"To je ideološki rat za ugalj", rekao je prošle nedelje Mič Mekonel, šef republikanske većine u američkom Senatu, komentarišući klimatski sporazum predsednika Baraka Obame i kineskog predsednika Ksi Džinpinga. Istorijski dogovor između Kine i Amerike, postignut prošle nedelje u Pekingu, podrazumeva da će Sjedinjene Američke Države do 2025. godine smanjiti nivo emisije ugljen-dioksida (CO₂) za 26-28 odsto u odnosu na nivo iz 2005, dok će Kina svoj rast emisija zaustaviti 2030. godine, kada će, prema ovom sporazumu, kineske emisije CO₂ dostići maksimum. Pre samo nekoliko godina nezamisliv, sporazum je postignut tokom samita zemalja Azije i Pacifika, da bi potom uticao na izmene programa samita G20 u Brizbejnu u Australiji, na kome su se svetski lideri suočili i sa pitanjem globalnog zagrevanja. Očigledno da se i klima u politici počela menjati – nakon septembarskog UN samita u Njujorku, IPCC samita u Kopenhagenu, a uoči dvadesetog COP skupa u Limi, sa Pekingom i Brizbejnom, jesen 2014. se pretvorila u sezonu za klimatske promene u međunarodnoj politici.

Obama je u Brizbejn stigao pravo iz Pekinga, dok su se mediji u Srbiji bavili centralnim pitanjem kako je, za klimu nezainteresovan, Vladimir Putin ponudio kaput prvoj dami Kine. U međuvremenu, Obama je u subotu održao jedno predavanje za australijske studente. Ukrajina nije bila među zvaničnim temama skupa, a razgovori o klimi u Brizbejnu su bili zakazani za nedelju pre podne. Centralna tema, pored smanjenja CO₂, bilo je pitanje ko je spreman koliko da uplati u novi UN fond za pomoć zemljama koje su najugroženije zbog klimatskih promena. Ebola je kao tema za svetske lidere servirana uz ručak. Nakon toga, intenzivna novembarska nedelja za svetsku politiku se okončala, a predsednici su se razišli. Srpski mediji su javili kako je Vladimir Putin kući otišao umoran.

USKLAĐIVANJE SA EVROPOM: G20 je prošao u znaku već postignutog sporazuma Ksija i Obame. Republikanci u Americi su kritikovali dogovor, smatrajući da će smanjenje emsiije CO₂ značiti odricanje od termoelektrana i uglja, povećanje cene električne energije i opadanje standarda srednje klase. Dogovor nije obradovao ni Kineze koji će morati da uspore svoj rast koji u poslednje dve decenije dobrim delom zavisi od bespoštednog spaljivanja fosilnih goriva. Vest o dogovoru dve sile najbolje je primljena u ekološki puritanskoj Evropi, čiji su lideri pre nekoliko sedmica sami sebi, u tipičnom briselskom stilu, postavili etički opravdan, ali gotovo neizvodljiv, spartanski cilj – da se emisija CO₂ u zemljama Evropske unije smanji za čitavih 40 odsto do 2030. godine. Ovaj "izuzetno ambiciozan, ali efikasan plan", kako je u oktobru saopšteno iz Brisela, evropski lideri su postigli nakon dugih pregovora i vođeni zanimljivom logikom koja je postala centralna u klimatskoj politicu EU: "mi ćemo da se potrudimo više od svih". Tome je prethodila spoznaja da Evropa neće moći da do 2020. dostigne sebi odranije postavljene ciljeve u zaustavljanju klimatskih promena, a uzgred je odlučeno i da se upotreba obnovljivih izvora u Evropi poveća za 27 odsto.

Srbija, poplavljena vestima o Putinu, Šešelju i raznim drugim, lokalnim temama, sada se našla u neugodnoj situaciji, mada je malo ko u domaćoj javnosti toga svestan. Uz razne druge zahteve u procesu priključenja Evropskoj uniji, na dnevni red će pre ili kasnije doći usaglašavanje u vezi sa klimatskim promenama. Srbija je sa Evropskom unijom 21. januara ove godine ušla u proces pregovora, a u septembru je, među 35 drugih, otvoreno i poglavlje 27, nazvano Životna sredina i klimatske promene, kao i takozvani eksplanatorni skrining. Da li će, među brojnim obavezama u oblasti životne sredine, Republika Srbija biti u stanju da završi i klimatski domaći zadatak?

