bele Palanke
foto: unicef serbia
U školi su svi ravnopravni
Po zakonu, u školu mogu da se upišu sva deca, i koja nemaju dokumenta, i bez obzira na sposobnosti
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine prožimaju principi jednakih šansi, inkluzije, antidiskriminacije i najboljeg interesa deteta. Zakon sadrži znatan broj važnih inovacija. Na primer, propisuje se bezuslovna i inkluzivna politika upisa u školu. To znači da je upis u školu moguć i bez dokaza o prebivalištu i drugih dokumenata kako bi se prevazišao problem "pravno nevidljive dece". Upis se više ne uslovljava procenom sposobnosti i veština deteta, i rezultati takve procene ne upotrebljavaju se za kategorizaciju dece i za njihovo usmeravanje prema specijalnim školama.
Angelina Skarep iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, navodi da su "u ustanovama obrazovanja zabranjene aktivnosti kojima se ugrožavaju, omalovažavaju, diskriminišu lica, odnosno grupe lica, po osnovu rasne, nacionalne, etničke, jezičke, verske ili polne pripadnosti, fizičkih i psihičkih svojstava, smetnji u razvoju i invaliditeta, zdravstvenog stanja, uzrasta, socijalnog i kulturnog porekla, imovnog stanja i političkog opredeljenja." Po tom Zakonu, svaka škola treba da ispuni petnaestak stavki kako bi sprovela mere antidiskriminacije, od upoznavanja zaposlenih, učenika i roditelja sa pojmom i vidovima diskriminacije, preko formiranja tima za zaštitu od diskriminacije, pa do organizovanja tribina o kulturi tolerancije.
Nekoliko roditelja romske dece i dece sa smetnjama u razvoju koje smo zamolili za mišljenje da li postoji diskriminacija u školama iz centra Beograda koje pohađaju njihova deca, nisu želeli da govore o tome. Kažu da je "uglavnom manje-više u redu", a žale se na vršnjačku diskriminaciju, "ali to je stvar kuće a ne škole".
Najbolji put ka smanjenju diskriminacije u školama i ka uspostavljanju poštovanja različitosti jeste inkluzivno obrazovanje da nijednom detetu ne bude uskraćeno pravo na učenje. Jer, inkluzija je ljudsko pravo. Suština inkluzivnog pristupa je, objašnjava Gordana Cvetković, načelnica školske uprave Beograd, "da se za svakog učenika koji ne može da savlada propisane obrazovne standarde pravi individualni obrazovni plan". Gordana Cvetković navodi da su u toku prošle školske godine u Beogradu od ukupno 125.370 učenika osnovne škole, 1202 učenika pohađala nastavu po individualnom obrazovnom planu sa prilagođenim programom, a 448 učenika po individualnom obrazovnom programu sa izmenjenim programom.
Na našem tržištu postoji veliki problem sa udžbenicima za inkluzivnu nastavu. Zbog toga se, kaže Angelina Sarep, u mnogim školama nastavnici snalaze fotokopirajući udžbenike i prilagođavajući ih potrebama učenika. "U toku je izrada Zakona o udžbenicima koji će se u skupštinskoj proceduri naći u martu i koji obavezuje izdavače da udžbenike prilagode i deci sa invaliditetom (knjige na Brajevom pismu, zatim knjige za slabovide i slično), deci sa poteškoćama u razvoju i pripadnicima nacionalnih manjina."
Uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i UNICEF-a formirana je i Mreža podrške inkluzivnom obrazovanju s namerom da pruži podršku obrazovnom sistemu u osmišljavanju, promociji i jačanju modela inkluzivnog obrazovanja i izgrađivanju kapaciteta za kvalitetno obrazovanje za sve. Ljiljana Simić, koordinatorka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju, kaže da im se "obraćaju škole koje traže pomoć oko izrade plana podrške za slepo dete koje je prva dva razreda završilo u specijalnoj školi, sa pitanjem kako da ocene dete koje nastavu pohađa po sniženim obrazovnim standardima, kako da prilagode završni ispit devojčici koja zbog bolesti mora da boravi u sterilnim uslovima, zatim roditelji koji nisu zadovoljni načinom na koji škola pruža podršku detetu, ili zbog toga što dečku sa invaliditetom u domu zdravlja ne daju lekarsku potvrdu za upis u željeni obrazovni profil gde se dominantno koristi računar, koji je upravo za ovog učenika prava podrška u učenju, pitaju nas na koji način da upišu dete starije od sedam godina koje do sada nije bilo uključeno u obrazovanje…"
Za Mrežu su ipak najteže situacije kada se radi o kršenju prava deteta na obrazovanje, navodi Ljiljana Simić, "bilo tako što škola/ustanova odbija da upiše dete, bili tako što ne preduzima adekvatne mere podrške, pa dolazi do prave eskalacije problema, velikog nezadovoljstva i roditelja i zaposlenih u školi i učenika, o čemu najčešće izveštavaju mediji. Može se reći da u sistemu još uvek postoji potreba za senzibilizacijom zaposlenih, daljim obukama, stalnim praćenjem stanja u ovoj oblasti, a posebno za boljom intersektorskom saradnjom na lokalnom nivou i energičnijim akcijama odgovornih u situacijama kršenja prava deteta na obrazovanje."
Kako bi se umanjili navedeni problemi, krajem prošle godine je osnovano strukovno udruženje Asocijacija pedagoških asistenata Srbije, inače novog prosvetnog kadra. Njihova misija je da podrže stvaranje pozitivne inkluzivne klime u školama, i unapređenje međuinstitucionalne saradnje. Naime, kako objašnjava Božidar Nikolić, predsednik ove Asocijacije, "nastavnici nisu dovoljno senzibilisani za uočavanje i sprečavanje potencijalne diskriminatorske prakse. Postoji niz negativnih primera vrlo eksplicitne diskriminacije prema romskim učenicima koji, nažalost, nisu procesuirani." Božidar Nikolić navodi slučaj diskriminatorskog ponašanja prema učeniku romske nacionalnosti a desio se na izletu u Beograd učenikâ petog razreda jedne osnovne škole. "U autobusu, prolazeći pored Ade Ciganlije, vodič turističke agencije je pitao učenike šta misle – da li ime Ade Ciganlije ima neke veze sa Ciganima, što je kod učenika izazvalo niz negativnih komentara prema Romima, a prisutni nastavnici u autobusu nisu reagovali, iako je u autobusu bio i učenik romske nacionalnosti. Turistički vodič, profesionalac, nije dao odgovor na svoje postavljeno pitanje i time je samo podstakao negativnu diskusiju kod učenika u vezi s Romima. Epilog ove priče je odluka učenika romske nacionalnosti da više nikada ne ide na ekskurzije, izlete i na rekreativnu nastavu."
Angelina Skarep iz Ministarstva prosvete nauke i tehnološkog razvoja najavljuje da će početkom marta to Ministarstvo poslati dopunjen tekst Pravilnika o bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije (na čije usvajanje se čeka od 2012. godine) na mišljenje organizacijama koje se bave ovim pitanjima, čije će usvajanje, odnosno primena, doprineti smanjenju diskriminacije u školama.
Dobri primeri
Osnovna škola "Ivan Goran Kovačić" iz Beograda prva je eksperimentalno primenila pilot-projekat inkluzije "Škola po meri deteta". Miomir Dragaš, direktor ove škole, navodi da "od 705 učenika, 7 odsto su učenici sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Oni su ravnomerno raspoređeni u 28 odeljenja, po jedan ili dva učenika u svakom odeljenju. O vrstama podrške postoji dogovor stručnog tima (odeljenski starešina, predmetni nastavnici, psiholog, pedagog, a po potrebi i logoped) koji planira aktivnosti u okviru individualizacije pristupa u radu sa detetom i prati realizaciju planiranih korektivnih ciljeva u dogovoru i uz saglasnost roditelja. Omogućavaju se duže vreme za rad pojedinih zadataka, više usmeno ili pismeno izražavanje, slikovno predstavljanje, rad u grupi. Skoro svi zaposleni su prošli obuke na seminarima o inkluzivnom obrazovanju, a psihološko-pedagoška služba škole procenjuje koje kompetencije nedostaju i kroz instruktivan rad daje uputstva kako prilagoditi uslove i načine rada deci sa teškoćama."
