Branko Đukić (Zrenjanin, 1966), čovek koji je osmislio časopis za strip i kulturu stripa, akademski obrazovan likovni umetnik, slikar i ilustrator, već decenijama razgranava svoje raznovrsne delatnosti učestalo vodeći kreativni dijalog sa stripskim medijem. Pod pokroviteljstvom Kulturnog centra Zrenjanina izdaje "Stripolis", godišnjak nastao Đukićevim kontaktiranjem relevantnih strip autora širom sveta. Slikarstvo Đukićevo kretalo se u različitim pravcima, a jedan od njih je zaranjanje u poetiku stripa. U Studentskom kulturnom centru u Beogradu u novembru organizovana je izložba njegovih crteža, izbora iz "njegove 1001 noći". Reč je o nekoliko hiljada crteža s jakim stripskim idiomom koje je instant postavljao na Fejsbuk kao namerno nedovršene skice. Ti "crteži-citati" rađeni su po fotografijama koje je nalazio po časopisima ili vebu. Proces je uvek započinjao kopiranjem i zatim slobodnim docrtavanjem, "oslobađanjem ruke" koje je odlazilo u neodređeno polje improvizacije. Fejsbuk je poslužio kao medij na kome su se pojavljivali u protekle četiri godine.

Bilo je vreme za rekapitulaciju ovog naizgled potpuno neobaveznog putovanja kroz mitologeme filmske, stripske i masovne kulture, vođenog vlastitom fascinacijom za izabrani prizor, ali isto tako i putovanje kroz prizore svakodnevnog života, doživljaj seksualnosti i kroz seriju autoportreta (takođe kopiranih s fotografija), meditativnih ispitivanja starenja, bolesti, ozdravljenja, telesnih i psiholoških promena koje se očitavaju na licu… U čitavom rasponu od pulpa, senzacionalnosti i jeftinoće aspekata masovne kulture, pa sve do dubokih egzistencijalnih tonova.

"VREME": Pre nekih sedam godina, vajar i teoretičar umetnosti Kosta Bogdanović je, pišući povodom tvoje slikarske izložbe, uveo metaforu pozajmice, zasnivanja tvog vizuelnog čina na tragovima poznatog i tuđeg dela. O čemu je reč?

BRANKO ĐUKIĆ: Izabrao je dobar izraz, on mi se više sviđa nego termin aproprijacija, koji je kao takav ušao u rečnik umetničke kritike početkom osamdesetih godina prošlog veka kao deo postmodernističkog mišljenja. Prema grčkoj reči "lema", što u filozofskom tumačenju znači "pretpostavka", kao polazište ka nečemu što vodi činu plodotvornosti pozajmljivanja ono postaje čak poželjno, ako tim činom nadgrađuje prvobitnost smisla i značenje nečega što u samoj pozajmnici nije prvobitno postojalo. Poznata su mnoga praktična ishodišta u tom smislu, gde na primer biologija u istraživanjima i postupcima sasvim legalno koristi hemiju u svim njenim domenima, ili fizika matematiku, a da se pri tome ne pomišlja da je to "pozajmljivanje" tog drugog (tuđeg) iskustva krađa, ili plagijat. Ovde je dakle pitanje šta se sa pozajmicom hoće i dokle se ona u svom osnovnom značenju može prepoznati, a da pri tome ne upadne u značenje nečeg drugog, što se više ne može vezivati za temeljni pojam i značenje "pozajmljeno". Ovome su u modernoj umetnosti prokrčili put avangardne pojave poput kubističkog i dadaističkog kolaža, asemblaž, fotomontaža i naravno najviše Dišanov redimejd.

Moj tadašnji opus nastajao je iz nostalgičnih pobuda, a poučen iskustvima pomenutih pravaca i umetnika, pozajmicu sam shvatao kao nešto sasvim normalno ili, još bolje, nisam ni razmišljao o njoj. Pravio sam slike od starih predmeta koje sam upotrebljavao ili sam na neki drugi način tokom života bio vezan za njih. Da bih pojačao doživljaj, na tako hrapavu i izlizanu podlogu nanosio sam prizore iz stripova koje sam uvećavao projektorom kako bi oni bili identični onim iz originala, a opet bili su samo deo kompozicije koju sam obrađivao na sebi svojstven način. Tako su se te slike polako od početne zamisli koja je trebalo da žanrovski naginje enformelu i asamblažu, zbog stripske znakovitosti, pomerale ka pop-artu.

