Vojislav Šešelj je dao svoj prvi zvanični TV intervju u "Ćirilici" Milomira Marića na Happy televiziji. Odavno se neka emisija na domaćim televizijama nije očekivala sa većim interesovanjem, tim više što su pregovori trajali dugo, a termin emisije je bio potpuno netipičan – subota u 9h ujutru. Već na početku voditelj je objasnio razlog, jer Šešelj je insistirao na programu uživo, a "Ćirilica" se, inače, snima u tom jutarnjem terminu. Repriza je emitovana u ponedeljak u 21h. Ovim su ispunjeni zvanični zahtevi, uz dodatni oprez zbog nepredvidive prirode sagovornika, tako da su kolateralne žrtve bili Žika Seljak i njegova "Šarenica", koji inače suvereno vladaju vikendom od 9 do 11h.

U dvosatnom programu koji je u najvećem delu predstavljao monolog, upoznali smo Šešelja posle deset godina Haškog zatvora. Slučaj je hteo, mada je ovde slučaj pravilo, da se ovaj intervju odvijao u samo predvečerje odluke međunarodnog suda o međusobnim optužbama i protivoptužbama Hrvatske i Srbije za genocid. Ova katarza sa Šešeljem i sudovima dobar je primer našeg odnosa prema prošlosti.

Uprkos velikim očekivanjima ovdašnje javnosti da će Šešelj "ovima" reći sve u lice, tu tiradu nismo dočekali. U dva sata emisije, Šešelj je, uz asistenciju Marića, svoje bivše partijske saradnike Nikolića i Vučića kritikovao ukupno pet minuta. U par navrata ih je pomenuo, ali je izveštačenost u pripremljenom toku razgovora delovala parodično. Očigledno je dogovor bio da nema pominjanja Vučića: on je ostao tabu tema na Happyju. Opet slučajno ili ne, ovih dana se od medijskih tajkuna traži da plate dugovanja za poreze koje nisu plaćali gotovo deset godina. Plaćanje poreza je test lojalnosti. Tim pre Peconi nije želeo da rizikuje.

Inače, Šešelj danas izgleda neobično sveže, ukoliko uzmemo u obzir ozbiljnost zdravstvenih problema koje ima. Nije ga napustila ni britkost uma, koja ga je pratila tokom političke karijere. Međutim, decenija u zatvoru ipak je ostavila posledice. Danas u Srbiji, javnost ne želi da sluša o Haškom tribunal i odnosima među ondašnjim zatočenicima. Tu su i priče o autentičnosti Srba, Hrvata i Muslimana, te o pitanjima njihovih nacionalnih identiteta. Sve ukupno, za veliki broj današnjih gledalaca, Šešeljeve zatvorske bitke sada su potpuno neinteresantne. Od njega se očekivalo da publici pokaže prljav veš bivših radikala, danas fanatičnih pobornika liberalnog kapitalizma i miljenika Nemačke i Amerike. Umesto toga, gledali smo produženu reklamu za Kosmodisk.

Najduži deo intervjua ticao se – dijagnoza, terapija, operacija i oporavka.

Tu smo videli suštinu njegovog psihičkog procesa koji se može sažeti u njegovoj rečenici – "Život traje dok traje borba!"

Time se objašnjava spremnost Šešelja da se žrtvuje radi pobede nad svojim protivnicima. Telo je takođe sredstvo političke borbe, a po sopstvenom priznanju, Šešelj je doživeo jedinu pravu krizu kada je Radikalna stranka izgubila na izborima. Njegova zdravstvena ispovest (poput popularnih spotova za Kosmodisk, Vendoksin i slične preparate) pokazuje ceo krug od loše dijagnoze, preko loše terapije do konačne konzilijarne presude i izlečenja. Jedina razlika je što zdravlje znači nastavak političke borbe, u zatvoru ili na slobodi.

Kada nije bilo sukoba, on ga je stvarao, bilo da je provocirao "izdajnike" u Hagu, ili se nadmudrivao sa bivšim ratnim neprijateljima. Pri tome je Šešelj merodavan da presuđuje ko je izdajnik u Hagu, gde se više od svega ceni doslednost. Na Balkanu se ona prenosi i na zagrobni život, što smo takođe saznali od Šešelja koji je organizovao davanje čitulja posle Slobine smrti. On je bio cenzor i određivao ko je podoban, a ko ne za davanje smrtovnice u novine, pri čemu nacionalnost nije bila presudna. Otud nadahnuti deo intervjua o Miloševiću i bosanskom Hrvatu i ratnom komandantu Šteli. Sa njima je igrao remi i poker, baš kao nekada monopol sa Nikolićem. Sećam se da je Tomislav Nikolić opisivao zajedničke zatvorske dane kada su igrali Monopol, samo je Šešelj izmišljao originalna pravila da bi igra bila zanimljivija. On je uvek igrao isključivo po pravilima koja je sam postavljao.

Na kraju, utisak posle emisije "Ćirilica" biće realnije sagledavanje aktuelne Šešeljeve političke snage, ali i snage njegovih ideja. Izgleda kako je svrha emisije ipak bila (nadam se naplaćena) ekskluzivnost. A tužbe i kontratužbe su definitvno stavljene ad acta, kao i Šešeljeve bitke. Mnogo više se govorilo o dramatičnom intervjuu koji je Vučić dao Jovani na televiziji Pink, a gde se ona spretno poigrala njegovom uobičajenom arogancijom. Baš zato, Voja može slobodno u penziju, jer njegov agresivni politički populizam nikada nije stajao bolje, jer ga provodi njegov odmetnuti učenik Vučić: i posle Šešelja – Vučić!