Prvi kome su javili da je dobio posao je bio Pavle. Preko Skajpa se javio sa jedne od plaža u Arubi (Karibi): iza njega beo pesak, plavo more i ogromni brod Sea Princess…

Jednog jutra zazvonio je konačno i moj telefon. Sreći nije bilo kraja – idem na brod! Odmah sam se čuo sa Sanjom koja mi je rekla da je verovatno čitav Šamac čuo njen vrisak kada su joj javili da je i ona primljena. Sa spremnom vizom i delimično spakovanim koferima, čekao sam poziv sa detaljima leta i informacijama o brodu na koji ću da se ukrcam.

Nekoliko dana kasnije telefon je ponovo zazvonio: "Da li si spreman da poletiš?" Bez oklevanja rekoh da jesam. Uputstvo je glasilo da u četiri ujutru budem na Aerodromu "Nikola Tesla". Kada sam spustio slušalicu shvatio sam da imam 18 sati da se spakujem, popunim svu dokumentaciju i stignem od Mokre Gore do Beograda. Stigla mi je i avionska karta na kojoj je pisalo Beograd – Frankfurt – Sijetl – Džuno (glavni grad Aljaske). Putovao sam duže od 30 sati – sasvim dovoljno da dobro razmislim o svemu što je prethodilo ostvarenju mog sna.

OD KOTROMANA DO IVERA: Imam 25 godina i živim u Mokroj Gori. To je malo turističko mesto između Tare i Zlatibora. Danas, doduše, ne treba objašnjavati posebno gde je to – ljudi znaju za Šargansku osmicu, Mećavnik, Kustu… Neretko i od ljudi iz raznih krajeva sveta, sa kojima danas radim na brodu, čujem da znaju za Mokru Goru. To nije bilo tako ranije.

Do pre petnaestak godina glavni izvor prihoda sa najviše radnih mesta bila je hemijska industrija "Kotroman". Svojevremeno je bila jedna od važnijih firmi u regionu, a i šire. Međutim, kao i mnoge druge nekad uspešne firme, "Kotroman" je završio u stečaju. Izgledalo je da će se isto desiti i celoj Mokroj Gori. Ipak, proradio je čuveni Ćira. Prva vožnja nakon 29 godina kao da je donela i nadu da nije sve propalo, a svetlo na kraju tunela je bio – turizam. Selo je opet živnulo, probudio se optimizam, volja da će biti bolje. Turistički razvoj je doneo nova radna mesta i ispostavilo se da je gašenje hemijske industrije zapravo izrodilo mnoge zanatlije među kojima je bio i moj otac. Počeo je da se bavi stolarstvom, a majka se pronašla u ugostiteljstvu.

Zbog tog sveopšteg optimizma upisao sam srednju školu i fakultet koji imaju veze sa turizmom. Međutim, nije bilo lako pronaći posao za jednog tek diplomiranog ekonomistu menadžera u turizmu. Alternativa je bila povratak u Mokru Goru, što tada i nije ispunjavalo moje ambicije.

Baš u tom periodu sreo sam prijatelja koji je na jednom od brodova radio kao električar. Znao sam i ranije za taj posao: u srednjoškolskom udžbeniku prve godine imali smo lekciju o novim tendencijama u razvoju savremenog turizma. Od tada mislim da nema ništa bolje nego obići svet tako što radiš na nekom kruzeru.

Prijateljeva pozitivna iskustva su presudila pa sam agenciji Safe Criuse poslao mejl. Na ubrzo zakazan intervju sam otišao bez ikakve pripreme. Hteo sam da vidim šta će agencija da mi ponudi. S obzirom na moje (ne)iskustvo, ponudili su mi da budem Buffet Steward Assistant. Iako rad u restoranu nije baš bilo nešto što sam želeo da radim, želja za odlaskom na brod je bila veća i prihvatio sam predlog. Ostalo je da čekam poziv za preliminarni intervju.

Treba da pomenem da sam tokom poslednje godine srednje škole kupio svoj prvi digitalni fotoaparat koji sam uvek nosio sa sobom. Što sam se više igrao sa njim, strast prema fotografiji je više rasla. Na fakultetu sam čak osvojio prvu nagradu na nekom konkursu za amatere. Nisam ni slutio koliko će taj hobi da mi promeni život.

Čekajući na preliminarni intervju u agenciji prihvatio sam ponudu da u ski-centru "Iver" na Mokroj Gori radim kao konobar i tako unapredim svoje skromne ugostiteljske veštine. Sticajem okolnosti ipak nisam bio konobar nego sam upravljao planinskim domom tokom čitave sezone. Obavljati tako odgovoran posao bez iskustva bilo je veoma izazovno. Profa, kako svi na Mokroj Gori zovu Emira Kusturicu, i njegovi saradnici pomogli su mi da sve protekne u najboljem redu. Bila je to nezaboravna zima. Pored toga, činjenica da radim posao u struci činila me je srećnim i zadovoljnim, pa sam poziv za preliminarni intervju odbio.

