Dan državnosti – Proslava u Orašcu
Iz jaruge na dobar put
Otvoriše kapije, horda u crnom, koja imala svoj program Vučić skandiranja, uputi se ka Spomen-obeležju, digoše zastave, jedan sa veženom kokardom na šubari pozva sve da se okupe, jerbo, možda je među njima budući predsednik Srbije!
Nema dvojbe i te dileme, ovogodišnja proslava Dana državnosti bila je najbolja u istoriji. Predsednik Nikolić Tomislav nije oča u Zagreb, iz svoji i naši razlozi – Srbija slavi, a i Tomislavu rođendan – ost’o sa svojim građanima. U direktnom TV prenosu podelio ordenje i drugo znamenje, brojano do 90, najsjajnija odličja dobili Smilja Avramov i general Diković. Predsednik rek’o: Vi ste lučonoše, u vremenu punom mraka i lutanja…
Predsednik vlade gospodin Vučić Aleksandar poranio, i uz najviše državne i vojne počasti položio venac na spomenik tvorcu Sretenjskog ustava Dimitriju Davidoviću. Ondak, u dogovoru sa Predsednik, pohit’o u Zagreb, na inauguraciju gospođe Kitarović. Državna televizija izvestila da mu tamo svi rekli, Svaka čast, a gospodin Vučić Aleksandar, pravo iz Zagreba poručio da se Srbija nalazi na veoma dobrom putu!
Bilo i da gospodin ministar Vulin bio na svečanoj akademiji u Kosovskoj Mitrovici, gospodin ministar Selaković na svečanoj akademiji u Kragujevcu, a da predsednica Skupštine, gospođa Gojković Maja, položila venac na Oplencu. Jedino nikog, od tije najviši predstavnici vlasti i naroda, ne bilo u Orašcu, u Marićevića jaruzi, gde Karađorđe podig’o ustanak, pa se nekima javilo pitanje, čime, kako, Ovi vladaju, kad nisu u Jaruzi sa svojim narodom?
NAJPOČASNIJE MESTO: U Orašcu naroda odasvud, ko sa šubaru, ko sa šajkaču, ali više pojedinačno, nema uobičajenih vojnih formacija, postrojavanja, drugog kolektivnog manevrisanja. U crkvi liturgija, ispred, na asfaltiranom putu, red policije sa komplet borbenom opremom, panciri, štitovi, šlemovi, preko puta postrojene bele zastave Kraljevina Srbija, u koje dominira jedna mnogo velika sa sliku NJKV Aleksandar. Ima još tije što drže svoje vjeruju, iza reda policije jedna šubara, u društvu sa šajkačom, na drvenoj dršci istak’o uramljenog Karadžić Radovana. Radovan sa kravatu, u žutom okviru.
Reporter uze siđe niže, dole u Jarugu, gde Spomen obeležje Karađorđu i ustanicima. Silazeći, u’vati razgovor dva junaka, jedan uzeo veli, Kako to da Vučić u Zagrebu na Dan državnosti, pa to nigde nema, dok je drugi samo cokto, i širio ruke. Dole u Jaruzi sve spremno, iza metalne ograde, ka’no u rezervatu, oveća skupina sa šubare, šajkače, kokarde, i sve to. Na sve to i crne zastave Sloboda ili smrt, zastava Obraza, ima i zastava Naši, veliki Putin u neku mornaričku uniformu, ogroman transparent na kome piše, Kad Kosovo iz Srbije ode, nema srpstva ni slobode, u potpisu, R. Delibašić. Ispred metalne ograde kordon policije, u punu opremu, a ovi iza ograde samo čine, Idemo do Zagreba… Voja Šešelj, Voja Šešelj… i samo čine, Slavićemo mesec dana, kad skinemo Tomislava… Onda uzmu odmore, pa slože, Oj Kosovo, Kosovo, zemljo slavnih vitezova…
Službeni razglas je im’o drugi program, narator je govorio o Ustanku, bilo i muzike, Bilja Krstić, Sedam sati udara, Beograd se otvara… Ozgo, od crkve, proneše stočić sa crkveni materijal, siđoše i glumci, lično Karađorđe, u ustaničke odore, eto i DSS Sande Rašković, razmeni koju patriotsku sa patriote iza metalne ograde, pa ode do Spomen-obeležja, gde, sa naočari za sunce i antilop braon čizme sa belo ko veženo cveće ukrasne vijuge, dade patriotsku izjavu za neku svoju televiziju.
Ozgo uze silazi litija, napred veliki drveni krst, popuniše svečanu tribinu, pristiže i gospodin Predrag Marković, siva kravata na sivu dolamu, na koju mu brada bila ko salivena, turiše ga po sredini, na najpočasnije mesto na tu tribinu. Poče pomen ustanicima, žensko preko mikrofon reče, Ajmo svi, svi ponoviše, Oče naš, koji si na nebesi… Bi, Gospodi pomiluj, gospodi pomiluj, vladika Šumadijski reče, Bog da im dušu prosti, završi se pomen.