Naravno, ono što je najvažnije jeste da sam poetikom pozajmice uspešno prebacio emocije iz jednog medija u drugi. Za ove radove dobio sam prvu nagradu na VIII bijenalu jugoslovenskog studentskog crteža.

Koliko svoj rad dovodiš u vezu s pop–artom, ili konkretnije s Endijem Vorholom, Rojem Lihtenštajnom i Tomom Veselmanom?

Nisam naročito srećan što sam odrastao pod snažnim uticajem pop-kulture. Bitno je i to da se taj uticaj odigrao u vreme socijalizma. Pitanje je da li bi moji radovi tako izgledali da sam odrastao i živeo u Njujorku ili nekom drugom velikom gradu na Zapadu. Verovatno ne bi. Oni u sebi sadrže određene doze implicitnog bunta. Za razliku od Lihtenštajna koji se rukovodio kognitivnim i estetskim interpretacijama koje su se nametale prostim premeštanjem ikona masovne kulture u kontekst slike, ja sam se rukovodio duboko emotivnim razlozima. Svaki prizor iz stripa koji sam izmeštao na platno imao je dubok razlog za to koji se ogledao u mojem detinjem doživljaju svakog tog stripa, detalja izdvojenog iz stripskog prizora. Taj doživljaj emocija pokušao sam da prenesem na platno i podelim ga sa posmatračem. Sumnjam da je Lihtenštajn obraćao pažnju da li prenosi rad Džona Romite ili nekog drugog strip autora. Pretpostavljam da mu je to bilo svejedno. Meni nije.

Šta pokušavaš da preneseš svojim đacima u pogledu vizuelne kulture? Šta želiš da im preneseš iz domena likovnih umetnosti?

Nisam bio zadovoljan kako je škola meni otkrivala svet likovnih umetnosti i umetnosti uopšte. To je jedan od razloga što sam bio okrenut pop-kulturi, jer me niko na pravi način nije uveo u svet vizuelne kulture i lepih umetnosti. Profesori koji su predavali takve predmete samo su otaljavali svoj posao i sami se trudeći da pokažu da su umetnički nastavni predmeti sporedni u odnosu na druge. A meni su bili najvažniji. Nadam se da u tom pogledu nisam izneverio moje đake. E sada… Ovo je vreme spektakla, spektakla na kvadrat. Deca su žestoko zatrovana trivijalnim sadržajima i jako im je teško da prihvate složenije vrednosti, vrednosti koje su se potvrdile kroz vekove. Pokušavam da razbijem te barijere, taj njihov rigidan stav.

To činim postupno i sistematski, jer ih potpuno razumem i znam da je njima najteže. Sa druge strane, svestan sam da su oni u godinama kada su spremni na saradnju i kada su najkreativniji, pa bi bila prava šteta ne iskoristiti to na pravi način. Možda će zvučati stereotipno, ali mislim da uspevam da pomerim stvari sa mrtve tačke. Tome u prilog možda govori i podatak da sam sa mnogima ostao prijatelj i posle njihovog školovanja.

Urednik si časopisa "Stripolis". Nešto je bliži elitnom, mada tolerantno relaksiranom shvatanju stripa koje uključuje i mladalački deo nostalgije. Kako komponuješ segmente u časopisu? Imaš intervjue, stripove domaćih i autora iz sveta, kao i analitičke tekstove…

"Stripolis" je nastao kao još jedna moja potreba za zadovoljenjem dečijeg sna, možda malo kasno, sada kada štampane stvari gube na tiražima pa i na značaju. Svi publikovani stripovi su donacije autora. To je jedini način da časopis opstane. Zbog toga ne mogu graditi uređivačku politiku baš onako kako bih do kraja želeo. Poslednjih godina pojavilo se mnogo autora koji su opšte obrazovani i poseduju izuzetnu likovnost. Njihov likovni rukopis sličan je slikarstvu nemačkih ekspresionista i to daje jednu novu svežinu stripu koju ranije nije posedovao. Prave se i apstraktni stripovi i rade se mnogi drugi eksperimenti na polju ove umetnosti. Rađa se nova originalnost. Strip nikada nije imao kvalitetnije autore nego što ih danas ima. Zbog toga mi je jako drago što mogu neke od njihovih radova da predstavim našoj publici. Primerke "Stripolisa" šaljemo autorima po svetu i tako skrećemo pažnju međunarodne kulturne javnosti na dešavanja u našoj zemlji. Generalno ne volim stereotipe, a pogotovo taj da je strip izjednačen sa zabavom. "Stripolis" je pokušaj da se iz tog stereotipa izađe.

