U organizaciji nedeljnika "Vreme" održana je tribina na kojoj se razgovaralo o rezultatima ovog istraživanja. Učesnici su bili Vladimir Vuletić, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, Jovan Komšić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici, Jovo Bakić, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu i Branislav Bugarski, Pokrajinski sekretar za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu, dok je moderator bio Dimitrije Boarov, novinar nedeljnika "Vreme".

EUROFOBIČNOST MLADIH IZNENAĐUJE

Dimitrije Boarov: Šta vas je prijatno ili neprijatno iznenadilo u istraživanju s obzirom na nedvosmislenu opredeljenost pokrajinskih vlasti za evropsku Vojvodinu?

Branislav Bugarski: Ideja Pokrajinskog sekretarijata za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu je bila da pokušamo da sa terena dobijemo povratnu informaciju koliko građani Vojvodine uopšte razumeju procese evrointegracije i kakav je njihov odnos prema tom velikom poslu koji je pred čitavim društvom i u kom smislu oni misle da će to uticati na njihov život. To ima svoj trend – 2009. godine 73 odsto građana Srbije je podržavalo evrointegracije, danas u AP Vojvodini više od 54 odsto građana i dalje podržava proces i to nam uliva nadu. Odlika društva u Vojvodini je spremnost za prilagođavanje promenama u potrazi za boljim društveno-ekonomskim okvirom. Taj rezultat i spremnost za prilagođavanje potvrdili su mišljenje da Vojvodina ima kapacitet u budućnosti. Ono što je bilo iznenađenje jeste eurofobičnost mladih generacija – najveći broj onih koji bi glasali protiv je u starosnoj kategoriji od 18 do 29 godina, dok bi starije generacije (najviše u dobi 66-80 godina) glasale za. Dakle, od 66-80 godina 39,5 odsto bi sigurno glasalo za ulazak Srbije u Evropsku uniju, dok je najveći procenat onih koji bi glasali protiv u kategoriji 18-29 godina. To smo i hteli da postignemo ovim istraživanjem: da vidimo koje su to društvene grupe koje ne poseduju fleksibilnost i imaju rezerve prema članstvu Srbije u EU.

Mislim da je to važna tema – kako mladim ljudima približiti proces evrointegracije. Te podatke smo hteli da ukrstimo i sa podacima o iskustvima građana sa zemljama EU u poslednjih 12 meseci. I taj podatak je indikativan – u poslednjih 12 meseci 24 odsto anketiranih je putovalo u neku od zemalja članica Evropske unije, dok 76 odsto nije putovalo. Iako većinski nisu putovali u zemlje članice EU, Vojvođani od ulaska Srbije u EU očekuju veća lična mesečna primanja, kao i da će cene namirnica biti veća posle ulaska u Uniju. Tu se vidi nepoznavanje trenda. Takođe, oni koji nisu putovali očekuju da će životni troškovi biti veći posle ulaska Srbije u EU, ali su zato anketirani pokazali veliki optimizam o iznosu prosečnih mesečnih zarada, što je dobar pokazatelj i daje nam dobru osnovu za dalje zagovaranje ulaska Srbije u EU.

KAKO PROBUDITI UZDRŽANE

Dimitrije Boarov: Ako pođemo od teze da je Vojvodina više bila okrenuta EU zbog prirode mnogih faktora, da li smatrate da ovi rezultati pokazuju izvesnu stagnaciju čak i tamo gde bi se očekivalo da oni budu veći, i šta ta tamna mesta u anketi pokazuju?

Jovan Komšić: "U pripremi za tribinu pokušao sam da nađem istraživanje koje se odnosi na celu Srbiju, rađeno dva meseca ranije, u septembru 2014. godine. Istraživanje je sprovela agencija Medium Gallup po sličnoj metodologiji. Ako uporedimo trendove prema Evropskoj uniji od 2011. o različitim stavovima i vrednosnim sudovima ispitanika, videćemo da je raspoloženje bilo trotrećinsko – jedna trećina je bila za modernizaciju društva, druga trećina je bila konzervativna, dok je treća trećina bila hibridno, kolebljivo raspoložena; 2012. godine je 35 odsto građana podržavalo evrointegracije, da bi 2014. godine 47 odsto građana podržavalo evrointegracije na nivou Srbije. Ovim istraživanjem na nivou Vojvodine identifikovani su slični trendovi: 21 odsto je veoma negativno i negativno prema EU, a u Srbiji 27 odsto. Tu ima izvesne razlike koja nije zanemarljiva. Prema Medium Gallupu opšte negativno raspoloženje prema EU na nivou Srbije je 29 odsto. Kad je reč o uzdržanosti, u Vojvodini 41,6 odsto građana nema ni negativno ni pozitivno mišljenje o EU, što je duplo više kolebljivih u odnosu na ostatak Srbije (23 odsto, odnosno 19 odsto na prvim asocijacijama). Pozitivna slika o EU je 34,5 odsto u Vojvodini, a opšti pozitivan stav u Srbiji je 47 odsto.