U osnovnoj školi "Duško Radović" u Sremčici, navode psiholog Valentina Antić i pedagog Svetlana Komlenović, od 750 učenika "šest učenika prati nastavu po individualnom obrazovnom planu sa izmenjenim programom. To su učenici sa Daunovim sindromom, učenici sa smetnjama iz spektra autizma i učenici sa kombinovanim smetnjama u razvoju govora i motorike. Osim njih, više učenika nastavu prati uz primenu IOP-a sa prilagođenim programom zbog različitih teškoća u praćenju nastave. Oko 10 odsto naših učenika su učenici romske nacionalnosti. Poslednjih desetak godina oko 97 odsto učenika završava osnovnu školu i upisuje srednju. Trenutno veći problem predstavlja izostajanje sa nastave u trajanju od nekoliko meseci do godinu dana, zbog odlaska u inostranstvo celih porodica i pokušaja da tamo ostanu. Po povratku, nakon višemesečnog odsustva, ovi učenici se teže uklapaju u nastavu a u pojedinim slučajevima se pojavljuje i problem nedostatka dokumentacije o pohađanju nastave u inostranstvu."
Pravo na maternji jezik
Prošle godine, najviše pritužbi dece i mladih na diskriminaciju bilo je u oblasti obrazovanja, i to zbog povreda prava na obrazovanje na maternjem jeziku
Nevena Petrušić, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, kaže da je "u jednom broju ovih predmeta diskriminacija izvršena tako što su škole odbile da sprovedu anketu učenika i učenica na kojem jeziku žele da prate nastavu, što je njihova zakonska obaveza, a u jednom slučaju tako što je, nakon sprovedene ankete, škola propustila da organizuje nastavu na jeziku nacionalne manjine, iako se izjasnio dovoljan broj dece. Takođe, nekoliko pritužbi je podneto zato što deci sa smetnjama u razvoju nije bio obezbeđen personalni ili pedagoški asistent. U jednom predmetu smo dali mišljenje da je ovim propustom Ministarstvo prosvete onemogućilo da dete dobije potrebnu dodatnu podršku za obrazovanje, čime je prekršilo odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. Ministarstvu je preporučeno da preduzme sve neophodne mere kojima će obezbediti angažovanje pedagoških asistenata za decu sa smetnjama u razvoju u obrazovnom sistemu, kao i mere kojima će obezbediti da konkretna škola angažuje pedagoškog asistenta."
Deca su najčešće žrtve diskriminacije po osnovu invaliditeta, zdravstvenog stanja i nacionalnosti. Gospođa Petrušić navodi da je "u pritužbi majke jedne učenice prvog razreda sa oštećenim vidom navedeno da joj u školi nije bila pružena adekvatna podrška, da nije imala udžbenike za decu sa oštećenim vidom, da pedagoškinja nije bila dostupna i raspoložena za saradnju sa roditeljima, što je sve uticalo na ostvarivanje prava na obrazovanje. U izjašnjenjima direktora i pedagoškinje škole navedeno je da su aktivnosti u vezi sa obrazovanjem ove devojčice preduzimane, ali je utvrđeno da su joj udžbenici i nastavna sredstva obezbeđeni tek na kraju prvog polugodišta, a da je individualni obrazovni plan izrađen tek početkom drugog polugođa. Dali smo mišljenje da su direktor škole i pedagoškinja stavili učenicu u nepovoljniji položaj u odnosu na druge učenike, i preporučili da se preduzmu sve neophodne mere kojima će se obezbediti potrebnu podršku u obrazovanju za učenicu. Ova preporuka je sprovedena."