Ipak, brzo sam shvatio da sam pogrešio – približavao se kraj zime i preda mnom je bila ponovo ista besposlena monotonija. Baš tad sam negde na Fejsbuku video da ista agencija hitno traži fotografe za brod. Ni trenutak nisam razmišljao.

Preliminarni intervju se desio veoma brzo. U čekaonici sam upoznao Pavla i Sanju. Pavle je već odradio jedan ugovor kao fotograf za kompaniju Carnival Corporation, ali je zbog boljih uslova odlučio da se prebaci u Princess Cruises. Sanja iz Šamca u Bosni i ja smo bili gladni za njegovim pričama koje su nam pomogle da shvatimo šta je tačno posao fotografa na brodu. Od finalnog intervjua nas je delio sedmodnevni trening u jednom hotelu u Beogradu.

Na treningu su bili svi budući radnici na brodu. Najviše je bilo kandidata za poslove u restoranu i kuhinji. Fotografa je bilo svega pet. Nakon toga, usledili su testovi i obnova svega onoga o čemu se u prethodnih nedelju dana govorilo. Na kraju, održan je i finalni intervju pred predstavnicima same kompanije koji su nam rekli da će nam se sa konačnim odgovorom javiti tokom narednih dana. To je bilo najdužih "narednih dana" u mom životu.

Sledio je Pavlov Skajp poziv, Sanjin vrisak, brzo pakovanje i dug let ka Aljasci…

UNIFORME I PRAVILA: Aljaska je verovatno jedna od najlepših zemalja iznad koje se može leteti. Divlja priroda uz izlazak sunca izgleda nestvarno. Iza jedne od planina se pojavio Džuno sa tri ogromna kruzera usidrena u luci. Jedan od njih je verovatno Golden Princess na kojem ću provesti narednih pola godine. Razmišljao sam o tome kako mi se ostvario san, kako se nalazim hiljadama i hiljadama kilometara daleko od Mokre Gore, kako nisam bio siguran da bih uopšte mogao da nađem ovaj grad na karti. Uostalom, da Crna Gora i Bosna nisu postale nezavisne države, nikada do tada ne bih ni bio u onom što se zove inostranstvo…

Na aerodromu nas je čekao lokalni agent koji nas je odveza do hotela. Pozdravio sam ga sa: Good morning. On se nasmejao: "Možda je tebi jutro, ali za čitav Džuno polako pada noć." Dugo putovanje me je totalno poremetilo. Čim sam se smestio u sobu, otišao sam do luke da izbliza vidim brodove. Međutim, ona tri kruzera su isplovila.

Sutradan sam upoznao i prve kolege. Svi su ranije radili na brodovima, pa sam i ja pokušavao da izgledam kao da mi je ukrcavanje sasvim normalna stvar. Iako sam očekivao veći brod (u papirima je pisalo da je kapacitet Goldena oko 4000 ljudi), moje novo radno mesto je izgledao veličanstveno.

Prva stvar koju sam nakon ukrcavanja video je M1 – hodnik za posadu koji se proteže čitavom dužinom broda. To je jedno od najprometnijih mesta na kruzeru gde užurbano šeta na stotine ljudi u različitim uniformama i međusobno pričaju na ko zna koliko jezika.

Prvi utisak mi je bio strah. Brod je ogromna mašinerija na kojoj se sve zna, pravila su brojna i veoma striktna, svako ima svoju ulogu, kako na poslu tako i oko bezbednosti. Menadžer me je ostavio u kabini da se raspakujem i obučem uniformu. Nakon toga sam se vratio u hodnik i na sve moguće načine pokušavao da se orijentišem. Bila je prava misija pronaći kancelariju iz koje sam izašao pre dvadesetak minuta…

Sledeće iznenađenje mi je bilo kada sam shvatio koliko zapravo ima Srba na brodu. Sve one priče o tome da je veoma teško dobiti posao na kruzeru zbog visokih kriterijuma su time pale u vodu. Naših je bilo svuda, ali najviše u kuhinji, restoranima, baru, prodavnicama. U delu broda gde boravi posada, naše pesme su se čule sa svih strana. Zanimljivo je i da je većina ostalih članova posade znala bar poneku reč na srpskom. Zbog svega toga nisam imao utisak da sam toliko daleko od kuće.

PRVI UGOVOR: Prva tura koju smo radili na Aljasci je bila: Sijetl – glečer Trejsi Arm – Džuno – Skavej – Kečikan – Viktorija BC – Sijetl. Sve to za sedam dana uz dva dana na moru. Zahvaljujući tome što smo se faktički vrteli u krug, nije bilo teško uhvatiti rutinu.

U brodskom timu fotografa bilo je petnaest ljudi: sa Novog Zelanda, iz Ukrajine, sa Filipina, iz Južne Afrike, Engleske i, naravno, Srbije. Posao nam je bio raznolik, a samo fotografisanje je jedan maleni segment ukupnih zaduženja. Sami smo morali i da štampamo fotografije, da postavljamo studije, pakujemo opremu, postavljamo fotografije na panele i, najvažnije, da prodajemo svoje fotografije.

