Ostavljate cigarete, alkohol, masnu hranu, šećer, gasite sve profile na društvenim mrežama, odjavljujete sve pretplate, internet i kablovsku televiziju, rešavate se automobila i potom više nikad ne izazivate sudbinu u saobraćaju, dajete otkaz, prodajete ili odjavljujete stanodavcima stan, pakujete svu neophodnu imovinu i sa nekom ušteđevinom se selite na planinu. Pažljivo ste izabrali mesto daleko od industrijskih zona, zagađenja, svakodnevnog stresa i naravno, van zone visokog rizika od zemljotresa, vulkana, poplava i bioloških neprijatelja.

Odlučujete da ostatak života vodite u skladu sa prirodom, u najzdravijem okruženju. Privređujete tačno onoliko koliko je neophodno da imate hranu i smeštaj. Čuvate sredstva samo za neophodne medicinske intervencije. Na očuvanju zdravlja nikad ne štedite. Redovno vežbate, uredno spavate, dišete najčistiji vazduh, jedete najkvalitetniju hranu, mirni ste i bezbedni.

Ako ste odlučili da učinite sve što je moguće kako biste svoj životni vek produžili do maksimuma, koliko možete da izdržite? Ako odstranite sve potencijalne hazarde po zdravlje i bezbednost, da li ćete doživeti 74 godine, koliki je očekivani životni vek u republici Srbiji? Vrlo je verovatno da ćete doživeti evropski prosek, a ako stvarno decenijama istrajete u nameri da trajete što duže, možda i svih 87 godina, koliki je najduži prosečan očekivani životni vek, u Monaku, bar prema listi Svetske zdravstvene organizacije.

Može li to, nekako, duže? Uz sve što vam stoji na raspolaganju da zaštite svoje telo, a i malo sreće da vas ne pokose nikakve zaraze, da vas sasvim neplanirano zadesi kakav rat ili da vaše najbezbednije mesto na svetu ne pogodi asteroid, možete da živite i daleko duže od poznatih proseka. No, ne bitno duže od 120 godina. U samo nekoliko kontroverznih slučajeva zabeleženi su pojedinci koji su potrajali toliko, ali to ipak govori da je tako nešto moguće. Ali, da li se može živeti i svih 140 godina? Nažalost, ne. Danas nema zabeleženih slučajeva da je ijedan pripadnik ljudske vrste na planeti Zemlji može potrajati toliko.

PROGRAMIRANE SAMOUBICE: Zašto postoji ovakvo ograničenje u trajanju života? Imamo li rok trajanja? Da li to znači da u nama, u načinu na koji naš metabolizam funkcioniše ili u našim genima, postoji sistemsko ograničenje koje nikom od nas ne dozvoljava životni vek duži od 120-140 godina? Ideja o tome da je životni vek programiran, odnosno zabeležen u našem organizmu, nije nimalo nova u medicini. No, ona je u neprekidnom sukobu sa jednom drugom idejom – da dužinu života ne određuju geni, nego okruženje i to ne samo kroz rizike koji bi doveli do iznenadnog "neprirodnog" usmrćenja, nego da trajanje organizma zavisi od životne sredine, interakcije sa drugim jedinkama i uopšte, od uslova za život.

Samo nekoliko vekova ranije, životni vek čoveka je iznosio između 40 i 70 godina. U nekim nesrećnim državama, kao što su, na primer, Sijera Leone ili Somalija, životni vek je i danas između 47 i 50 godina. Uostalom, očekivani životni vek u Srbiji i razvijenijem delu sveta bitno se razlikuje. Sa druge strane, u živom svetu su razlike u trajanju života očigledne. Dok insekti žive svega nekoliko nedelja, kornjače traju mnogo duže i od čoveka, mada nemaju ni bolnice, ni socijalnu zaštitu. Pojedine biljne vrste žive i do 1000 godina, a neke jedinke, konkretno stabla, i bitno duže.

Moguće je da je životni vek svake vrste ograničen habitatom, odnosno mestom koje zauzima u ekosistemu. Najdugovečniji insekti će izumreti kad prođe njihova sezona i, recimo, naiđe zima. Druga je opcija da je svim organizmima njihov životni vek zabeležen u DNK. Mada nema eksplicitnog odgovora, u potrazi za genom koji bi mogao nositi kod smrti, saznajemo zapravo kako i zašto naši organizmi uopšte žive.