Vojvodina i Beograd se izdvajaju kao karakteristične zajednice po naglašenijim modernizacijskim potencijalima. Zanimljivo je kako reaguje i kakve poruke emituje politička elita u Srbiji i Vojvodini i kako one utiču na raspoloženje građana i eventualnu komparaciju. Od 2012. godine se smanjuju ideološki rascepi na antievropske i proevropske stavove – stranka koja je ranije bila ili antievropski ili evroskeptično raspoložena preuzela je proevropsku platformu, i to verovatno dovodi većinsko pozitivno raspoloženje prema EU na 47 procenata. Kad je o referendumu reč, u momentu izjašnjavanja u Vojvodini je apsolutna većina od 54,5 odsto za članstvo u EU, dok je u Srbiji oko 57 odsto; protiv bi glasalo 28,7 Vojvođana, dok bi na nivou Srbije protiv glasalo 37 odsto građana. Zanimljive su razlike u nijansama. U Vojvodini je 38,3 odsto mladih od 18 do 29 godina protiv ulaska u EU, ali su većinski za ulazak.

SLEDIMO VOĐU, ALI SMO EVROSKEPTIČNI

Dimitrije Boarov: Ako vladajuća koalicija ima oko 60 odsto biračkog tela, plus nekadašnji vatreni zagovornici evropskih integracija, trebalo bi da je mnogo veći postotak evroentuzijasta. Kako se desilo da to nije tako? Kako objašnjavate da su mladi u ne baš malom procentu protiv ulaska u Evropsku uniju ?

Jovo Bakić: Ljudi ovde slede vođu i stranku. Ali, iako ga slede, oni ne usvajaju sve ono što vođa govori – slede ga, ali su zadržali evroskepticizam. Dakle, slede Srpsku naprednu stranku, ranije su bili radikali, ali su zadržali radikalski odnos prema Evropskoj uniji. To je, očigledno, manji deo njihovih pristalica i to je dobro. Veći deo je usvojio promenu. Ali, ako to povežemo sa ovim istraživanjem u kojem ispada da što je čovek mlađi, to je evroskeptičniji, onda je ta činjenica veoma zabrinjavajuća. Jer, ukoliko se razočaraju, može se očekivati rast evroskepticizma. Ako pogledate rezultate istraživanja prema kojima je 50 odsto anketiranih ispitanika uzrasta od 18 do 29 godina opredeljeno za EU, a da je 59 odsto anketiranih u kategoriji od 60 do 80 godina, onda je to značajna razlika. To znači da su oni ljudi koji su pre četvrt veka bili u srednjim godinama i koji su se mahom protivili režimu Slobodana Miloševića zadržali svoj evrooptimizam, i oni čine tri petine EU pristalica. I to je veoma različito od onog vremena od pre dvadesetak godina, kad sam ja bio mlad i kad je velika većina starijih ljudi bila izrazito protiv Evropske unije. To su ljudi koji su sledili režim Slobodana Miloševića, i taj podatak možda najviše zabrinjava. Zašto? Zato što na mladima svet ostaje. Kada dođe do razočaranosti, biće još više evroskeptika. Mlad čovek voli da se protivi starijima, a pošto se stariji, a naročito politička elita, sad slažu da treba ići u EU, mladi kažu njima to baš ne izgleda tako – pogledajte šta se desilo Grčkoj, prezaduženiji su i imaju još veću nezaposlenost nego mi, Bugarska je kao ušla u EU, tu su sedam godina, možda ima malo boljitka za srednje slojeve, a veći deo društva tavori. Na taj način, EU se detronizuje, ona za mlade ljude nije više neupitni cilj. Brine to što će taj evroskeptični deo omladine ići ka krajnjoj desnici. Kada bi išao ka krajnoj levici, ne bi me toliko brinulo, jer ona može da bude trenutno protiv EU, ali nije za njenu dehumanizaciju. Krajnja desnica može da teži ka razbijanju Evropske unije. A ukoliko bi do toga došlo, ovaj deo Balkana bi bio najveća žrtva razbijanja.

