Ukrajinski rat se rasplamsao na terenu, a hladni rat u novom izdanju po diplomatskim kancelarijama, na bezbednosnim skupovima i naročito na ratnohuškačkim kablovskim televizijama.

U desetom mesecu oružanih sukoba proruski ustanici su 9. februara na istoku Ukrajine u Logvinovu, seocetu od trideset kuća sa dva brda u blizini, "zaklopili" "debaljcevski kotao", uspostavili kontrolu nad trasom M103, kojom se prethodnih meseci snabdevala velika ukrajinska grupacija od šest do devet hiljada vojnika u jednom klinu koji obuhvata grad Debaljcevo i njegovu okolinu. Grad je pod kanonadama ostao bez električne energije, grejanja i telefonske veze. Meštani su se skrivali u skloništima.

Na apel generalnog sekretara UN Ban Ki Muna od 4. februara, kratkotrajno primirje je uspostavljeno 6. februara radi izvlačenja civila kojima je data mogućnost da se izvuku bilo na stranu koju kontroliše ukrajinska vojska, bilo na onu koju kontrolišu pobunjenici, ali je iz straha, tek mali broj civila izašao iz okruženja.

Izgleda da pobunjenika u toj zoni ima manje nego ukrajinskih vojnika, ali su tenkovima, teškom artiljerijom i raketnim sistemima napadali Debaljcevo i okolna naselja. Okružena debaljcevska grupa ukrajinske vojske, kako izgleda, ima moćno naoružanje, ali zbog prekinutih komunikacija ima velike probleme sa snabdevanjem artiljerijskom municijom.

Pobunjenici tvrde, a s tom procenom se slaže doktor vojnih nauka Konstantin Sivkov koga citiraju ruski mediji, da su ukrajinske snage u teškom položaju kao i prethodnog leta južnije, u Ilovajsku, gde je izgubljeno mnogo vojnika i tehnike. Debaljcevo (ukrajinski Debalceve), 55 kilometara severoistočno od Donjecka, sa populacijom od 45.000 ljudi, strateški je važna tačka na pruzi koja spaja Donjeck i Lugansk izgrađenoj još 1878.

Položaj tog grada je takav da je u smutnim vremenima često prelazio iz ruke u ruku. U vreme Februarske revolucije i tokom građanskog rata su ga zauzimali donski kozaci, pa bela vojska Denikina, a u vreme uprave ukrajinskog hetmana Skoropadskog od aprila do decembra 1918. austro-nemačke oružane snage. Sovjetska vlast je u tom gradu ustanovljena 1919. dolaskom oklopnog voza Vlast sovjetam!

Vek kasnije, 2014, grad je ponovo bio u zoni oružanog konflikta: najpre je bio pod kontrolom nepriznate Donjecke Narodne Republike, pa su posle napada i kontranapada ukrajinske snage 29. jula ovladale tim gradom koji je postao i simbolički važan za Kijev.

To je uska zona kao klin zabodena u teritoriju između nepriznate Luganske i Donjecke Republike koju ukrajinska strana naziva Debaljcevska duga. Ukrajinci su tim klinom presekli železničku komunikaciju između Donjecka i Luganska i odatle ugrožavali ustanike u gradovima Gorlovka, Jenakijevo, Šahtjorsk i Stahanov.

Da je za ukrajinsku stranu to važna tačka govori i činjenica da je vojnim dejstvima neposredno rukovodio komandant Antiterorističke operacije, predstavnik Ministarstva odbrane general-lajtant Sergej Popko zajedno sa prvim zamenikom načelnika ukrajinskog Generalštaba Genadijem Vorobljevim.

Bitke su nastavljene i 10. februara 2015, kada nastaje ovaj tekst, čuju se procene da bi posledice poraza u Debaljcevu po ukrajinsku vojsku i Nacionalnu gardu bile dalekosežno nepovoljne, ako ne baš katastrofalne, kako priželjkuje pobunjenička propaganda. S te strane se tvrdi da nova ukrajinska mobilizacija oko 60.000 ljudi, koju je u januaru proglasio Kijev, nailazi na veliki otpor i da mnogo vojnih obveznika beži u Rusiju.