Pre tačno 50 godina, 1964, dva američka istraživača sa Harvarda, Ričard Lokšin i Karol Vilijams, proučavali su insekte i predložili mehanizam koji je danas opšteprihvaćen u medicini i biologiji – koncept programirane ćelijske smrti. Reč je o tome da pojedine ćelije, kod svih višećelijskih organizama, u određenim, tačno zadatim uslovima, vrše samoubistvo, kako bi time omogućile da organizam nastavi da funkcioniše i razvija se.

Ova ideja je kasnije podstakla otkriće procesa apoptoze, što je jedan od dva načina, uz autofagiju, na koji se ćelije u telu samoubijaju. Mada je programirana ćelijska smrt danas izuzetno proučena, poznat je čitav vrlo složen genetički mehanizam kako se, kad dođe trenutak za to, ćelije po kratkom postupku samoubijaju, nema direktnih dokaza da slična informacija, kod smrti, postoji i za čitav organizam. U potrazi za kodom smrti, najčešće je bila osumnjičena jedna genetička sekvenca na ljudskom četvrtom hromozomu, zbog koje hromozomi sprečavaju ćelije da se beskonačno dele i žive.

Zamisao o tome, naravno, mnogo je starija od istorije izučavanja gena i ćelija. U srpskoj tradiciji, na primer, programirana smrt predstavlja vrlo čest motiv. Ideja o tome da svaki pojedinac odlazi "kad mu je zapisano" vrlo je prisutna posebno u srpskim narodnim pripovetkama, a da je to stara zamisao, svedoči i slavni "Spis o narodima" Konstantina Porfirogenita, u kome se govori kako Sloveni koji su u VII veku naselili obodne krajeve Vizantije veruju u sudbinu.

NAJLEPŠE VREME ZA SMRT: U većini drugih kultura situacija je slična, pa čak i ekstremnija. Posebno se izdvajaju protestantska društva gde kalvinistička "dogma o predestinaciji" podrazumeva ne samo da je datum smrti za svakog pojedinca unapred "određen", nego i da je određeno i njegovo večno spasenje, odnosno da li će ga uopšte biti. Sa stanovišta mita o raju i paklu, iz čisto organizacionih razloga, logično bi bilo da se unapred sprema izvestan popis zvanica i raspored kada će koliki broj duša nagrnuti na ulaz.

Kako smo, zapravo, došli do toga? Čudnovati putevi ljudske logike nas tako vode ka obrtu u kome bi trebalo da joj budemo zahvalni. No, američki antropolog Ernest Beker u knjizi za koju je dobio Pulicera, Denial of Death, iz 1973. godine, smatra da smrt i te kako ima svrhu i da je ona stvorila ljudsku kulturu, tvrdeći čak da je poricanje smrti "uzrok svih zala". Na sličan način, autor knjige Immortality, Stefan Kejv iz Berlina, ide još dalje i veruje da bez smrti uopšte ne bi bilo civilizacije.

Naučna disciplina koja se bavi smrću naziva se tanatologija i uspela je, u više raznovrsnih škola i teorija, da opiše čovekov odnos prema smrti. Prema rasprostranjenom konceptu švajcarskog psihijatra Elizabet Kibler-Ros, smrt uslovljava ljudsko ponašanje i grupno i pojedinačno. Sa druge strane, autor knjige Death, američki filozof Šeli Kagan, smatra da je strah od smrti dobrim delom "neopravdan", ali da je strah od trenutka kad će se to desiti više nego odgovarajući.

Moglo bi se ispostaviti da upravo "geni smrti" utiču na takve stvari kao što je naš dnevni ritam. Jedno skorašnje genetičko istraživanje na ovu temu otkrilo je zaista uvrnut nalaz – nema još dokaza da postoji mehanizam programirane smrti za ceo organizam, ne može se naći trag zapisa konkretnog datuma, ali zato jeste zabeleženo doba dana u kome ćemo "izabrati" da umremo. Naime, prošle godine, istraživači sa prestižne Medicinske škole u Harvardu proučavali su genetičke osnove onog što zovemo telesni biološki sat i otkrili da geni nose informaciju o tome koje je doba najverovatnije za smrt organizma.

U istraživanju koje je obuhvatilo 1200 starijih ispitanika, ispostavilo se da geni koji su povezani sa takozvanim cirkardijalnim ritmom, odnosno biološkim ciklusom u toku 24 sata, određuju doba dana za umiranje. Od tri ispitivana genska alela, obeležena kao A-A, G-G i A-G, pokazalo se da oni ljudi koji imaju prva dva najverovatnije umiru oko 11 sati pre podne, a treći oko šest po podne. Istraživanje je istovremeno pokazalo da ove genske razlike znače i da postoji čitav sat razlike u vremenu kad se ljudi prirodno bude, što znači da imaju različite biološke satove. Istraživači su na osnovu toga zaključili da je termin umiranja povezan sa tim da li ste "jutarnji" ili "večernji tip".