Koliko je za tebe samoironija element izražavanja u ovim crtežima?

Kada sam počeo da radim ove crteže odjednom sam shvatio da mi na trenutke postaje bitno koga ili šta crtam. A što je najčudnije kvalitet samog crteža bio mi je manje važan, jer nisam imao nameru da ih pokažem bilo kome. Uvek sam tvrdio da je najvažnije kako se nešto nacrta, a da nije bitno šta se crta. To naravno i danas mislim, ali da mi je neko rekao da ću se ponašati na suprotan način, u tako nešto nikada ne bih poverovao. Crtao sam kauboje, Indijance, superheroje, vitezove, gole tete i sve ono prema čemu gajim određenu dozu ironije, ali sa svešću da je to deo mene, želeo ja to ili ne. Iz mene je sve to izlazilo kao neka bujica koja nema kraja. Kao nešto što sam davno potisnuo, a sada eto izbacujem to iz sebe. Nisam želeo da prekidam taj proces i on traje i danas, a kada će se završiti i da li će se završiti, zaista ne znam.

Možeš li da opišeš fazni postupak izrade svojih crteža? Šta tačno činiš i šta želiš da postigneš?

Ovo je proces koji je konceptualno vezan za svoje faze i može se samo tako posmatrati na pravi način. Svaki drugačiji pogled na ovo bio bi pogrešan. Kada sam bio klinac kopirao sam indigo papirom junake iz stripova. Radila su to i druga deca uz mene, pa smo upoređivali takve radove i svaki od kopiranih crteža bio je različit. To je bio čudan način da se oseti i izrazi originalnost. Tu do izražaja dolazi gestualno gde su naglašeni potezi u kojima se prepoznaje umetnikov rukopis kao trag. Uvek sam imao želju da pročitam neko književno delo napisano rukom, perom i mastilom… Na Drini ćupriju na primer… siguran sam da bih o tom romanu imao drugačije mišljenje posle toga. Isto kao pre skoro četrdeset godina, sada sam ponovio proces, sada kao formiran umetnik. Ali želja i nagon su ostali identični onom od pre toliko godina, a to mi je najbitnije. Sve ovo vreme osećao sam se kao taj osmogodišnji klinac koji unedogled kopira indigo papirom. Povezao sam u sebi jedno i drugo vreme i tu moju fascinaciju prezentovao publici.

Svojim "referentnim" crtežima pokrivaš razne žanrove. Da li je to tvoj oblik izgradnje privatne mitologije iščezavajuće masovne kulture stripa?

Još ni sam nisam u stanju da objasnim. Na primer, slušam Višbon Eš i onda nacrtam seriju crteža koji su posvećeni vitezovima. Čujem neku bezveznu informaciju na TV-u i pretvorim to u još luđi crtež. Dešavalo mi se da u samoposluzi čujem neki narodnjački hit, pa jedva čekam da stignem kući i ovaplotim to na sebi svojstven način. Dopuštam da na mene deluju sve moguće sile. Ne postoji više ništa od čega se ne može napraviti umetnost.

Deo ovih studija crtežom su autoportreti. Kako si se osećao dok si ih tokom tri godine radio i kako ih sada doživljavaš?

Jedan od razloga što sam poslednjih godina radio na ovaj način jeste i to što sam bio skrhan bolešću. Nisam mogao da radim na velikim platnima i onda se sve ovo pokazalo kao neki prelaz, čini mi se sada, i izlaz. Ovi portreti pokazuju razna stanja u kojima sam se nalazio. Ona su nekada bila strašno teška, kada sam mislio da ću umreti, otuda koketiranje sa crnim gavranovima u pozadini… sada me sećaju na sve kroz šta sam prošao. Vrlo dobro znam kada sam koji nacrtao. Naravno, tu je zabeležen i proces starenja i mučenja tela. Svoje lice svaki put vidim drugačije. Crtajući sebe, osećam se nekako najslobodniji.

Koliko te je zanimao govor tela u ovim crtežima?

Na akademiji sam često boravio na časovima scenskog pokreta koji su imali glumci i iz prikrajka ih crtao. Zanima me neki spontani govor tela koji ne pretenduje psihološku određenost. Kada telo miruje, ono najviše govori. Ne zanimaju me toliko gestikulacije kao što su češkanje po nosu ili grickanje usana. U ovim crtežima sam forsirao uglavnom dinamičan pokret koji telo retko izvodi, ali je za Fejsbuk gledaoca vrlo jasan i prepoznatljiv.