U Posebnom izveštaju o diskriminaciji dece, koju je institucija poverenika pripremila 2013. godine, dato je 10 ključnih preporuka nadležnim organima o merama koje treba preduzeti za suzbijanje diskriminacije. Po gospođi Petrušić, "jedna od osnovnih među njima je da se u nastavne programe i nastavne materijale uvrste teme koje kod učenika razvijaju kulturu mira, tolerancije, razumevanja i uvažavanja različitosti, interkulturnog dijaloga, rodne ravnopravosti i nediskriminacije, kao i da se iz nastavnih materijala uklone sadržaji koji podržavaju stereotipe i predrasude".
foto: m. milenković
Naučena bespomoćnost
"Naš sistem školstva je, nažalost, još uvek sazdan tako da uporedo sa eksplicitnom zabranom diskriminacije zadržava puno mogućnosti za diskriminaciju", kaže Tinde Kovač Cerović
Veliki je korpus istraživanja koja pokazuju da čak i suptilna diskriminacija veoma utiče na razvoj i smanjuje šanse za uspeh u budućnosti – kaže dr Tinde Kovač Cerović, profesorka predmeta iz oblasti psihologije obrazovanja i obrazovne politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu. "Imam romske prijatelje koji mi kažu: da, znam, ja sam uvek morao da budem tri puta bolji od drugih da bi uopšte primetili da sam dobar. Kada stalno čujete kako ne valjate, kako ne možete, kako je vama mesto negde drugde a ne među uspešnima, poverovaćete u to i odustaćete od toga da se trudite i preskačete prepreke. Ako vaš trud ne donosi uspeh nego neuspeh, razviće se fenomen koji u psihologiji zovemo ‘naučena bespomoćnost’. Ako nastavnik misli da nemate sposobnosti, ponašaće se prema vama u skladu sa tim očekivanjem – manje će se truditi, manje vas motivisati, manje izazova postavljati, i tako će uticati na to da se desi ‘samopotvrđujuće proročanstvo’, koje može zapečatiti vaš život."
Tinde Kovač Cerović ocenjuje da učenička diskriminacija reflektuje sklopove diskriminacije u društvu uopšte "Ukoliko nastavnik i cela škola svesno, namerno ili intuitivno ne preduzmu sve da preveniraju diskriminaciju po bilo kom osnovu, ona će se pojaviti i među učenicima i biti usmerena najčešće protiv Roma, Albanaca, siromašnih, ali i protiv svih koji se na neki način razlikuju od većine. Naš sistem školstva je, nažalost, još uvek sazdan tako da uporedo sa eksplicitnom zabranom diskriminacije zadržava puno mogućnosti za diskriminaciju. Na primer, još uvek se dešava da romsko dete pod različitim izgovorima neće biti primljeno u školu ili vrtić, pa tako nastaju romske škole, romska odeljenja; da dete sa invaliditetom neće dobiti svu onu podršku koju treba da dobije da bi nesmetano pohađalo nastavu, pa tako ispadne da će ipak ići u specijalnu školu; da će nastavnikovo nisko očekivanje od deteta čiji roditelji nisu obrazovani uticati na to da bude u manjoj meri uključeno u zanimljive aktivnosti škole, i naravno postići sve lošiji uspeh."
Inkluzivno obrazovanje, kao i svaka novina, kaže gospođa Kovač Cerović, traži prilagođavanje "škola, stila nastave, više i drugačije kompetencije nastavnika od tradicionalno uvrežene slike ‘dobrog predavača’, dobru organizaciju sistema, pametno rukovođenje. Mane inkluzivnog obrazovanja su iste kao mane novih tehnologija – još uvek ne umeju svi da rade na novi način. Ali, rekla bih, to nije mana inkluzivnog obrazovanja, nego onih koji još nisu naučili kako da rukuju s tim, ili mana sistema koji im nije pružio onoliku podršku koju mora da pruži."
foto: milovan milenković