Vladika ode na tribinu, gospodin Predrag mu dade rukoljub, bi himna, jedino gospodin Predrag držaše desni dlan na srcetu, završi se himna, jedino se gospodin Predrag prekrsti junačkom desnicom. Javi se voditelj, Poštovani predstavnici vlade Srbije, oni iza ograde, riknuše, Izdaja, izdaja, voditelj nekako nastavi, Danas, 15. februara… ovaj sveti trenutak, s drugog kraja su urlikali, Vučiću, pederu…
Voditelj najavi predsednika opštine Aranđelovac, za mikrofon stade SNS Bojan Radović, Poštovani predstavnici Vlade, od metalne ograde nije prestajalo, Vučiću pederu, izdao si Srbiju… predsednik Aranđelovca je nastavljao, Danas, ovde, na ovom istorijskom mestu… hladnog februarskog dana 1815… oni iz rezervata su nastavljali po svome, predsednik završi, Srećan nam svima Dan državnosti, živela Srbija! Ograđeni su i dalje bili na, Vučiću, pizdo… vladika sa odobravanjem klimnu predsedniku Radoviću, nastavi se voditelj, A sada će vam se, u ime prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, obratiti gospodin Predrag Marković, član Krunskog saveta.
BLIŽI SE BLIZU: Gospodin Predrag, kako oni iza ograde nisu prestajali, opravi pauzu, stavi naočare, Sanda Rašković skide naočare, vidi šta se događa, a gospodin Predrag, na svoj način, posle te pauze, reče da mu je veliko zadovoljstvo biti ovde, pa izvadi belu ‘artiju, pa reče, Dozvolite mi da pročitam kratku čestitku potomka Karađorđevića, prestolonaslednika Aleksandra. Bi kratka čestitka, oni iza ograde su se mnogo drekenjali, gospodin Predrag pročita i potpis sa bele ‘artije, Njegovo kraljevsko visočanstvo, prestolonaslednik Aleksandar, Hvala! Stavi belu ‘artiju u unutrašnji džep sive dolame, nad kojom je brada bila ka’no salivena, i vrati se na najpočasnije mesto počasne tribine. Vladika i njemu odobravajuće klimnu.
Onda objaviše da nagradu za rodoljubivo pesništvo, Odzivi Filipu Višnjiću, dobila pesnikinja Milena Marković. Reporteru umal’ ne ispadoše sredstva za rad, jerbo su dešavanja u Jaruzi i Milena, i njena umetnost, da prostite, ko dupe i oko, jedan što treb’o nešto kaže, reče, Za narativan, savremen i ekspresivan pesnički izraz ovovremenog rodoljublja… Za mikrofon izađe u šešir Milena, reče pesmu Malena Banjska: Krenula sam u Mitrovicu Ibarskom magistralom/ tamo su i čučavci i traktori i drveće otežali od voća/ i devojčice sa golim pupkovima/ stigla sam do Kosova odakle je moja majka i/ njena majka… Kad obavi što za obaviti, pesnikinja ode uzbrdo, i dalje.
Bi pre’stava sa glumci, jedan ka’no Karađorđe, povika sa brda, Neka se čuje da je Srbin ustao… Posle još scenskog evociranja slavne istorije, voditelj uze kaže, Na kraju, još jedanput, čestitamo svim građanima Dan državnosti Srbije. Ovim je zvaničan program završen. Uzbrdo prva krenu, sa svoju delegaciju, gospođa Sanda ponovo sa naočari za sunce Rašković, ovi iza ograde su opet bili na temi Vučiću pederu, izdao si Srbiju. Uzbrdo, uz istu melodiju, zamače vladika Šumadijski, sa kojim je barabar hodio gospodin član Krunskog saveta Predrag.
Preko onaj razglas opet pustiše, Sedam sati udara, Beograd se otvara… otvoriše kapije one metalne ograde, društvo odabrano iz rezervata se uputi ka Spomen-obeležju, rasporediše se, digoše zastave, jedan sa vezenu kokardu na šubari pozva sve da se okupe, možda je, kako reče, među njima i budući predsednik države. Megafona se prihvati "Naši" Ivan Ivanović, Ovo je sveto mesto, zato svake godine dolazimo da izviždimo one koji su izdali Srbiju… da li su Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić dostojni da ovde drže govore, zato im nećemo dozvoliti nijedne godine da dođu ovde… ove godine niko iz Vlade nije došao u Marićevića jarugu… doći će vreme srpskih nacionalista, oni su gotovi, čim danas nisu smeli da dođu među svoj narod, njihov kraj se bliži veoma blizu…
Mikrofona se prihvati Obraz Obradović, od crkve, u dugačkoj koloni, sa sve zastave i ličnu fundus šajkača opremu, uze silazi Ravnogorci formacija. Jedan sa zlato uprtači po neku tirkiz uniformu komandova da se stane, stadoše. Rezervat Naši Obraz jedinica krenu uzbrdo, u tišini prođoše pored Ravnogorci kolone, ni da se pogledaju. Ne bi kavge. Samostalno, dole pristiže i šubara sa u žuto uramljenim Karadžićem. Od Smederevske palanke, koliko vidi, ništa ne valja, ideologija se menja ko gaće, juče za jedno, danas za drugo, Srbi su od lošeg materijala, to je to… Pred Spomen-obeležje ustanicima, uz komandu lika sa neke žute đinđuve ordenje, i isti materijal kajle oko vrata, uzeše da se ravnjaju oni sa Ravnogorci zastave…