MINSKO PRIMIRJE: Konflikt u toj zoni je u izvesnoj meri bio smanjen nakon što su 5. septembra 2014. u glavnom gradu Belorusije Minsku protokol o prekidu vatre potpisali bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma kao zvanični predstavnik sadašnjeg predsednika Petra Porošenka, lideri samoporklamovanih republika Donjecke i Luganske – Aleksandar Zaharčenko i Leonid Plotnicki, uz supotpis ambasadora Rusije u Ukrajini Mihaila Zurabova i specijalne predstavnice OEBS-a Hajdi Taljavini.

Minskim protokolom je predviđeno da prekid vatre počne 19. septembra; da se oruđa kalibra preko 100 milimetara udalje po 15 kilometara sa obe strane tadašnje linije fronta, stvarajući bezbednosnu zonu od 30 kilometra; da u bezbednosnoj zoni ne lete borbeni i strani avioni; da se omogući monitoring primirja i rusko-ukrajinske granice od strane OEBS-a; da obe strane puste taoce i razmene zarobljenike, da sve ilegalne oružane formacije, vojna oprema, kao i milicija i plaćenici odu sa teritorije Ukrajine i da se usvoje zakoni o neprihvatljivosti gonjenje i kažnjavanje lica u vezi sa događajima na istoku Ukrajine.

Obe strane su optuživale jedna drugu za nepoštovanje primirja i za pregrupisavanje radi novih ofanziva, koje su u ovim područjima započinjale kad dođe "general Moroz", to jest kad se zemlja stvrdne i prestane jesenja besputnica tokom koje se točkovi teških vozila zaglibljuju u černozemu.

Posle zatišja, koje je, kako-tako, trajalo od septembra 2014, borbe u čitavoj zoni konflikta su se obnovile u januaru 2015, posle niza incidenata (Volnovaha, Donjeck, Marijupolj). Najintenzivnije borbe su vođene oko aerodroma u Donjecku, sve dok nad aerodromom i ruinama njegovih instalacija nisu ovladali ustanici koji su potisnuli ukrajinske snage malo dalje od ivice Donjecka, koji je i dalje bio meta artiljerijskih napada, pa je u nedelju, 8. janura, u 22.45 moćna eksplozija izbila u donjeckom hemijskom zavodu gde se proizvode eksploziv, municija, artiljerijske bombe industrijskih i eksplozivnih sredstava. Udarni talas se osetio i u susednim gradovima. Neki od ustaničkih vođa su tada govorili da im je cilj da izbiju na granice Luganske i Donjecke oblasti.

Ukrajinske snage bezbednosti su pojačale napade na položaje ustanika, najpre radi vraćanja kontrole nad aerodromom u Donjecku. Generalštab Ukrajine je optimistički saopštavao da Ukrajinska vojska ima dovoljno resursa da teroristima na istoku (ili, kako se najčešće u Kijevu govori i piše "rusko-terorističkim snagama") zada završni udarac. U Kijevu je poraslo uzbuđenje nakon što je na istočni deo Marijupolja pala salva raketa od kojih je poginulo tridesetak ljudi.

Ruski predsednik Vladimir Putin je, pak, na jednom skupu studenata u januaru optužio ukrajinsku stranu da koristi primirje za pregrupisavanje, a onda je poslao pismo ukrajinskom predsedniku Petrou Porošenku u kome je tražio da ukrajinska strana povuče teško oružje, prema protokolima iz Minska, a iz Kijeva su oklevali sa odgovorom. Ukrajinski nedeljnik "Zerkalo nedelji" je analizirao Putinove papire poslate Kijevu i zaključio da on pokušava da legalizuje proširenje teritorije pod kontrolom pobunjenika. U međuvremenu, situacija se iskomplikovala.

