Ukoliko niste upoznati s muzičkim životom Stivena Sigala (r. ‘52. u SAD, kod Velikih jezera), njegova pojava s gitarom naravno Vas tera da pomislite kako je drži samo ne bi li je što pre skrljao nekom o glavu; bar jednom je tako i učinio na filmu. Njegovo muziciranje, takođe, deluje Vam čak i manje ubedljivo nego npr. Vučić o EUtegracijama. No, činjenica je da su i borilačke veštine i bluz opčinile Stivena još tokom njegovog skromnog detinjstva. Prvu gitaru dobio je pred pubertet, ali se posvetio aikidu i sličnom, te i pre nego će načeti treću banku postao priznati majstor i učitelj u tim kategorijama; godine života i rada u Japanu pogodovale su da bude budista, pristalica zena i uopšte azijskih filozofija/religija. Po povratku, filmsku karijeru započeo je gotovo slučajno, obučavajući face kao što su Š. Koneri i Dž. Kobern: tek ‘88, odmah i kao scenarista i smesta hitom. Kao brzo uspostavljeni, prvorazredni akcioni heroj – produhovljeni, miroljubivi tabadžija – deo novca i slave lično je prevodio u dobročinstva (ekologija, zaštita životinja, pomoć deci, borba protiv HIV-a…). Čak je 2005. stigao da objavi svoj prvi CD Songs From The Crystal Cave, stilski svaštaran, ali i prijatan. Onda je opet isplivala sklonost ka električnom Čikago-bluzu, na samizdatu Mojo Priest (2006, Steamroller Production), a sprema i treći.

E, kad sve ovo znate, laknulo Vam je? Sad je Stiven Sigal s bluzom verodostojan k’o ex-PPV kad ustvrdi da u Srbiji nema cenzure. Jeste, lako mi da lajem pošto je karavan prošao, neće se sensei skoro vraćati da me premlati (čitaj: cenzuriše). Čak ću i dodati, mnogoženac je (neki brakovi se preklapali), preljubnik samo tako (otvoreno varao i Ženu u crvenom Keli le Brok, s kojom ima troje dece), a iz niza suđenja za seksualno zlostavljanje (radnih koleginica) po pravilu se iskobeljava platežnom moći. Desetine sve nižebudžetnih filmova čine da širom naših TV satire org. kriminal češće i od nadležnog dr ministra, a sve više snima u Rumuniji, Kini… da bi nedavno kontroverzno posetio akcionog heroja soc. rada Putina.

I dovede beogradska Arena Sigala da sa svojim 9-članim bluz-bendom nastupi u Sava centru. Posle preglasne predgrupe (Texas Flood ovdašnji) i pauze, publika iz polupraznog partera curila je ko policija u tabloide. (Korpulencijom) Rastući Sigal začuo bi se uglavnom samo u uvodu svake numere, eventualno u ponekoj formalno ispravnoj, kratkoj ali bezveznoj solaži ničim povezanoj s pesmom u kojoj se našla; dakle, jedva nešto više no nEmir-manja Kusturica sa No Smok. Ork. A pevanje mu još gore, nema glasa pa glumi za mikrofonom jače no pred kamerom. Sve to naravno bogato ‘peglaju’ i zatrpavaju dvojica gitarista i raspevani klavijaturista boje glasa slične Stivenovoj. Alligator Ass i My Time Is Numbered još i nekako, posle My God pripovedanje prelazi u propovedanje, a bluz-matrica slabo podnosi metriku pretenciozne dužine. I trajalo je koliko idu kraći fest-nastupi, oko 45 min, jer Sigal je upravo na turnejici širom Evrope, po manjim bluz-festivalima u kombinaciji s promotivnim potpisivanjima i aikido-radionicama. Pa i nama zapalo da se hobistički bruka (voli, al’ ne ume), i prošeta što više gitara iz sopstvene zbirke. Ovo gostovanje ostaće bolje zapamćeno po 3 kurioziteta: ćirilični bilbordi, ispred sale prodaja XXXXL majica (a ne diskova), veteran-bubnjar Geri Malaber – 1 od najboljih/najtraženijih u SAD. I možda, ako se otkrije, da je sve bilo samo paravan za seminar koji je Sigal održao MUP-u, Iznad Zakona: Kosmajac.

Više bi Stiven Sigal pristajao u festival (Belgrade) Calling, ne samo zbog rokersko-gitarskog zvuka i iste cene ulaznica (2.500-3.500d.), nego i jer su obe zvezde večeri na slične načine titrale lokalnoj publici (…ja sam ratnik, kao i Srbi… srpska himna Rebel Yell). Posle početnog zagušenja prevelikim zalogajem (4 dana na Ušću, 2012) Calling – u organizaciji iskusne agencije Avalon iz Skoplja – prošle godine sveo se na realan format: koncert svetske rok-zvezde (Green Day, 2013), s toplim predjelom od par viđenijih ex-YU bendova (ovog puta žilavi Psihomodo Pop – Zagreb), u donjogradskom parku podno zidina tvrđave Kalemegdan. Sklonost američkoj/stadionskoj mutaciji panka nastavlja izbor Bilija Ajdola (Vilijem Broud, r. ‘55), čiji koreni jesu u prvom pank-talasu u rodnoj Engleskoj, kad je pevao u Generation X s kojom ga još veže Dancing With Myself. Ulaskom u ‘80-e i preseljenjem u Njujork Bili je kredibilitet trampio za estradni pank široke US-upotrebe, stav je postao pozeraj, a bunt – modni dodatak.

Srećom, talenat naslonjen na britansko zlato ‘60-ih i MTV omogućili su mu niz velikih plesnih hitova u glavnoj struji roka, žurskih standarda koji su i posle 30-ak godina okosnica njegovog repertoara, od White Wedding do Cradle of Love. Superstar-dekadencija uništila je više njegovu muziku nego izgled, pa se kao slika Bebe Popovića – pardon, Dorijana Greja – u obnavljanju karijere upečatljivo pojavio i na EXIT 2006. Sada pokreće svetsku turneju tokom koje će objaviti autobiografiju (po prvom solo-hitu Dancing With Myself) i album Kings & Queens of the Underground. Još nezagrejan, u ranjivoj Srbiji morao je zbog letnje provale oblaka da oćuti jedno veče, a sledećeg je srećom bilo malo kiše i više od 15.000 posetilaca. No već od početne Postcards From The Past tromo se prebacivao iz jedne u drugu rokističku pozu, a vokal kao da je zaboravio u teretani. Prateći kvintet takođe je bio napola koplja, čak ni ne podržavajući šefa dodatnim pevanjem. Natprosečni broj bildera u fan-pitu očito je zadovoljan čestim presvlačenjem zmi’skog tela zvezde večeri, Bili ponekad uspeva da podigne glas kao za GenX Ready Steady Go, ali u sporijem tempu (Eyes Without A Face, Sweet 16) manjak je još bolniji.

Na kraju prvog sata Ajdol i bend približavaju se radnoj temperaturi publike, doduše za oduvek ispraznu obradu L.A. Woman koju bi njen Morison i kao stondirani 70-godišnjak (da je poživeo) bolje otpevao. Odatle kreće providna kupovina vremena: dugovečni partner blajhanog Bilija, natapirani Stiv Top Gun Stivens davi sve dužim, jalovim deonicama, kao da nam nedavno nije dosađivao i k.g. Đibonijevog koncerta. Uzgred, za događaje ove veličine, scenska produkcija je takođe bila ispod proseka, npr. bez velikih ekrana.

Oduševljavajući se drugorazrednim događajima, i publika postaje takva.