Komitet Senata je istraživao četiri godine. Izveštaj je bio završen u aprilu i spreman za objavljivanje, ali se čekalo do 9. decembra, uglavnom zbog prigovora CIA. Demokrate su na kraju požurile sa objavljivanjem izveštaja jer su se pribojavale da bi od 1. januara republikanci, koji tada preuzimaju većinu u Senatu, mogli da zaustave njegovo objavljivanje – mučenja su se sprovodila za vreme mandata Džordža Buša mlađeg očigledno uz saglasnost Bele kuće. U početku je od 6480 stranica objavljeno svega 528, da bi kasnije kompletan izveštaj učinio dostupnim britanski "Gardijan".

"Pod bilo kojim uobičajenim značenjem termina, pritvorenici CIA su mučeni", izjavila je senatorka Dajan Fajnstajn, demokrata i predsednica Komiteta. Uz detaljan opis, u izveštaju je naveden spisak korišćenih mera – od guranja hrane na silu u rektum zatvorenicima koji su štrajkovali glađu, umiranja od hipotermije, uskraćivanja sna na nedelju dana, pretnji bušilicom, ruskim ruletom, pretnji da će zatvorenicima osakatiti i ubiti decu i porodice, silovati majke, vešanja za zglobove, puštanja nesnosno jake muzike u ćelijama (omiljena pesma mučitelja bila je numera Braće Bluz Rawhide), do simuliranja davljenja. Navodi se slučaj Halida Šeika Mohameda, optuženog da je bio mozak napada na Kule bliznakinje, koji je mučen davljenjem 183 puta.

Predsednik SAD Barak Obama podržao je objavljivanje dokumenata "kako bi ljudi širom sveta i ljudi u domovini razumeli tačno šta se dešavalo" (Obama je 2009. zaustavio program saslušanja koji je sprovodila CIA). Ljudi su bili šokirani, mada preteranom iznenađenju nije bilo mesta. Jeste da je pomenuti izveštaj prvo zvanično, detaljnije priznanje američkih vlasti o mučenju zatvorenika, ali se od 11. septembra 2001. i početka "borbe protiv terorizma" sa raznih strana nakupilo sličnih i mnogo gorih svedočenja na istu temu.

KRATKA ISTORIJA BEŠČAŠĆA: Prve zatvorenike optužene za terorizam američki zatvor Gvantanamo na Kubi primio je početkom 2002. godine. Kasnije su kroz taj zatvor prodefilovale hiljade ljudi, među kojima je bilo i maloletnika, a zvaničnici CIA su od početka dozvolili da se na njima primenjuju pomenute "specijalne tehnike ispitivanja". Američka vlada im je oduzela i prava garantovana Ženevskom konvencijom, jer su nazvani "ilegalnim borcima", a ne ratnim zarobljenicima. U zatvoru su mogli da borave neograničeno dugo, trećina nije optužena ni za kakvo delo, nevini koji su proveli godine u Gvantanamu i kasnije pušteni, nisu dobili nikakvo izvinjenje ili nadoknadu. Narandžasta uniforma zatvorenika u Gvantanamu postala je simbol mučenja, američke osionosti i nepoštovanja međunarodnih zakona. Bezbrojne međunarodne humanitarne organizacije godinama su tražile zatvaranje Gvantanama. To je bilo jedno od predizbornih obećanja Baraka Obame, koje je isparilo kada je izabran za predsednika.

Irački zatvor Abu Graib postao je simbol zlostavljanja tek kada su 2004. u javnost procurili snimci koje su pravili američki vojnici dok su se iživljavali na zatvorenicima. To iživljavanje, uz sve mere nabrojane u ovogodišnjem izveštaju Komiteta, podrazumevalo je i prisiljavanje na sodomiju, vezivanje konopcima za polne organe, uriniranje po zatvorenicima, huškanje pasa na njih… Jedanaest američkih vojnika osuđeno je zbog onoga što se dešavalo u Abu Graibu.

