Intervju – Srdan Golubović, reditelj i predsednik Saveta Festivala autorskog filma
U PROGRAMU OVOGODIŠNJEG FAF-a: Levijatan Andreja Zvjaginceva
O festivalu drugačijih filmova
"Autorski film je pre svega lični poetski stav. Ima reditelja koji pokušavaju da udovolje ukusu festivalskih selektora, služeći se klišeima, uticajem trendova ili potrebom da budu politički korektni. Toga ima u svim umetnostima. I većina tih pokušaja je neuspela. Umetnost traži posebnost, autentičnost, iskrenost i stav. Takvi pokušaji reprodukcija to nemaju. Ali nemojte da brinete, takvih filmova nema na Festivalu autorskog filma"
U Beogradu će od srede 26. novembra do srede 3. decembra biti održan jubilarni, dvadeseti po redu Festival autorskog filma. Na ovoj kultnoj filmskoj manifestaciji biće prikazano ono najbolje što je snimljeno u svetu umetničkog filma tokom protekle godine, uključujući pobednike na najznačajnijim svetskim festivalima. U glavnom programu festivala biće prikazano ukupno 21 ostvarenje, a biće organizovan i niz pratećih programa, među kojima i selekcije "radikalnih autorskih filmova" pod nazivom "Bande à part", celine "Off Hollywood" i "Vreme muzičkih biografija", zatim "Protejev rukopis", omaž Branku Vučićeviću, i "Snoliki film" posvećen uspomeni na Marka Babca, kao i retrospektiva filmova Puriše Đorđevića, Akija Kaurismakija i nemačkog producenta Karla Baumgartnera.
O značaju Festivala autorskog filma za našu sredinu tokom prve dve decenije postojanja i njegovom ovogodišnjem izdanju razgovaramo sa Srdanom Golubovićem, rediteljem i predsednikom Saveta Festivala.
"VREME": Nastupajući Festival autorskog filma je jubilarni, dvadeseti po redu. Koliki i u čemu je značaj održavanja ovog festivala kod nas?
SRDAN GOLUBOVIĆ: Festival je nastao 1994, u vreme sankcija i potpune izolacije, kada još nije bilo interneta i svaki naš kontakt sa kulturnim dešavanjima u svetu je bio prekinut. Fest se nije održavao. Bili smo odbačeni, izopšteni i zaboravljeni. I tada se održao prvi Festival autorskog filma. On je doneo svežinu u ustajali kulturni život posrnulog grada. Kao svež vazduh koji uđe u kuću u kojoj se mesecima nisu otvarali prozori. Ta okolnost je odredila značaj Festivala autorskog filma i činjenicu da je od svog prvog izdanja dobio vernu i posvećenu publiku. I tada, kao i sada, festival je gradio svoju reputaciju na činjenici da predstavlja filmove najboljih i najintrigantnijih filmskih autora različitih generacija, predstavljajući drugačiji i ličan pristup filmu, radikalan i inovativan tretman filmskog jezika i različitost autorskih svetova i poetika. Koncept Festivala je radikalno umetnički, iako mnogi od tih filmova izuzetno dobro komuniciraju s publikom. Mislim da Festival ima veliki značaj za našu kulturnu scenu. Mnogi naši najznačajniji slikari, pisci, glumci i drugi umetnici su njegova stalna i najvernija publika. Mi pokušavamo i mislim da uspevamo da svake godine dobijemo neku novu publiku. Dvadeset godina je već dobar test da li neki događaj odoleva vremenu i da li je blizak različitim i novim generacijama. Sale su stalno pune i to je dokaz da festival takvog koncepta i profila ima veliki značaj i da je neophodan velikom gradu kao što je Beograd.
Kad bacite pogled na program prethodnih 19 izdanja Festivala, možete li da izdvojite neke trendove u autorskom izrazu, tematski i formalno?
Trendovi su menjaju, kao i društvene, političke i kulturne okolnosti koje utiču na njih. Kod nas se reč trend obično tumači sa negativnim predznakom. Ali trend je odraz vremena. I to ne mora da bude negativna odrednica. Film se kao umetnost jako promenio u ovih dvadeset godina. Filmski jezik, pre svega. Filmski jezik je mnogo slobodniji, lišen konvencija i pravila. Razvoj tehnologije je puno uticao na to. To je dalo slobodu autorima da hrabrije i intimnije slikaju svoj svet, a tehnološki razvoj je uticao i na činjenicu da nekada male kulture i kinematografije pronađu svoje mesto. Taj višak slobode je izrodio i dilentantizam i lažni artizam, to su takođe posledice "suvišne" slobode u umetnosti. Ali, pre svega mislim da je današnji autorski film u svetu bliži svakodnevnom životu i potrebi da iz fenomena tog svakodnevnog života crpi estetsku i poetsku inspiraciju.