Portparoli ukrajinske vojske su situaciju u Debaljcevu ovih dana opisivali kao tešku, što možda znači uvod u proglašenje primirja kao spasa, ako nije najava nekog očajničkog pokušaja probijanja obruča uz velike žrtve da bi se privoleli Amerikanci da pošalju oružje, kao što su poslali Avganistancima za vreme sovjetske intervencije 1978.

POROŠENKOVI RIZICI: Evropljani su se opredelili za diplomatsku akciju koju su prikazivali kao sudbinsku – govorili su da je reč o ratu ili miru, bez pominjanja Tolstoja. Na to da je neka diplomatska akcija u pripremi još u decembru je ukazivala vest da je francuski predsednik Fransoa Oland, vraćajući se iz posete Kazahstanu, iznenada 6. decembra sleteo u Kremlj i razgovarao s predsednikom Putinom. Pre novog dolaska u Kremlj Oland je zajedno sa kancelarkom Nemačke Angelom Merkel razgovarao sa ukrajinskim predsednikom.

Da bi se razumeo težak položaj predsednika Porošenka, za koga ruska strana kaže da priča da hoće mir, a traži oružje, treba da se obrati pažnja na nedavnu izjavu generalne direktorke MMF-a Kristine Lagard. Ona je rekla da će Ukrajina teško dobiti neophodne kredite od MMF-a sve dok teku sukobi u Donbasu. Prema ukrajinskom ustavu, zona odgovornosti predsednika su spoljna politika i pitanja odbrane, a finansijska i ekonomska pitanja su odgovornost premijera Jacenjuka, koji ne propušta priliku da za svoje neuspehe okrivi Porošenka.

Porošenko bi se u slučaju sloma debaljcenskog kotla našao u izuzetno teškom položaju zbog toga što bi njegovu vlast počela da ugrožava "ratna stranka u Kijevu". Znak za to se vidi u tome što je pred predsedničkom rezidencijom 3. februara oko 50 ljudi iz "Sveukrajinskog bataljona bratstva" protestovalo i čak pokušalo juriš na predsedničku rezidenciju zahtevajući proglašenje vanrednog stanja.

Jedan od načina da Porošenko izbegne verovatno dalekosežni poraz grupacije u Debaljcevu je da što pre počne mirovne pregovore. S druge strane, legitimizacija rukovodstva nepriznatih republika, ili povlačenje jedinica radi izravnjavanja linije fronta bi ratna stranka u Kijevu mogla tumačiti kao potpisivanje bezuslovne kapitulacije jedinstvene Ukrajine, kao legalizaciju kolapsa ukrajinske države, kao davanje ukrajinske zemlje teroristima, kako propaganda u Kijevu naziva pobunjenike, kad priznaje da tamo ima i nekih vojnika sa ukrajinskog tla.

PREGOVORI U SPASKOJ KULI: Dok se na Zapadu malo govorilo o unutrašnjem aspektu ukrajinske krize, a mnogo o dilemi kako zaustaviti Putina (vidi okvir), u petak, 6. januara uveče, u Moskvu su sleteli avioni francuskog predsednika Fransoa Olanada i nemačke kancelarke Angele Merkel, koji su ušli u Kremlj bez vidljivog protokola, a rep od 70 akreditovanih ruskih, francuskih i nemačkih novinara protezao se duž Spaske kule (Spaska bašnja), glavne kule moskovskog Kremlja, koja se tradicionalno smatra naročito svetim i od strane naroda poštovanim mestom: ljudi su morali gologlavi da prođu kroz kapiju. Tu su primali kraljeve i strane ambasadore.

Posle revolucije, u avgustu-septembru 1918, satovi su bili namešteni da u 12 časova otkucavaju Internacionalu, a u ponoć Vi padoste žrtvom… Godine 1996, za vreme inauguracije Borisa Jeljcina, zvona su posle 58 godina ćutanja ponovo zvonila Patriotsku pesmu, koja je, u međuvremenu, zamenjena ruskom nacionalnom himnom, a u 3 i 9 sati horsku melodiju Slavsja iz opere Žiznj za carja Mihaila Glinke.

