Psihoanalitičko društvo Srbije obeležava stogodišnjicu psihoanalize na ovim prostorima. Tim povodom, u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda, organizuje se ciklus predavanja i tribina pod nazivom "Psihoanaliza našeg vremena". U periodu od februara do juna, svakog trećeg petka u mesecu (sa izuzetkom majskog), posetioci će moći da se upoznaju sa istorijatom psihoanalize u Srbiji (20. februar – "Jedno stogodišnje putovanje"), savremenim viđenjem ključnih psihoanalitičkih koncepata (20. mart), razumevanjem društvenih tokova iz ugla psihoanalize (17. april) i odnosom psihoanalize prema novim tehnologijama (19. jun).

Učesnici će biti, kako je najavljeno, značajni psihoanalitičari iz zemlje, ali i iz inostranstva, kao što su poznati britanski trening analitičar Džonatan Sklar, nekadašnji potpredsednik Evropske psihoanalitičke federacije, Marilija Ajzenštajn, dobitnica Buve nagrade (Bouvet Award). U aprilu, gost će biti i kolumnista nedeljnika "Vreme" Teofil Pančić.

Razgovaramo sa Jasminkom Šuljagić, predsednicom Psihoanalitičkog društva Srbije (PDS), psihologom i trening analitičarem PDS-a i Internacionalne psihoanalitičke asocijacije.

"VREME": Koja bi bila početna tačka psihoanalize u Srbiji?

JASMINKA ŠULJAGIĆ: Zanimljivo je pitanje početka nečega i kako ga ustanoviti. Početna tačka razvoja psihoanalize na našim prostorima mogla bi biti pre jednog veka, kada Hugo Klajn, a onda i mnogi drugi njegovi savremenici – kao bečki, minhenski ili berlinski studenti – slušaju Frojdova predavanja u Beču. To je sigurno bilo iskustvo koje ostavlja traga. Povratkom u domovinu, oni sa sobom donose ideje nove nauke i ovde joj postavljaju temelje.

Samo Psihoanalitičko društvo u Beogradu osnovano je kasnije, 1938. godine, a glavni pokretač bio je Nikola Mikloš Šugar, subotičkog porekla, analitičar Mađarskog i Bečkog psihoanalitičkog društva. Članovi tog Društva bili su Hugo Klajn, Vladislav Klajn, Ljuba Dimić, Ljubomir Živković, Vojin Matić, Nikola M. Popović, Miloš Đurić i Vladimir Dvorniković – verovatno su vam poznata sva ova imena. Sastanke su održavali mesečno, u kabinetu dekana Nikole M. Popovića na Filozofskom fakultetu, prevodili su Frojdova dela, držali predavanja za široku publiku, objavljivali svoje radove.

Taj period je prekinut ratom, zabranama, cenzurama?

Za razliku od tadašnjeg Istočnog bloka, u kome je psihoanaliza bila strogo zabranjena i proglašena disidentskim pravcem, izgleda da se ovde pre radilo o nekoj vrsti implicitne zabrane – u vreme kada se u Berlinu spaljuju Frojdova dela, teško da se usred Beograda moglo nastaviti okupljanje u službenim prostorijama, u dekanatu Filozofskog fakulteta. Drugi svetski rat nije preživeo jedino Nikola Mikloš Šugar, on umire u koncentracionom logoru. Članovi Psihoanalitičkog društva se nisu ponovo okupili.

Vojin Matić, koji je bio u svojoj trening analizi kod Nikole Šugara, 1953. osniva u Beogradu Medicinsko-pedagoško savetovalište, ustanovu koja je služila kao uzor mnogim sličnim ustanovama u Evropi i odakle se pojavljuju mnogi talenti i budući analitičari Internacionalne psihoanalitičke asocijacije (International Psychoanalytic Association, IPA). Savetovalište je kao "nepotrebno" ukinuto 1963. godine.

Vojin Matić nastavlja trening analize, a tako i psihoanalitičku edukaciju, sa mlađim kolegama. "Najviše što sam postigao u životu su moji đaci, moji đaci su za mene bili miholjsko leto", jednom je rekao. Zahvaljujući ogromnom entuzijazmu i ulaganju Tamare Štajner-Popović, polovinom osamdesetih godina uspostavljaju se prve veze sa predstavnicima IPA i započinje institucionalni razvoj psihoanalize. Vojin Matić je dobio zvanje počasnog člana IPA, osniva se Beogradsko društvo za razvoj psihoanalize koje nadalje postaje član Internacionalne psihoanalitičke asocijacije (IPA) i Evropske psihoanalitičke federacije (EPF).