Druga stvar koja brine je i to što je samo 36 odsto ispitanika spremno na dodatno školovanje. Dobra stvar je što su mladi ovog puta spremniji na dodatno školovanje i žele da se dodatno edukuju, dok su najmanje na to spremni ispitanici u privatnom sektoru. To brine jer bi bilo logično da je privatni sektor najviše zainteresovan za usavršavanje zbog boljeg poslovanja. Najspremniji za usavršavanje su u mešovitom sektoru, zatim u državnom. To znači da je ona uobičajena slika o privatnim preduzetnicima kao onima koji vuku napred, u najboljem slučaju, samo delimično tačna. To govori o tome da uobičajene slike o privatnom i državnom sektoru nisu crno-bele i da ih treba uzimati sa rezervom. Nije to sve onako kako se ideološki predstavlja.

NACIONALIZAM KAO ŠTIT OD NESIGURNOSTI

Dimitrije Boarov: Mladi su po definiciji skloni radikalnijim ideološkim projektima, manje su inertni i kritičniji prema svakoj ideološkoj struji. Da li evroskepticizam mladih evropski problem?

Vladimir Vuletić: Ne treba stvari posmatrati baš crno-belo, nisu to tako strahovite statističke razlike. S druge strane, vidimo da su mladi takođe spremni na promenu radnih navika. Mladi dugoročno gledano mogu biti problem, i to nije samo problem Srbije. Porast i jačanje nacionalizma u Evropi je neka vrsta odbrambenog rova, odbrambenog mehanizma od nesigurnosti koju nosi savremeni način života. Problem je u tome što se EU predstavlja prvenstveno kao asocijacija zemalja usmerenih ka ekonomiji. Ekonomija, ekonomija, rast, to su ciljevi. Zapostavlja se ono na čemu je utemeljena Evropska unija, a to je bezbednost, i nju bi trebalo aktuelizovati, pogotovo ovde na Balkanu. Ideja da je EU isključivo mehanizam koji doprinosi konkurentnosti evropskih zemalja na globalnom tržištu dominira i danas, i to se to odražava na nesigurnost mladih ljudi kad je reč o poslu i životnim šansama. Normalno je da se oni, u reakciji, okreću ka nečemu što im se čini kao štit, a to su nacionalne zajednice.

Kod nas je do 2000. godine Evropska unija bila predstavljena kao nekakva "krava muzara" – ako uđemo u EU, bićemo situirani i bogati. Treba imati u vidu da, kada danas razmišljamo o EU, nama najviše doprinosi aspekt bezbednosti i o tome treba više pričati i razmišljati. Kada bi se kojim slučajem desilo da region Balkana bude interesno podeljen između velikih sila, a da mi ne budemo pod "kapom" Evropske unije, bezbednosni problemi bili bi mnogo ozbiljniji, tada bi ekonomski aspekt bio u drugom planu. Ekonomski aspekt jeste važan, ali nije jedini, i dosadašnje insistiranje na takozvanom "blagostanju" sada nam se vraća kao bumerang, jer vidimo da u EU ne teče med i mleko. Taj aspekt rađa nacionalizam i ukoliko ostanemo u starim okvirima razmišljanja, bićemo u problemu.

Još jedna stvar je bitna. Izražen je pozitivan osećaj prema EU (jedna trećina je izrazito ili delimično pozitivna), dok jedna petina gaji negativna osećanja prema EU (oni su bučniji i deluju kao da ih je više). Ono što je važno je da na 40 odsto ravnodušnih treba uticati i akcentovati druge aspekte jer su građani svesni da se ulaskom u EU stvari neće mnogo promeniti.

VOJVODINA – EVROPSKI REGION

Dimitrije Boarov: U Vojvodinu se sigurno mnogo više nego u druge delove Srbije slivaju informacije iz Hrvatske, Mađarske, iz Rumunije. Na izvestan način, utiče li to na malo realističniji, trezveniji odnos kada je ovaj set ekonomskih projekcija u pitanju?