Novinari su se satima vrzmali okolo ne bi li otkrili koje vreme pokazuje sat Spaske kule, da bi im posle izvesnog vremena bila priređena trominutna foto-sesija tri predsednika nakon koje je Putin rekao "Spasiba". Kada su se posle pet sati razgovori oči u oči završili, portparol ruskog predsednika Peskov pročitao je da su bili suštinski i konstruktivni. "Moskovski komsomolec" je požurio da objavi da su se razgovori završili – ničim. Merkelova i Oland odleteli su na Bezbenosnu konferenciju u Minhenu, na kojoj će ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, odgovarajući na smeh prisutnih dok je obrazlagao rusko stanovište o ukrajinskoj krizi, reći: "Smejte se slobodno, smeh produžava život…"

Putin je sutradan odleteo u Soči da obeleži godišnjicu Zimske olimpijade održane 2014, tokom koje su ga pre godinu dana zapadnjaci kinjili "samo" zbog ugrožavanja prava LGBT populacije, dok se u Kijevu primicao trenutak prevrata. Desilo se da boravak Putina na olimpijadama ostavlja posledice po svetski poredak: Tokom rata u Gruziji bio je na olimpijadi u Pekingu.

Putin je na jednom skupu lidera profesionalnih saveza tražio podršku za antikrizne mere zbog sankcija i naročito pada cena nafte, a uzgred rekao da Rusija, hvala bogu, nije u ratu i da se ne sprema da ratuje, ali da neće da pristane na polukolonijalni status, koji se nekima sviđa, ali Rusiji – ne.

Putin je prvi saopštio da će se mirovni pregovori održati 11. februara u Minsku – ako se usaglase stavovi o mnogobrojnim detaljima. Usledile su telefonske i video-konferencije, a pregovarači nižeg ranga su se sreli u Berlinu, gde su bili zajedno u pozorištu, a u pregovorima ostvarili "male proboje".

Ruski stalni predstavnik u Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi Andrej Kelin izjavio je u utorak, 10. februara, za rusku TV RT da se razgovara o mogućnosti stvaranja demilitarizovane zone u Donbasu, kao nastavku septembarskih sporazuma iz Minska, koji su se ticali pretežno teškog naoružanja. On kaže da se moraju definisati detalji (u kojima često leži đavo, prim. red.): koliko je demilitarizovana zona velika, šta može ostati u njoj, da li je teritorija potpuno bez oružja pod kontrolom policije (i čije), ili oblast u kojoj bi bilo dozvoljeno nošenje ručnog oružja, a takođe i važno pitanje, ko će nadgledati demilitarizovanu oblast. Tu pominje posmatrače OEBS-a koji su sad prisutni na terenu, ali…

NE ZNAJU ŠTA PUTIN HOĆE: Ministri inostranih poslova zemalja članica EU u međuvremenu su rutinski odobrili nove sankcije čije je stupanje na snagu odloženo do 16. februara, dok se ne saznaju rezultati novih pregovora u Minsku. Očito je da francuski i nemački analitički timovi, koji su valjda analizirali Putinove reči i govor tela, nisu pronikli u to šta on zapravo hoće. I dalje se slobodno nagađa o tome šta je zapravo Putinov cilj – da uruši Ukrajinu, da napravi još jedno Pridnjestrovlje na istoku Ukrajine, da preko Marijupolja, u kome je ukrajinska strana koncentrisala značajne snage, među kojima i dobrovoljački odred "Azov"…

Putin se, sa druge strane, ponaša kao da tačno zna šta hoće Zapad. Putin je nakon samita u Kremlju tokom posete Egiptu u intervjuu za list "Al ahram" malo šire ponovio svoje stare argumente po pitanju Ukrajine: da je kriza u Ukrajini rezultat činjenice da zapadne zemlje smatraju mogućim da nametnu svoju volju drugim zemljama, da ukrajinska kriza nije nastala krivicom Rusije, već da je rezultat pokušaja SAD i njenih zapadnih saveznika – koji sebe smatraju pobednicima u Hladnom ratu – da svuda nametnu svoju volju, da se vidi kako se infrastruktura NATO-a sve više približava ruskim granicama, kao i da se ignorišu interesi Rusije.