Kada nismo bili u studiju, vreme smo uglavnom provodili u galeriji gde su se pored albuma, ramova, magneta, privezaka, dvogleda, fotoaparata, prodavale i naše fotografije. Tu smo ih ređali po panelima označene prema događajima tokom kojih su napravljene. Putnici su se sami pronalazili, birali i kupovali fotografije. Inače, na brodu sistem plaćanja funkcioniše tako što se sve plaća brodskom karticom – keš se ne koristi.

Događaja koji se fotografišu ima veoma mnogo. Novi putnici se ukrcavaju u Sijetlu i odmah prvog dana ih slikamo. Kasnije ih montiramo u neki šablon sa imenom broda, maršrutom i još nekim ukrasima. Posle toga idu fotografije sa glečerom u pozadini, zatim trenuci kada putnici silaze sa broda u luke. Tu često sa sobom nosimo kostime orla, musa, orke, medveda, drvoseče ili ribara kojima putnicima donosimo malo lokalnog duha… Najviše fotografija smo pravili tokom svečanih večeri na brodu. Tada se postavljaju ministudiji sa profesionalnim osvetljenjem i raznim pozadinama, pa putnici odlaze od fotografa do fotografa i posle kupuju sliku koja im se najviše svidi.

Za mene, brđanina koji je život proveo uglavnom iznad 500 metara nadmorske visine (naročito nakon zime u "Iveru" na 1300 metara) boravak na moru je bio pravi izazov. Utehu mi je davala prelepa priroda Aljaske oko koje smo konstantno plovili. Međutim, zima je dolazila, more je prestalo da bude mirno i pitomo, tako da je moj Golden otplovio ka jugu.

Međusezonu smo proveli radeći kratku turu Los Anđeles – Ensenada (Meksiko) uz jedan dan na moru. Ponekad bi svratili do Sad Dijega, Kataline ili Santa Barbare… To je bilo vreme veoma brzog tempa rada, putnici su bili drugačiji i mlađi. Galerija je bila konstantno puna i sve to je učinilo da dva meseca prolete za tren.

Sledeća stanica – Santijago, Čile. Pre toga, imali smo trodnevni odmor tokom koga smo svratili do Meksika, Kostarike, Nikaragve, Perua. Dva dana smo proveli u Limi.

Poslednja tura je bila Santijago – Puerto Mont – Punta Arena (Čile) – Ušuaja (Argentina) – Folklandska ostrva (Velika Britanija) – Buenos Ajres gde ostajemo dva dana, pa onda nazad obrnutim redosledom. Ceo krug je trajao 17 dana. Rutina je bila ista i nije bilo problema. Nakon nepunih sedam meseci – prvi ugovor je istekao i vratio sam se kući na Mokru Goru.

LAURA: Kod kuće se ništa nije promenilo. I tu je na snazi ista rutina… Neki su mi čestitali na uspehu, začuđeno me pitali kako sam upao na brod, da li sam imao vezu i slično. Bili su iznenađeni objašnjenjem da je sve vrlo jednostavno, ali se njihovo interesovanje završilo na tome. Sa druge strane, bežanje "preko" je postalo baš popularno u krugu mojih prijatelja i poznanika. Najviše ih je otišlo da rade u Rusiju, međutim, koliko sam shvatio, retko ko je odlučio da tamo i ostane. Druga stvar je sa onima koji su otišli na Zapad – najverovatnije se neće vratiti. Oni koji nigde nisu otišli i dalje čekaju posao u struci, nisu za to da idu negde, ne bi da rade bilo šta i prilično su demotivisani i nezadovoljni životom.

Ja sam svoj naredni ugovor potpisao posle dva meseca pauze. Novi brod je bio Emerald Princess i ukrcavanje je bilo u Londonu. Znao sam šta me čeka, lako sam se uklopio u novi tim i počeli smo sa zanimljivim turama po Evropi. Nautičke milje su se nizale, a vreme je prolazilo brzo. Nekada se dešavalo da se pet dana za redom budimo u drugoj zemlji. Sve ture su počinjale i završavale se u Sauthemptonu (Velika Britanija), a prošli smo Kanarskim ostrvima, Mediteranom, Baltičkim morem, norveškim fjordovima… Kako je došla zima, prešli smo u Karipsko more. Nova početna stanica bio je Hjuston u Teksasu, a obilazili smo zemlje Centralne Amerike.

Do sada sam na brodu proveo skoro dve godine. Imao sam sreću što je uz mene sve vreme bila Laura, engleskinja iz Londona koju sam upoznao još tokom tura oko Aljaske. Ona je pevačica u bendu Goodtimes Inc i zahvaljujući kompaniji koja nam izlazi u susret, sve ugovore radimo na istim brodovima.

Laura, inače, već pet godina radi na brodovima i do sada je posetila više od 65 zemalja. Kaže da je Mokra Gora jedno od najlepših mesta na kome je bila. Prošle godine je ugovor završila pre mene i dok sam ja završavao sa poslom, čekala me je živeći kod mojih roditelja. Kažu da im je bilo zabavno – oni ne govore engleski, a ni ona srpski. Krajem januara nam počinje novi ugovor. Čeka nas Regal Princess – najveći i najnoviji brod u floti.