Kroz zatvor u Bagramu, nedaleko od Kabula, od invazije koalicionih snaga na Avganistan 2001. godine prolaze hiljade osumnjičenih za saradnju sa Al Kaidom i talibanima. Godinama je avganistanska strana kontrolisala samo mali deo zatvora sa oko 300 zatvorenika, dok je vojska SAD kontrolisala deo u kome se nalazilo oko 2700 zatvorenika. "Radili su nam ono što se ne radi ni životinjama, polivali su nas ledenom vodom zimi, a vrelom leti, stavljali su nam u piće neki lek od kog nismo mogli da spavamo i onda nas propitivali, sipali vodu u nozdrve, usta, čupali nokte, uvrtali i vukli penis i testise, davali elektrošokove u sve delove tela, naročito genitalije, premlaćivali…", samo je deo svedočenja zatvorenika koji je zabeležila ekipa Bi-Bi-Sija, koja je sprovela istragu u Bagramu posle učestalih glasina o torturi.

Zatvorenici su tvrdili da su bili izloženi teškim maltretiranjima i da je takav tretman trajao do 2008. godine. Deo zatvorenika u Bagram je doveden iz drugih zemalja, posebno iz Pakistana, odakle je stizao najveći broj onih koji su bili optuženi da su talibani (vidi okvir). Nijedan od anketiranih pritvorenika nije optužen niti izveden pred sud. Mark Rajt, predstavnik američkog ministra odbrane, demantovao je sve optužbe.

U oktobru 2011. godine Misija podrške Ujedinjenih nacija u Avganistanu (UNAMA) objavila je detaljan izveštaj o tretmanu osoba zatočenih u državnim zatvorima, takođe i onih koji su optuženi za saradnju sa Al Kaidom, talibanima, ili zbog organizacije bombaških napada. Suštinu mučenja u tim zatvorima izneo je zatvorenik kome je policajac, dok ga je tukao strujnim kablom po tabanima, rekao: "Ovde i kamenje progovori." Ti zatvori su, doduše, bili pod nadzorom domaćih sigurnosnih snaga, ali veliki broj zatvorenika hapsile su snage međunarodne koalicije i isporučivale ih domaćinima, znajući kakav ih tretman čeka. Suštinski, domaći mučitelji obavljali su "servisne usluge torture" za međunarodne snage, deleći priznanja dobijena mučenjem.

ZEMLJE POMAGAČI: Slične "servisne usluge" drugih država pominje i izveštaj Komiteta američkog Senata. Iz tog izveštaja je očito da su mnogi zatvorenici optuženi za terorizam slati na "detaljnu obradu" u tajne zatvore u savezničke zemlje. I ne samo savezničke. Spisak država je impresivan, uključuje i mnoge zvanične krvne neprijatelje Amerike, ali saradnja na polju mučenja je očito dobro funkcionisala i među demokratskim svetom i među zemljama koje u javnosti baš Vašington svakodnevno optužuje za teška kršenja ljudskih prava. Tako su, na primer, države sa tajnim zatvorima CIA – Avganistan, Poljska, Litvanija, Rumunija, Tajland, BiH (samo za "procesuiranje zatvorenika"). Države koje su otvoreno dozvolile formiranje zatvora su, između ostalih, Egipat, Sirija, Libija, Pakistan, Jordan, Maroko, Somalija, Uzbekistan… Najspektakularniji je spisak država koje su odobrile metode ispitivanja CIA na svojoj teritoriji, na kome je abecedni red jedne pored drugih stavio Avganistan i Austriju, Australiju i Alžir, Dansku i Džibuti, Etiopiju i Finsku, Island i Indoneziju, Italiju i Libiju, Švedsku i Siriju, Ujedinjene Arapske Emirate i Ujedinjeno Kraljevstvo…

Prema svedočenju nekoliko zvaničnika Senata, jedan od razloga za ogorčeno protivljenje napora CIA objavljivanju ovih dokumenata bio je otkrivanje država saveznica, koje su omogućavale prebacivanje zatvorenika na svoju teritoriju i formiranje tajnih ustanova na svojoj teritoriji bez dosadnih birokratskih procedura. Državni sekretar Džon Keri izrazio je zabrinutost povodom potencijalne odmazde prema državama-pomagačima, čini se bez mnogo osnova. Pomenuti biznis je odavno javna tajna, kao i činjenica da je CIA novcem i drugim uslugama plaćala vladama drugih država za njihovu pomoć.