APOPTOZA BEZ SUĐENJA: Ovakva istraživanja, popularna u toku poslednje decenije, usko su povezana sa izuzetno brojnim i sveobuhvatim istraživanjima raka, budući da je pojava tumora i odmetnutih ćelija koje se nekontrolisano množe siguran znak da nešto nije u redu sa samoubilačkim mehanizmom u ćelijama. Istraživanje pomenute programirane ćelijske smrti donelo je Breneru, Horvicu i Sulstonu Nobelovu nagradu za medicinu 2002. godine, a ovakva istraživanja su poslednjih godina dovela do zaista bitnih prodora u razumevanju pojave tumora. Uostalom, ćelije raka su zapravo jedine besmrtne ćelije u organizmu.

Inače, programirana smrt u ćelijama igra izuzetno važnu ulogu – bez nje ne bi bilo diferencijacije ćelija, ne bi nastali organi, nervi, a bilo bi nemoguće kontrolisati ćelije tumora, koje su "odmetnute". Za razliku od nekroze kad, zbog napada mikroorganizama na telo, dolazi do smrti velikog broja ćelija više različitih tkiva, apoptoza, kao programirana ćelijska smrt, nije izazvana nikakvim napadom, ograničena je na pojedinačne ćelije samoubice.

Sam pojam apoptoza potiče od grčke reči "opadanje", ali je ona aktivan proces. Programirana ćelijska smrt je zapisana u ćelijskom genomu i lako se može aktivirati. Tada dolazi do sinteze odgovarajućih enzima i proteina, a ćelija se samouništava. To se događa na razne načine, često tako što u ćelijskoj plazmi narasta nešto što uništava organele. U organizmu se pritom ne javlja nikakva zapaljenska reakcija. Nedavno je definitvno potvrđeno da ovaj proces može da krene po zlu ako nešto nije u redu sa genom poznatim kao p53. Ovaj gen je izuzetno važan, jer u ćelijama predstavlja "čuvara genoma", pošto reguliše ćelijski ciklus i sprečava pojavu raka.

Evolutivno, najčešće se smatra da mehanizam kao što je apoptoza postoji u živom svetu bar dve milijarde godina, od vremena kad su nastali višećelijski organizmi. Tako složeni sistemi ne bi bili mogući bez programiranja smrti ćelije, budući da među više različitih ćelija, pojedine mogu da se odmetnu i samostalno razvijaju (kao tumor). Uzajamna saradnja ćelija primitivnih organizama sa bakterijama, odakle vode poreklo mitohondrije u genetskom materijalu, rešena je "ugovorom" koju je uveo ćelijsku smrt.

Zamislimo da ovog gena zapravo nema – da je moguće živeti beskonačno. Primaljiva ideja, zar ne? Ako nema koda smrti, nema razloga zašto ne bismo, kao na početku teksta, svi zajedno pobegli u sigurnu kloaku, ali tako što razvojem tehnologije i medicine čoveka obezbedimo od nedaće koja milenijumima ljude drži u strahu. Isto kao što se osiguravamo od drugih prirodnih pošasti, rešili bismo i umiranje.

Međutim, ako nema prirodnih ograničenja i ako bismo zaista ovladali načinom da čoveka potpuno zaštitimo od bolesti i starenja, bilo bi nas više, to je nesumnjivo. I to, ako bi se ljudi rađali istim onim tempom kojim se homo sapiens širio planetom u poslednjih 40.000 godina, na Zemlji bi živelo petnaest puta više ljudi nego što ih je danas – oko 110 milijardi ljudi.

U takvom svetu, uslovi života za veći deo čovečanstva ne bi mogli biti drugačiji, nego nepodnošljivi. Milijarde ljudi bi se otimalo oko nedovoljno hrane, oko retkih izvora pijaće vode i sve nepouzdanijih izvora energije. Ceo svet bi bio nalik na prenaseljeni grad i bio bi jedna čudovišna kolonija privremenih skloništa. Najsigurnija procena je da bi se u takvom svetu ljudi razmnožavali zarad zadovoljstva, retko radi potomstva. Za očekivati je da bi se, sa starenjem stanovništva, dalja reprodukcija sasvim zaustavila, a planetu bi nastanjivali večni starci. Njihovi bolovi, potom, uzdizali bi se ka nebu, vapeći za jedinim spasom koji bi preostao i o kome bi snevali milioni – za smrću.