Na pitanje kako vidi najbolji izlaz iz ukrajinske krize, Putin je odgovorio da je najvažniji uslov za stabilizaciju situacije da se uspostavi hitno primirje, da se obustavi ukrajinska vojno-policijska antiteroristička operacija uz upotrebu svih oruđa, koju on naziva kaznenom operacijom, da Kijev obustavi ekonomski pritisak na Donbas blokiranjem tamošnjih vitalnih funkcija što vodi u ćorsokak i veliku katastrofu.

Po Putinu, kriza će se nastaviti sve dok se Ukrajinci sami ne slože jedni sa drugima, čemu Ruska Federacija, po njegovim rečima, namerava da aktivno doprinese.

PITANJE FEDERALIZACIJE: Ideja o federalizaciji Ukrajine se povremeno i ranije čula u ruskim demaršima.

Porošenko je obećavao da će politički da rešava problem ruskojezičnog stanovništva i istoka Ukrajine. Njegov manevarski prostor je, međutim, bio ograničen ratnom atmosferom, ratnim zbivanjima na istoku, ali i još nerasplamsanim konfliktom drugde, na primer u Odesi, gde su sukobi utihnuli posle zabašurenog majskog spaljivanja demonstranata, ali o kome ozbiljna istraga nije povedena, a separatistički izvori javljaju o nekakvim pojedinačnim "partizanskim akcijama".

Porošenkov manevarski prostor je ograničen i time što postoji veliki otpor i prema samom pominjanju federalizacije dvojezične višenacionalne Ukrajine, koja je dvadesetom veku znatno proširila svoje nekadašnje republičke teritorije, sada granice suverene države, tako što je povećana na račun Poljske (Zapadna Ukrajina), Čehoslovačke (Transkarpatija), Rumunije (Bukovina i Besarabija), i Rusije (Krim), a izgubila okrug Taganrog koji je otišao u Rusiju 1925. godine.

Nemačka kancelarka je u nekim prilikama pominjala federalizaciju kao rešenje, pa odustala, rekavši da nije važan termin federalizacija ili decentralizacija, nego sporazum. U zapadnoj retorici o ukrajinskoj krizi tek uzgred se pominje unutrašnje političko rešenje, a visokim tonom se država teza da je Rusija povredila teritorijalni integritet Ukrajine, najpre na Krimu, a onda u istočnoj Ukrajini gde vodi hibridni rat i šalje ljudstvo i oružje i da može da zaustavi rat kad god hoće.

Na Zapadu se retko pominje federalizacija Ukrajine zbog glasne sumnje da je to jedna od Putinovih "alatki" pomoću koje želi da zadrži kontrolu nad Ukrajinom.

Pobunjeničke vođe federalizaciju takođe ne prihvataju, čak i kada, očito na pritisak Moskve odlaze na pregovore u Minsk. Jednog trenutka neki od njih su govorili i o "savezu nepriznatih država", mada oni u Moskvi nemaju status kakav imaju Abhazija, ili Pridnjestrovlje.

SUMNJA U DOBRE NAMERE AMERIKE: Neki potezi su budili sumnju da Amerikanci, kao što su činili i u jugoslovenskoj krizi, direktno potkopavaju najnoviju evropsku (nemačko francusku) mirovnu inicijativu. Dok su Oland i Merkel razgovarali s Porošenkom u Kijevu su bili drugi i treći čovek američke administracije.

