Prvi januar, oko ručka. Čekam dvadesetčetvorku. Ljuta sam koliko mi je hladno. Dokle god mi vid dopire, nema nigde nikog osim jednog taksija na taksi stanici. Čekam ja, čeka on.

I sad, ko god da čita ovo što pišem, pretpostavlja šta sledi. On pali motor, kreće u mom pravcu, zaustavlja se ispred mene, otvara prozor i pita: "Da li vam treba taksi?" Ja, iako to nisam htela, prilazim zato što iz taksija čujem da Alen Islamović peva: "Sanjao sam te, kako / ulaziš u moju pjesmu / ulaziš, prosto k’o u svoju baštu…" "Treba mi prevoz, ali nisam planirala da to bude taksi." "Pa promenite plan, Nova godina je!" "Štedeću sutra", pomislim ja, i uđem da na miru u toplom i udobnom čujem "…bijela mi krila rastu / al’ više me ne boli …". Osetim da je Nova godina na mojoj strani. "Sviđa vam se pesma? Nema više takvih… Niste mi rekli gde da vozim?" Do kraja vožnje smo, taksista i ja, provozali još dve-tri pesme Bijelog dugmeta po praznom gradu. I svima je bilo baš kako treba.

Nekolikominutni kontakt dvoje ljudi koji se nikad pre nisu sreli, a sva je šansa da neće ni ikada posle, kontakt u kome se neplanirano i nenamerno desi razno svašta za pamćenje. Kako se to zove? Snaga kratkog susreta? "Izvinite", rekao mi je jednom jedan taksista kad je po mom izrazu lica shvatio da mi ne prija kako me gleda u retrovizoru. "Kao da sam video svoju Ljilju. Nekad su se i njoj oči vedro smejale tako kao vama… A sad, ni ne radujemo se jedno drugom. Nema se kad…" I, ništa više nije imalo o tome da se kaže.

Ili, pre mesec-dva, samo što smo krenuli, kaže mi jedan taksista: "Nisam nepristojan, ali molim vas pričajte nešto. Desilo mi se nešto bezveze i… Vidim nosite knjige, pričajte, šta ste lepo čitali?" U trenutku mi se sve izbrisalo iz mozga zbog njegove otvorenosti i odgovornosti koju mi je nametnuo! Zar da se obrukam pred čovekom, da pomisli da ne čitam? Šta da mu pričam, šta bi on voleo? Nešto ljubavno? Nee. Kriminal? Ne volim kriminal. Sport? I, setim se romana Slavoljuba Stankovića Prvaci sveta! o svetskim prvenstvima na kojima je pobeđivala košarkaška reprezentacija Jugoslavije (vidi "Vreme" br. 1243). Pomislim: "Verovatno voli sport", i – počnem. Sad, dok pišem o tih desetak minuta svog života, ne mogu da zamislim sebe da u taksiju taksisti prepričavam neku knjigu, ali onda, dok je trajalo, nije mi baš ništa smetalo da radim to što radim.

Ili, evo, samo još ovo: Jedan taksista me je zamolio da odsluša kraj radio-drame. Kaže, ne propušta nijednu, mnogo ih voli. Kaže, naučio se pravilnom govoru od kad ih sluša. Krivo mu je što ne uspeva sina i ćerku, srednjoškolce, da privoli na Dramski program Radio Beograda: "Ne znam šta da radim, zašto mi ne veruju? Kažem im da tu glume naši najbolji glumci, da u radio-drami mogu da nauče šta je prava ljubav, pravo prijateljstvo – navodim im primere koje njih interesuju, ali ne vredi. Kažu: "Ima sve to i na filmu, a film je zanimljiviji." "Da li su gledali Džarmušov film Noć na Zemlji?", pitala sam tupavo, ne znajući šta bi bilo prikladno. "Sumnjam. Ja jesam, nekoliko puta."

Mogu da poverujem u sve zamerke koje se upućuju taksistima, ali lično nemam ništa protiv njih. Nemam razloga. Ako zanemarim poneko zadimljeno vozilo, pitanje "gde vam je ta ulica", pričanje mobilnim telefonom tokom vožnje i tako to, meni je s taksistima baš u redu.

Ja, u stvari, mnogo volim da se vozim taksijem. Bude mi dobro. Saberu mi se misli. Prepustim se da neko drugi upravlja, što inače nemam tri čiste da radim. Osećam se ušuškano. Neko vodi računa o meni. A ja samo sedim, vozim se, gledam kroz prozor ili čak ne ni to. Neko drugi radi, misli i troši se, da bih ja postigla cilj. Pa gde to ima! Slažem se, i taksista postigne cilj zato što odmah bude plaćen za svoj rad, ali znam toliko svojih želja za koje sam platila pa se nisu ostvarile – ne bih sad o tome.

I još nešto: ako sam zaustavila taksi, to znači da imam para i za taksi a ne samo za samouslugu, mobilni i možda kafu. Da li je ovaj razlog trebalo da kažem na početku pravdanja zašto volim taksi?