Izveštaj je prouzrokovao samo trenutnu neugodnost kod nekih lokalnih političara koji su morali da se pravdaju pred domaćom javnošću, poput bivšeg poljskog predsednika Aleksandra Kvašnjevskog, koji je izjavio da je vlada te zemlje verovala da su Sjedinjene Države demokratska zemlja koja će delovati u skladu sa zakonom, kada su odobrile otvaranje zatvora na svojoj teritoriji, a da mučenja ni u jednom trenutku nije dopustila. Iz izveštaja se, doduše, da zaključiti da je saglasnost Poljske potpomognuta uplatom najmanje milion dolara, za početak. Kvašnjevski kaže da je lično od Džordža Buša tražio kraj "aranžmana" kada su procurile vesti o torturi, što se i desilo 2003. godine.

Jedan od argumenata mnogih kritičara objavljivanja izveštaja jesu moguće negativne posledice po Amerikance u inostranstvu. Odmah posle njegovog objavljivanja pojačane su mere bezbednosti u američkim institucijama širom sveta, ali se, do završetka ovog broja "Vremena", ništa drastično nije desilo. Cinici bi rekli da je borba protiv terora već odavno dovela međunarodni ugled SAD na tako niske grane da jedan izveštaj, naročito ako sadrži manje-više odavno poznate stvari, i nije mogao da izazove ozbiljniju reakciju.

Najviše su, očekivano, zbog izveštaja likovali protivnici Amerike, koje SAD optužuju za kršenje ljudskih prava. Za Rusiju je američki izveštaj o torturi zatvorenika "šokantan", jer "se takvo stanje stvari ne slaže sa tvrdnjama SAD da su one oličenje demokratije, što je daleko od realnosti". Kineska državna agencija Sinhua napisala je da SAD treba da "počiste svoje dvorište" i da "Amerika nije uzor niti kvalifikovani sudija o pitanjima ljudskih prava u drugim zemljama". Severna Koreja je pozvala UN da se pozabave američkim slučajem, vrhovni lider Irana ajatolah Ali Hamnei je napisao na Tviteru: "Američka vlada je obmanula svoje građane koji su neobavešteni o mnogim realnostima…Danas je američka vlada simbol tiranije protiv čovečnosti."

STRANAČKI SUKOB ILI ISKRENO KAJANJE: Neki od aktera, direktno prozvani u izveštaju, ogorčeno su reagovali. "Podmetanje priča da politička javnost nije znala o lošim postupcima agencije, da o tome predsednik nije imao pojma, obična su laž", izjavio je Dik Čejni, potpredsednik SAD u Bušovom mandatu. "Džordž Buš je bio potpuno informisan o brutalnim tehnikama ispitivanja koje je primenjivala CIA." Čejni je oštro kritikovao izveštaj nazvavši ga "potpunim sranjem", aljkavo urađenim, sa puno mana.

Čejni je istakao da su ovakvi programi ispitivanja spasili živote, pomogli hvatanju osumnjičenih, te da CIA zaslužuje "poverenje bez osude". "Kada se pred vama nalazi ključni osumnjičeni, samoproklamovani mozak operacije 11. septembra Halid Šeik Mohamed, ispitivanje svakako mora biti oštro. Šta je trebalo da uradimo? Da ga poljubimo u obraz i kažemo, molim te, molim te, kaži nam šta znaš? Pa naravno da ne. Kako bi trebalo postupati sa ubicom 3000 ljudi? Mislim da je bilo potrebno učiniti to što je CIA radila. Mislim da su njihove tehnike potpuno opravdane. Opet bih tako postupio", rekao je Čejni. Institut za istraživanje javnog mnjenja Pew objavio je da 51 procenat Amerikanaca podržava takozvane pooštrene metode ispitivanja, dok se 29 odsto izjasnilo protiv mučenja.