Kakav je danas odnos između autorskog i mejnstrim, industrijskog filma?
Kao i u svim drugim umetnostima underground ili alternativa, ili na filmu autorski, arthouse ili nezavisni film u velikoj meri utiču i inspirišu mainstream industriju. Underground je uvek bio prostor iz koga mainstream krade uticaje, nove estetske i poetske forme. Industrija nema tu slobodu da eksperimentiše, otkriva i stvara nove umetničke pravce. To je uloga undergrounda, alternative. Mainstream scena prati tu scenu i kupuje uticaje, nove tendencije i najdarovitije ljude. Neki autori postaju deo industrije, a neki ostaju dosledni svom autorskom svetu. Ono što je takođe važno za odnos industrije i autorskog filma je činjenica da je u ovih dvadeset godina napravljen je veliki i, čini mi se, potpuni jaz između bioskopskog i autorskog filma. Mislim da je fenomen multipleksa kriv za to, u njima više nema mesta za autorske filmove. I kompletna holivudska produkcija danas je okrenuta proizvodnji "crtanih filmova" i to je očigledno potreba tržišta. To je autorskom filmu prilično odredilo sudbinu, izbacilo ga iz široke distribucije, ali mu i dalo potpunu slobodu.
Ponekad se odrednica "autorski film" poistovećuje sa "festivalskim filmom", kao hermetičnim ostvarenjem nezainteresovanim za publiku, kada je navodno autorima više stalo do festivalskih žirija i političke korektnosti nego do gledalaca.
S obzirom da za autorski film više nema mesta u širokoj distribuciji, festivali su postali jedan vid distribucije. Odnosno, mesta na kojima publika može da vidi filmove koji su drugačiji. Neki od tih filmova su hermetični, a neki vrlo zabavni i komunikativni. Pojam autorskog filma je vrlo širok i raznolik. Autorski film je pre svega lični poetski stav. Ima reditelja koji pokušavaju da udovolje ukusu festivalskih selektora, služeći se klišeima, uticajem trendova ili potrebom da budu politički korektni. Toga ima u svim umetnostima. I većina tih pokušaja je neuspela. Umetnost traži posebnost, autentičnost, iskrenost i stav. Takvi pokušaji reprodukcija to nemaju. Ali nemojte da brinete, takvih filmova nema na Festivalu autorskog filma. Zašto je važno gledati festivalske pobednike? Zato što su to najčešće veoma dobri filmovi i zato što su oni pokazatelj u kom pravcu ide filmska umetnost.
Kojih pet filmova iz glavnog programa Festivala autorskog filma ne treba propustiti?
Levijatan Andreja Zvjaginceva, Zbogom jeziku 3D Žan-Lika Godara, Mamica Gzavijea Dolana, Crni ugalj, tanak led Jinan Dijaoa, Umiri vodu Naomi Kavase, Čudesa Aliće Rorvaher.
Osim ovih šest, ne treba propustiti ni kanskog pobednika Zimski san Nurija Bilge Džejlana i venecijanskog pobednika Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju Roja Andersona, kao ni debitantski film rediteljke Mine Đukić Neposlušni.
Šta biste voleli da je u programu ovogodišnjeg FAF–a, a nije?
Remek-delo Boyhood Ričarda Linklejtera, švedski film Turista Rubena Ostlunda i ukrajinski Pleme.
Obavezno pogledati
Žan–Lik Godar: Zbogom jeziku 3D
Udata žena upoznaje slobodnog čoveka. Dolazi do ljubavi, svađe, tuče. Pas luta između gradova i sela. Godišnja doba se smenjuju. Čovek i žena se ponovo sreću. Pas je odjednom između njih. Bivši muž će sve porušiti. Počinje drugi film: isti kao i prvi, ali ne do kraja. Od ljudske rase prelazimo na metaforu. Završava se lajanjem i plačem bebe. U međuvremenu, videćemo ljude koji govore o padu dolara, istini u matematici i smrti crvendaća.
Žan-Lik Godar, koji uskoro slavi 84. rođendan, ima posebno mesto u panteonu moderne kinematografije. Njegovo delo deli ljude na obožavaoce i skeptike. U filmu Zbogom jeziku 3D, koji je bio miljenik kritike Kanskog filmskog festivala, Godar koristi 3D tehniku da pred gledaoce iznese jedno od vizuelno najzanosnijih ostvarenja u poslednje vreme i izazove efekat "adrenalinske injekcije u mozak".