NEMOGUĆA MISIJA: Dublja analiza bi mogla da pokaže kako evropski cilj da se do 2030. godine emisija CO₂ smanji za čitavih 40 odsto za Srbiju predstavlja mnogo teži zadatak od isporučivanja haških zločinaca, smanjenja plata u javnom sektoru i uspostavljanja medijskih sloboda. Tako veliko smanjenje CO2 znači da bi, ako se udeo bude recipročno obračunavao, Srbija u narednih 15 godina morala da smanji proizvodnju struje iz termoelektrana za 40 odsto, dakle da se odrekne srca svoje energetike – instalisanih kapaciteta uporedivih sa obe TENT elektrane u Obrenovcu. Elektroprivreda je za Srbiju trenutno najveći energetski i, praktično, presudan ekonomski resurs, pa se postavlja pitanje da li će, ako bude imala ovakve zahteve, uopšte imati sa čim da uđe u Uniju. To je posledica okolnosti da u poslednje dve decenije, za razliku od drugih evropskih zemalja, u Srbiji ništa nije učinjeno da se privreda i društvo pripreme za takve zahteve.

Sve donedavno je i stanje u svetu, izvan Evrope, sasvim bilo nalik na odnos koji je u Srbiji negovan prema klimatskim promenama – ma kako one bile ozbiljne, ima hitnijih, nužnijih problema. Zahvaljujući tome, upravo tokom poslednjih deset godina došlo je do izuzetnog rasta emisija CO₂. U međuvremenu, svetskim skupovima o klimi prethodnih godina dominirala je ideja da se fokus problema sada definitivno izmestio sa mitigacije, kako se naziva pokušaj smanjenja CO₂ i zaustavljanje globalnog zagrevanja na – adaptaciju, odnosno prilagođavanje na klimatske promene. No, još nakon neuspeha čuvenih klimatskih pregovora u Kopenhagenu, pre pet godina, bilo je jasno kako tadašnji slavni Kjoto protokol nije doveo do zaustavljanja klimatskih promena, a na horizontu nije bilo nikakvog mehanizma za zaustavljanje emisija.

Penzionisani Kjoto protokol je bio prateći dokument Okvirne konvencije UN-a o klimatskim promenama (United Nations Framework Convention on Climate Change, UNFCCC), koju je ratifikovalo čak 192 države, ali nije bio usvojen od dve najznačajnije sile – Kine i SAD. U naponu svog industrijskog razvoja, Kina pre pola decenije nije htela da pristane na ograničenja u emisijama CO₂, smatrajući kako nije pravedno da se ograničenja uvode sada, kad su se zemlje zapada razvile nakon vek i po bespoštednog spaljivanja fosilnih goriva i prateće emisije CO₂. Sa druge strane, budući da je Kina već bila postala najveći emiter CO₂, Sjedinjene Američke Države nisu htele da jednostrano sebi nametnu ograničenja, dok to ne učini i Kina. Zbog tog sukoba Kine i SAD na pomenutom samitu u Kopenhagenu, u decembru 2009. godine, nije došlo do dogovora. Zato je, pet godina kasnije, dogovor Obame i Ksija odmah ocenjen kao istorijski, a klimatski aktivisti širom sveta smatraju kako sada nema prepreka za usvajanje novog klimatskog protokola.

IDEOLOGIJA UGLJA: Podaci koje je početkom godine objavio Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) u Petom izveštaju definitivno su pokazali kako dosadašnji napori da se zaustavi emisija CO₂ nisu uspeli, kao i da je za globalno zagrevanje od dva stepena koje se očekuje do 2100. isključivo odgovoran čovek. Mračne vesti koje su se u trodelnom Petom izveštaju mogle čitati od početka 2014, potvrđene su pre dve nedelje, tokom poslednjeg IPCC skupa u Kopenhagenu, kada je IPCC, uz puno medijske pažnje, objavio kako ćemo do kraja veka trpeti posledice klimatskih promena čak i kad bismo u ovom trenutku sasvim zaustavili emisiju CO₂. Ove vesti su stigle u jeku kampanje protiv klimatskih promena koja je pokrenuta najviše zahvaljujući inicijativi Ujedinjenih nacija. I koja je, očigledno, ustalasala duhove.