Aleksandar Popov: To ima smisla jer Vojvodina ima tri države članice EU sa kojima se graniči i samim tim je i neposredna komunikacija veća, a i posredna, putem medija, preko kablovske televizije se prati komunikacija iz okruženja, tako da se tu može steći realnija slika i to može dovesti do neke vrste realističnijeg odnosa. Međutim, ovde je po meni daleko važnija jedna druga stvar. Mi smo imali razna kretanja unutar EU. Prvo je bila ona želja za bržim proširenjem, bum koji se desio 2007. godine, da bi onda došlo do zasićenja i do krize unutar same EU. Treba gledati kako se kod nas kretao odnos građana prema EU u Vojvodini i na nivou Srbije. Važno je da je tu Vojvodina najveća konstanta. Ako pogledamo da je 77 odsto građana dalo podršku EU 2009. na nivou Srbije, tu je bio neki špic. Podrška je opala na 60 odsto 2010, a 2012. u leto, po istraživanju koje je poručila sama Kancelarija za pridruživanje EU, ta podrška je na nivou Srbije pala na dramatičnih 47 odsto kada se saberu i oni koji bi sigurno i koji bi eventualno glasali za; u isto vreme Vojvodina nije išla ispod 50 procenata. To je jedan stabilan odnos i to je i odraz njene pozicije. Ona je okružena zemljama EU, ona jeste jedan prepoznatljiv evropski region i ta stabilnost je po meni značajnija nego ovo sada… Sada mi imamo novo istraživanje koje je naručila delegacija EU i koje je Medium Gallup uradio i koje pokazuje veći stepen podrške na nivou cele Srbije nego na nivou Vojvodine. Međutim, tu je veliki rizik u slučaju da se promene neke stvari kod, na primer, stava vladajuće političke garniture ili ako stvari ne budu išle tempom koji se obećava. Vojvođani su tu realistični, oni u 46 odsto slučajeva ne očekuju da će Srbija postati članica EU pre 2020–2025. Setimo se samo Labusove 2007. godine ili olako datih obećanja da ćemo do kraja ove decenije ući u EU. Ovde je meni daleko značajniji stabilan odnos koji će varirati u nekim minimalnijim granicama nego ta dramatična kretanja koja se dešavaju na nivou Srbije, na šta najviše ima uticaja i to što ljudi nisu ili dovoljno upoznati sa EU ili ne osećaju odmah dobrobit ulaska u EU. Kada sam spomenuo ovo istraživanje koje je naručila EU, jedan od faktora je korist. Pozitivno je ocenjeno to što su evropske zemlje pritrčale u pomoć Srbiji kada su bile poplave. Ljudi očekuju da osećate taj boljitak svakodnevno. To bi, naravno, bilo pozitivno. Profesor Komšić je rekao jednu istinitu stvar o važnosti atmosfere koju budu stvarale političke elite. Setimo se samo one zbunjujuće atmosfere koju je stvarao ministar Jeremić sa ona četiri stuba. Sada, ovi novi Evropljani, iako balansiraju između Rusije i EU i kunu se da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, oni ipak veoma ubedljivo i stalno ponavljaju putem medija, a veoma su prisutni u medijima, da ipak Evropa, odnosno članstvo u EU jeste najbolja alternativa.

O MLADIMA I EU

Dimitrije Boarov: U kom pravcu vi sad mislite da treba delovati da bi se dobili nešto bolji rezultati u korist EU?

Branislav Bugarski: Važan cilj za nas je da povratimo poverenje u sistem i u institucije, i da pokušamo da povratimo poverenje mladih. Mislim da je zajednički društveni problem koji imaju članice EU i naše društvo taj da mladi više ne znaju šta su bili razlozi opredeljenja da se uopšte napravi Unija. A tu postoje dva principijelna cilja. Jedno je da bude večno mir u Evropi nakon velikih ratova, znači, da rata više ne bude. I drugi, da se na globalnom tržištu kroz udruživanje održi konkurentnost i time obezbedi ekonomija blagostanja. Iz naše perspektive, mi smo zaboravili zašto smo želeli da idemo u EU i tu smo nekoliko puta poljuljani u svojoj opredeljenosti. Kada smo pili benzina više nego mleka i isto tako ratovali na ovim prostorima, naša želja je bila da živimo u normalnom društvu. A onda je, nekim procesima koji nisu bili dovoljno objašnjeni u društvu, ta naša želja dovedena pod znak pitanja i tu se možda i opravdano pojavljuje nepoverenje u dobru volju EU da i mi budemo deo tog prostora. Što se Pokrajine tiče, mi i dalje smatramo da još intenzivnijom saradnjom, kao poluostrvo u EU, jer smo sa sve tri strane okruženi Unijom, sa regionima u Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji, ali i sa drugima, u Nemačkoj, Austriji, Italiji i ne samo time nego pre svega investiranjem u edukaciju, da ćemo uspeti da dodatno približimo te procese i na taj način mlade generacije vratimo nazad.