Republikanci u Senatu su optužili demokrate za netačnosti, aljkavu analizu i biranje dokaza kako bi se stiglo do unapred određenog zaključka, svodeći izveštaj na stranački sukob. Aktuelni direktor CIA Džon Brenan priznao je da su protiv zarobljenika korišćene neodobrene, a u nekim slučajevima i "odvratne" metode, ali i da je CIA "mnoge stvari uradila ispravno" u vreme kad "nije bilo lakih odgovora". "Program je vodio hapšenju lidera Al Kaide i sklonio ih je sa bojnog polja", rekao je bivši direktor CIA Džordž Tanet i dodao da je njime spaseno "na hiljade američkih života".

Istražitelji Komiteta Senata, nakon pregleda šest miliona dokumenata, saopštili su, međutim, da nisu mogli da nađu nijedan primer obaveštajnog podatka dobijenog tehnikama prinude, kojim bi se spasao nečiji život. Predsedavajuća obaveštajnog odbora Dajean Fajnstajn poručila je direktoru CIA da pročita izveštaj, dodajući da CIA, FBI i mnoge druge agencije pomažu "da budemo bezbedni, ali tortura – ne". "Jedino što su operativci uspeli da izvuku jesu laži, jer su ljudi stavljeni na muke spremni da priznaju bilo šta", tvrdi senatorka.

ZLOČINI BEZ SUDA: Iz Ujedinjenih nacija su poručili da je tužilaštvo SAD obavezno da podigne krivične prijave protiv odgovornih. Procese su zatražili i Amnesti internešenel i Hjuman rajts voč. Entoni Romero iz Američke unije građanskih sloboda pozvao je Obamu u tekstu u "Njujork tajmsu" da pomiluje Buša i njegovog potpredsednika Dika Čejnija, jer će tako simbolično pokazati da su Buš i Čejni počinili zločine. Simbolička osuda je, kako stvari stoje, i jedino što će ostati kada se prašina oko izveštaja slegne.

Barak Obama povodom izveštaja Komiteta Senata kaže: "Ne verujem da iko može biti iznad zakona i sigurno je da ćemo morati da se suočimo sa svim onim što se dešavalo. Sa druge strane, moramo se okrenuti budućnosti. Verujem da se, kada je reč o nacionalnoj bezbednosti, moramo fokusirati na to da ubuduće radimo kako treba." Nešto ranije, Obama je rekao da su metode mučenja "u suprotnosti sa vrednostima te zemlje", i da "više nikad neće biti primenjene". "Nijedna nacija nije savršena, ali jedna od snaga Amerike jeste naša spremnost da se otvoreno suočimo sa našom prošlošću", tvrdi Obama. Dan posle objavljivanja izveštaja SAD su saopštile da zatvaraju zatvor Bagram u Avganistanu. SAD su iz pritvora oslobodile poslednja tri zatvorenika, od kojih je dvoje prosleđeno avganistanskim vlastima, u duhu dosadašnje uspešne saradnje.

Gorak ukus posle čitanja izveštaja ostavlja činjenica da će trud njegovih tvoraca da ličnim imenima i ispovestima personalizuju zločine koji su učinjeni ostati uzaludan. Jesu strašne priče da je Mađid Kan štrajkovao glađu zbog toga što je nepravedno zatvoren i nekoliko puta pokušao samoubistvo tako što je sebi bukvalno odgrizao vene, da je Gul Rahman go, vezan lancima, nateran da sedi na ledenom betonu, umro usled smrzavanja. Međutim, Avganistan iz koga su Rahman i Kan bili, u očima većine sveta personalizovan je odavno na drugi način. Medijskim i političkim presingom Avganistan je poistovećen sa Bin Ladenom, baš kao i Irak sa Sadamom Huseinom, Libija sa Gadafijem, Sirija sa Asadom. Iz tih zemalja u očima većine zapadnjaka i ne dolaze ljudi, već samo simboli terora. A kada takvo poistovećivanje uspe, onda mnogo lakše prolaze priče da je prema teroristima tortura jedini legitiman način postupanja.