Naime, generalni sekretar Ban Ki Mun u septembru je sazvao svetske lidere na jednodnevni skup u Njujorku ne bi li se pripremili za postizanje nekakvog klimatskog dogovora. Za decembar je u Limi, u Peruu, zakazan redovan godišnji klimatski samit, a u decembru sledeće 2015. dogodiće se klimatski samit u Parizu od koga se mnogo očekuje. Skupu u Njujorku je prethodio Marš za spas planete, koji su nekoliko dana ranije organizovali ekološki aktivisti širom sveta, a koji je u Njujorku okupio 400.000 demonstranata. Prema planu koji je u Njujorku, gde je govorio i glumac Leonardo di Kaprio, u svom izlaganju uverljivo izneo predsednik Perua, Olanta Humala, koraci koje je Ban Ki Mun sada preduzeo trebalo bi da podstaknu svetske lidere da u Limi pripreme novi dokument koji bi, "čist i koherentan" bio usvojen godinu dana kasnije u Parizu.

Za nas je zanimljivo da će ovaj dokument, čije se usvajanje očekuje u Parizu 2015. godine, biti ponuđen i Srbiji na usvajanje, kao i svim drugim malim državama. Nakon dogovora SAD i Kine, nakon milijardi koje gube takvom odlukom, male države nemaju šta da čekaju. Nepristajanje i nesprovođenje takvog sporazuma za Srbiju će značiti ne samo problem u procesu pristupanja ekološki aktivnoj EU, nego i mnogo širi problem u međunarodnim odnosima. Istovremeno sa posledicama klimatskih promena koje već proizvode razorne efekte (poput majskih poplava) u regionu, a koje će uz učestale suše i nepogode biti sve gore, pritisak da se ograniče emisije biće sve snažniji.

Dosadašnja iskustva ne ohrabruju. Republika Srbija je blagovremeno, još početkom devedesetih, pristupila Okvirnoj konvenciji, nešto kasnije i Kjoto protokolu, koji je usvojen i ratifikovan, ali potom zapravo ništa konkretno nije učinjeno. Pre svega, u Srbiji nema dovoljno podataka o stanju emisija. Tek 2010. godine, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja uspelo je da usvoji takozvanu Inicijalnu nacionalnu komunikaciju, što je obaveza koju Srbija ima kao potpisnica UNFCC-a. Agencija za zaštitu životne sredine trenutno priprema Inventar gasova staklene bašte (GHG), a jednom ćemo dobiti i Drugu nacionalnu komunikaciju. Opšta slika se ipak može videti iz Inicijalne komunikacije iz koje se nedvosmisleno vidi kako ugljen-dioksid u atmosferu nad Srbijom odlazi isključivo iz termoelektrana.

Neto vrednost jednogodišnje emisije CO₂, a na osnovu analize za 1998. godinu, u Srbiji iznosi 50,6 miliona tona CO₂. Ova brojka je dobijena nakon što je od ukupne količine CO₂ koji je ispušten u atmosferu oduzeta manja količina koju su apsorbovala pošumljena područja. Najveći deo emitovanog CO₂ nastao je u energetskom sektoru, oko 93,7 odsto. Ostatak od 6,3 odsto ispušten je u industrijskim procesima. Mada se mogu očekivati bitno veće emisije nego 1998, jasno je da će svako značajno smanjenje emisije CO₂ u praksi značiti velike izmene u radu Elektroprivrede, kao i verovatno odustajanje od energetike, pa i cele privrede, koja je isključivo bazirana na uglju. Da li je Srbija spremna na to? Za očekivati je kako će se povodom ove teme uskoro pojaviti i razne, nove političke platforme. Polazeći od opšteg kursa srpske politike, bez obzira na to ko je na vlasti, donosiocima odluka u Srbiji bi najprimamljivija mogla biti platforma "I Evropa i ugalj". Jer, republikanci u SAD ne greše – ugalj ubrzano postaje ideološko pitanje.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.