Gospodin Bakić je imao dijalog sa predsednikom države koji nije umeo da još jednom ponovi temu master rada, da protiv takvih procesa zauzmemo jasan stav jer to sigurno neće vratiti poverenje mladih da država ide u pravcu koji će njima omogućiti bolji život.

PUZAJUĆI AUTORITARIZAM

Dimitrije Boarov: Ako dođe do destabilizacije iz unutrašnjih političkih razloga u Srbiji ili dođe do nekog oblika jednoumlja, jednopartijske vlasti, pojačane represije, da li je to pogodno za ulazak ćutke, po naredbi, u Evropu ili će zapravo onda rasti evroskepsa?

Jovo Bakić: To je dosta složeno pitanje zato što u Srbiji imate jedan puzajući autoritarizam na delu i taj autoritarizam jeste proevropski. Mi smo spoljnopolitički orijentisani ka Evropskoj uniji, a sa druge strane imate sistematsko marginalizovanje opozicije, rasturanje opozicije, progone, nedozvoljavanje da se kritička reč čuje na nacionalnim televizijama. I sada tu postoji, po mom mišljenju, i dvosmerna poruka iz EU koja mene nimalo na ohrabruje jer s jedne strane se kaže "samo napred, mi vas čekamo u EU", a sa druge strane opet čini mi se da nikada manji pritisak nije bio na vlast u Srbiji da se ponaša na manje autoritaran način. I to je nešto što je, u stvari, jako opasno za perspektivu priključenja EU, zbog toga što će opoziciono raspoloženje neminovno rasti u Srbiji. I ako dolazi do toga da opozicija nema podršku iz EU, kao što je trenutno nema, to će onda dovesti do ogorčenja tih ljudi koji su opoziciono usmereni i do mogućeg rasta evroskepse.

KUDA PLOVI SRBIJA

Dimitrije Boarov: Uvek se na unutrašnjem političkom planu povodom Evrope sukobljavaju projekcije i same Srbije, bez obzira na integracije. Šta možemo tu očekivati u Vojvodini i u Srbiji u celini?

Jovan Komšić: Mislim da je ključno pitanje kuda plovi državni vrh Srbije. On je krenuo ka institucionalnoj luci EU, ali EU je svesna da taj brod može da zaustavi kretanje ili smanji brzinu ili promeni kurs. I da upravo zbog vrlo značajnog raskršća na kome se još nalaze Srbija i njena politička elita, kojoj, uzgred moram priznati, nije nimalo lako, mislim da EU dobro procenjuje situaciju u Srbiji danas. Ukoliko bi insistirali na žestokom disciplinovanju na svim frontovima zbog deficita koje ima ova vlast u sferi kulture, u sferi informacija, u sferi zrele demokratije, moglo bi se desiti da iz samoodržanja, političkog interesa, taj brod krene ka nekoj drugoj luci.

A Vojvodini i znači da taj drugi brod ipak ne krene ka nekoj drugoj luci, a takve signale povremeno dobijamo. Vojvodina je značajna samim svojim postojanjem kao institucionalna drugost, kao neka šansa da se političke elite Srbije nauče abecedi demokratije kao podele i ravnoteže moći. Bezbednosni aspekt je sada najbitniji, ta ključna brazda mora biti još dublje zaorana, kada ona bude dublje zaorana, onda će na dnevni red istovremeno i te kako doći standardi informisanja, debate na svim demokratskim nivoima, uključujući opoziciju. Vojvodina daje šansu da se u tom usponu stranke na vlasti koja ima šezdesetoprocentnu podršku afirmiše princip saradnje, princip konkurencije drugih planova, drugih pogleda na stvari pa i na evropske integracije. I u tom smislu vojvođanska administracija ima šansu da pokaže da je unutar vrednosnog evropskog okvira moguće ponuditi konkurentne i kvalitetnije projekte.

ROVITA SITUACIJA

Dimitrije Boarov: Evo gledamo hrvatski slučaj, oni su ušli u EU i zanimljivo je da sada već u predizbornoj kampanji u vezi sa predsedničkim izborima, ta stranka, koja je uvela Hrvatsku, HDZ, počinje da gradi ponovo neku svoju popularnost na nezadovoljstvu koje je izazvao taj prvi šok ulaska u EU, kad nisu grunuli med i mleko. Da li u slučaju jedne dublje političke krize u čitavom regionu, pa i u Evropi povodom Ukrajine, svi osećamo taj zadah novog talasa Hladnog rata, da li će u slučaju te nepovoljne međunarodne situacije jenjavati proevropski entuzijazam?