Možete li da nam kažete nešto više o današnjoj psihoanalitičkoj sceni u Srbiji?

Izgleda da je postojala izvesna neminovnost koja se u više navrata odvila u pogledu razvoja psihoanalize kod nas, a to je smena perioda velikog razvoja i zamaha sa periodima zastoja i uzmaka. Ovi drugi nastajali su, tokom istorije, iz raznih razloga. Poslednji takav period završio se nedavno, osnivanjem Psihoanalitičkog društva Srbije. Jedna od osnovnih karakteristika psihoanalitičkog shvatanja je naglasak na istorijskom kontinuitetu. Negde je taj kontinuitet manje vidljiv; mi čujemo da se govori o naglom psihičkom slomu ili iznenadnoj socioekonomskoj krizi ili skokovima u razvoju, ali pri tome uvek mislimo o toku i sledu. Ciklus koji smo organizovali govori o tome.

I u najavi za ciklus spomenuli ste psihoanalizu kao sponu između prošlosti i budućnosti.

Time smo upravo želeli da istaknemo da se o psihoanalizi može misliti kao o glasu prošlosti za budućnost – to se odnosi na današnju psihoanalitičku scenu u Srbiji i naše Psihoanalitičko društvo, na mesto i prednost psihoanalize među drugim disciplinama, na sadašnji trenutak u razvoju psihoanalize. To je i jedan od temeljnih principa psihoanalize kao terapije, istraživanje na koji način je prošlost i dalje tu i na koji i nadalje može da bude tu. I to nam pomaže, u našim terapijskim sobama, ne samo da razumemo i objasnimo sadašnjost već i da je oživimo. Cilj nije samo otkrivanje istorijske istine ili skrivenog nesvesnog značenja, kako se to često misli, već omogućavanje pokretljivosti. Znači, cilj nije nalaženje gotovog rešenja i utvrđenog mesta, već širenje sposobnosti za pokret, za unutrašnje slobodno kretanje. I to je ono što daje vitalnost našoj profesiji – kapacitet da se bude živ, da se živi punim životom.

U najavi predavanja stoje i ove rečenice: "Pozivamo vas da se sretnemo sa psihoanalizom onakvom kakva je u ovom našem vremenu i čujemo koji je njen doprinos razumevanju tog vremena." Kako psihoanaliza razume vreme u kojem smo?

Tom temom ćemo se, iz različitih perspektiva, baviti tokom čitavog ciklusa. Ukratko, vreme u kome živimo opisuje se kao doba zbunjenosti; govori se o horizontalnosti – gubitku vertikalnog i istorijskog mišljenja, o homogenizaciji i strahu od različitosti, imperativu operacionalnosti i brzine, o proboju tržišta u sve oblike života, o iluziji beskonačne slobode i života kao šoping ekspedicije, o preziru prema zavisnosti i vulnerabilnosti, o zameni mišljenja akumulacijom činjenica, o pitanju "ko sam kada nisam online"…

A kakva su savremena psihoanalitička kretanja?

Psihoanaliza danas je multikulturalna, multietnička i multilingvalna – prisutna od Latinske Amerike do Kine, u Rusiji, Izraelu, Rumuniji, Bugarskoj, Libanu; u razvoju je u Kini, Indiji, Japanu, Koreji, Tajvanu; sada postoji i prva afrička analitička grupa. Internacionalna psihoanalitička asocijacija kojoj pripadamo ima 12.000 članova u preko 60 zemalja. Kroz različite skupove, internacionalne kongrese, konferencije, radne i istraživačke grupe, publikacije i debate – psihoanalitičari danas svakodnevno i dalje uče šta znači misliti i raditi zajedno. A u mnoštvu povezanih ali različitih psihoanalitičkih kliničko-teorijskih pristupa sada se sve više izdvaja jedna zajednička nit: fokus na spontanoj, nesvesnoj transformaciji emocija i iskustava koji još nisu imali svoj psihički oblik, na sve većoj diferencijaciji ali i kontaktu sa nediferenciranim i nepredstavljivim.