Samo nekoliko sati pre početka kremaljske mirovne turneje nemačke kancelarke i francuskog predsednika, američki predsednik i dobitnik one anticipativne Nobelove nagrade za mir Barak Obama potpisao je zakon HR 5859, poznat kao Zakon o podršci ukrajinske slobode, koji je krajem decembra 2014. u američkom Kongresu ekspresno i jednoglasno usvojen, a koji dozvoljava predsedniku SAD da Ukrajini isporuči i smrtonosno oružje.

Predlog zakona HR 5859, prema pisanju nemačkog lista "Dojče viršafts nahrihten", "sa ruske tačke gledišta… treba čitati kao objavu rata". Iz Moskve su poručivali da će slanje oružja Ukrajini urušiti rusko-američke odnose.

Tokom susreta Angele Merkel i Baraka Obame razlike su prikrivane rečenicama o tome da zapadni saveznici ostaju ujedinjeni u odbrani Ukrajine. Američkom predsedniku je postavljeno i pitanje o tome da li postoji rizik da to oružje dođe u ruke neodgovornih elemenata o kojima pojedini NGO govore kao o kršiocima ljudskih prava. To pitanje sa zapadne strane nije u ovom ratu postavljano kao, na primer, u slučaju Asadovog bombardovanja Alepa u Siriji ili srpske intervencije na Kosovu 1998. Ukrajinskom predsedniku se, kako izgleda, gleda kroz prste kao Tuđmanu 1995. u Krajini, mada su Porošenkove "oluje" dva puta doživljavale fijasko.

Američki ratoborni republikanski senator, vijetnamski ratni veteran Džon Mekejn, istakao se kreativnim tumačenjem razloga za uočena kršenja ljudskih prava – kaže da ukrajinske snage koriste kasetne bombe zato što nemaju efikasno oružje protiv ruskih tenkova, pa im ga treba dati.

SRPSKE MUKE: Dok je rat na terenu išao svojim tokom i udaljavao Donbas od Kijeva ukrajinsku krizu pratili su razni sastanci specijalnih formata (Ženeva, Moskva, Normandija, Minsk i druge) čiji su rezultati bili toliko loši da su jednog ruskojezičnog istoričara (Andrej Ganža) podsećali na legendarno Mičelovo marfijevsko pravilo: "Svaki problem može biti nerešiv, ako se zbog njega održi dovoljan broj sastanaka." Ili na Hendriksonov marfijevski zakon: "Ako problem zahteva mnogo sastanaka, oni će na kraju postati važniji od samog problema."

Kao predsedavajuća OEBS-u Srbija će se bez obzira na dalji tok mirovnih pregovora sigurno naći između čekića i nakovnja. Rusija će pažljivo gledati da li srpsko predsedavanje OEBS-u ugrožava njene interese, a ovaj autor sme se kladiti da će nemački izaslanici uobičajeno grubo pritiskati srpsku stranu da "usaglasi spoljnu politiku s Evropskom unijom".

Šta će u takvim okolnostima raditi Srbija, koja je nedavno podigla spomenik ruskom caru Nikolaju Romanovu, koji je izgubio glavu i krunu nakon ulaska u rat s Nemačkom i Austrougarskom zbog Srbije, koja je zahvalna Rusiji za podršku u teškim trenucima, a Ukrajini zbog nepriznavanja Kosova, zbog koga se zubima drži za princip suvereniteta država, koji je sad, ponovo, otkrila nemačka kancelarka i istakla ga kao fundamentalni princip? A šta bi s onim Danke Deutschland iz jugoslovenske krize devedesetih godina prošlog veka.

Možda treba predložiti da se jedna konferencija o načelima politike Evropske unije, kad je reč o celovitosti država, organizuje u Beogradu 24. marta, na godišnjicu početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, a ako goruća situacija na istoku Ukrajine nalaže hitnost, može i 17. marta, na godišnjicu proglašenja nezavisnosti Kosova, koje je priznala većina evropskih država.