Aleksandar Popov: Moram da ponovim ono što je kazao Komšić, a to je da mi u ovom trenutku ne znamo gde plovi ovaj brod s obzirom na unutrašnju situaciju, a i na stanje unutar EU. Činjenica je da smo izvukli pouke i videli šta se dešava sa zemljama, nama veoma bliskim, kojima ne cvetaju ruže. Uzmimo slučaj Hrvatske, i Slovenije koja je takođe u ekonomskoj krizi. To je nešto što je upozoravajuće za Srbiju, ali dešava se i na spoljnom planu baš kada je reč o ovom zaoštravanju odnosa u međunarodnoj sferi između Evrope i Rusije da nas je slučajno taj istočni vetar sada gurnuo u pravcu Evrope mada je ona postala daleko manje privlačna nego pre deset godina. Pre deset godina je bilo "samo da uđemo u EU i odmah ćemo postati zemlja blagostanja". Međutim, niti je EU ona ista u koju smo mi krenuli niti smo mi oni isti koji smo bili u ono vreme kada smo krenuli ka EU. I EU se našla u svojim unutrašnjim problemima tako da sve to izaziva jednu izuzetno nestabilnu i neizvesnu situaciju kada je reč o putu Srbije ka EU. Brza ekonomska dobrobit od ulaska Srbije u EU se ne može očekivati i to se videlo na primeru naših suseda ali sa druge strane se takođe vidi da u ovo vreme niko ne može biti ostrvo. Srbija posebno ne može sebi dozvoliti taj luksuz. Ovaj istočni vetar koji sam spomenuo… to što se konačno videlo da smo mi za džabe, kada je reč o Vojvodini, u ponižavajućim uslovima poklonili NIS i pride što je išlo uz njega i ova žestoka packa koju smo dobili sa prekidom izgradnje Južnog toka, mislim da kada bi se još više razobličilo u javnosti da bi to bio još jedan vetar u leđa ka onima koji se zalažu za EU. Ekonomija jeste jedan od ključnih faktora, ali, nažalost, kod nas puno emocije nadvladavaju, kao i uticaj političke elite putem medija, tako da se u ovoj rovitoj situaciji unutar Srbije i EU veoma lako može izokrenuti da od tih 57 odsto u Srbiji ili 54 odsto u Vojvodini, da to ode u sunovrat u trenutku koji bi se mogao desiti čak u neko skorije vreme.

BALKAN IZMEĐU VELIKIH SILA

Dimitrije Boarov: Koliko će taj problem da neki "neće da napuštaju Rusiju zarad EU" opterećivati put Srbije u EU?

Vladimir Vuletić: Dva su izvora problema sa kojima se Srbija suočava na evropskom putu. Jedan smo pomenuli – to je taj nacionalizam i evroskepticizam za koji sam rekao da je, pre svega, reakcija na neispunjena obećanja liberala koji dominiraju danas Evropskom unijom, taj unutrašnji problem EU. Drugi izazov je u vezi sa balkanskim regionom na koji uticaj imaju različite velike, što svetske, što regionalne sile. Pre svega, s jedne strane EU, s druge strane Rusija, a i Turska. Te tri sile treba imati u vidu kada razmišljamo o ovim prostoru. Rusija je bila prilično uticajna poslednjih nekoliko godina, pa možda i čitavu deceniju i duže. Radila je korak po korak, veoma spretno, koristeći i ove probleme koje EU ima i u tom smislu ovo što se dešava sa Južnim tokom jeste jedan strašan udarac Rusiji koja se sada na ovaj ili onaj način izmiče, ali ona će, pretpostavljam, tim izmicanjem možda ostaviti određeni prostor Turskoj. U tom smislu stvar nije završena kada je reč o tome šta se može ovde dešavati i ja zbog toga opet ponavljam da je nama sada jako u interesu da na neki način nađemo tu vrstu zajedničkog okvira sa našim susedima da ne bismo došli u situaciju da u nekom budućem komešanju, neka je ekonomsko, neka je političko, da ne prizivamo vraga, budemo u jednom okruženju koje nije prijateljsko, koje nije iz istog tabora. Rusija, ovom situacijom sa Južnim tokom – videćemo šta će se još dešavati – jeste potisnuta iz regiona, ali to ne znači da je tim čitava ova priča i završena. Ima tu još pretendenata na region.