Jinan Dijao:
Crni ugalj, tanak led
U Severnoj Kini 1999. godine otkriveno je nekoliko jezivih ubistava u malom gradu. Tokom pokušaja hapšenja osumnjičene osobe dogodio se krvavi incident, u kome su dvojica policajaca stradali, a treći je teško ranjen. Preživeli policajac, suspendovan sa dužnosti, počinje da radi kao čuvar u fabrici uglja. Pet godina kasnije, u trenutku kada počnu da se odigravaju identična ubistva, bivši policajac i njegov stari partner udružuju se kako bi sproveli istragu o zločinima koji su zapečatili njihove karijere i doveli ih do sramnog povlačenja.
Reditelj i scenarista Jinan Dijao diplomirao je na Dramskoj akademiji u Pekingu. Njegov film Noćni voz premijerno je prikazan 2007. godine u programu "Izvestan pogled" Festivala u Kanu, da bi zatim postigao značajan uspeh na brojnim drugim filmskim festivalima. Kao verni ljubitelj detektivskih priča, Dijao je snimio Crni ugalj, tanak led delom kao film noir, delom kao brutalno iskren portret života običnih ljudi u industrijskim centrima savremene Kine.
Roj Anderson:
Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju
Kao moderni Don Kihot i Sančo Pansa, dva putujuća trgovca Sem i Džonatan vode nas na kaleidoskopsko putovanje kroz ljudske sudbine. Ovo je putovanje koje nam pokazuje lepotu trenutka, humor i tragiku koji su u nama, kao i veličinu i moralnu slabost čovečanstva.
Roj Anderson, legendarni švedski reditelj, ovim filmom konačno je dopunio Životnu trilogiju, koju čine i ostvarenja Pesme sa drugog sprata i Ti, živi. Naslov filma je inspirisan slikom Lovci u snegu iz 1565. godine. Slika prikazuje ruralnu zimsku scenu sa nekoliko ptica koje stoje na tri grane. Anderson kaže da je zamislio kako ptice gledaju ljude ispod sebe i razmišljaju šta rade. Naslov filma je drugačiji način da se kaže: "Šta mi to, u stvari, radimo?" Osim ove slike, Anderson je kao izvor inspiracije naveo i čuveni film Vitorija de Sike Kradljivci bicikla.
Vang Bing:
Dok nas ludilo ne razdvoji
U izolovanom azilu živi pedeset ljudi tokom cele godine. Oni provode dane zaključani. Muškarci starosti od 20 do 50 godina slabo kontaktiraju sa spoljnim svetom, čak i sa članovima medicinskog tima. Zatvoreni su iz različitih razloga: psihičkih problema, ubistva ili uznemiravanja lokalnih činovnika. Kad se nađu unutra, dele isti prazni svakodnevni život. Dok hodaju duž gvozdenih rešetki, pokušavaju da nađu ljudsku toplinu među svojim sapatnicima.
Vang Bing, kineski producent, reditelj i direktor fotografije iz sirovog, prljavog materijala izvlači novu formu izuzetne estetske i emotivne upečatljivosti, prikazujući zatvoren, razarujući svet repetitivnih akcija među četiri zida i bolnu potrebu za ljudskim kontaktom.
Anđela Riči Luki i Jervant Đanikijan:
Varvarska zemlja
Svaka era ima svoj fašizam. Film koji nam je neophodan u ovom trenutku fašizma i kolonijalizma. Kamera cunja po privatnim i anonimnim arhivama Etiopije iz italijanskog kolonijalnog perioda. Kolonijalni eroticizam. Golo telo žene i telo filma. Musolini u poseti Africi, vojne parade u italijanskim gradovima, smežurani leševi ljudi i stoke, koji su bili žrtve napada gasa tokom kolonijalnog rata.
Reditelji Jervant Đanikijan i Anđela Riči Luki već 25 godina sklapaju zadivljujuće dokumentarce od arhivskog video-materijala, baveći se najviše prvim dekadama XX veka, kolonijalizmom i ratom. Njihov metod sastoji se od istraživanja materijala, ispitivanja interakcije između junaka i njihove interakcije sa kamerom, gestova koji pričaju priču, koje zatim usporavaju i akcentuju.
Žan–Mari Strob:
Komunisti
U 81. godini Žan-Mari Strob, jedan od najzanimljivijih autora XX veka, nastavlja da iznenađuje svojim invencijama. Njegovi filmovi oduvek su se sastojali iz blokova – blokova teksta, pejzaža, pogleda – koji su pričali o sentimentima i o politici. I ovaj film sastoji se iz raznih celina – tekstova (Malro, Fortini, Vitorini, Helderlin), jezika (francuski, italijanski, nemački), iz kojih se stvaraju istorija sveta i politika. Ovo je film o avanturama čovečanstva i njihovoj prirodnoj večitoj prolaznosti.
