Tribina »Ko zatvara otvorenu mrežu«
fotografije: a. anđić
Građani, mediji, sloboda…
Neposredan povod za izbor teme "Ko zatvara otvorenu mrežu" jeste učestala pojava uklanjanja, "nestajanja" i povlačenja sadržaja sa blogova i veb-sajtova, kao i hakerski napadi i obaranje pojedinih sajtova i portala. Zajedničko svim sajtovima koji su se našli na meti ovakvih napada jeste to da su objavljivali sadržaje u kojima je kritikovana aktuelna vlast u Srbiji
Kao završni deo projekta "Građani za medije – Samoregulacija i regulacija u online sferi" koji nedeljnik "Vreme", uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, realizuje od decembra 2013. godine, u utorak 17. juna održana je javna diskusija na temu "Ko zatvara otvorenu mrežu".
Neposredan povod za izbor ove teme javne diskusije "Ko zatvara otvorenu mrežu" jeste učestala pojava uklanjanja, "nestajanja" i povlačenja sadržaja sa blogova i veb-sajtova, kao i hakerski napadi i obaranje pojedinih sajtova i portala. Zajedničko svim sajtovima koji su se našli na meti ovakvih napada jeste to da su objavljivali sadržaje u kojima je kritikovana aktuelna vlast u Srbiji.
Ideja diskusije bila je da okupimo one koji su se našli na udaru ovog oblika gušenja slobode govora, pravnike koji su specijalizovani za ovu vrstu problematike i sve druge zainteresovane učesnike. Cilj diskusije bio je da zajedničkim naporima svih učesnika odgovorimo na pitanja kao što su: kako tačno imenovati pojavu uklanjanja kritičkih sadržaja sa interneta u Srbiji, koji su mehanizmi uz pomoć kojih se ovo radi, koji zakoni u Srbiji regulišu ovu oblast i kakvi su mehanizmi na raspolaganju građanima u borbi protiv ove pojave, kakve su dugoročne posledice ove pojave po slobodu govora u Srbiji, da li je internet postao političko bojno polje i kakve su mu realne mogućnosti u sferi demokratizacije društva…
Neki od učesnika diskusije bili su novinari i blogeri Stojan Drčelić i Dragan Todorović, aktivista Share Defence Đorđe Krivokapić, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije Branko Čečen, pokretači inicijative "U lice cenzuri" Dario Hajrić i Aleksandar Sekulić, kao i aktivisti Srpske napredne stranke Simo Čulić i Slaviša Mićanović.
Srž diskusije se sa pitanja da li je u Srbiji ugrožena sloboda govora, dobrim delom preselila na pitanje da li akteri javnog života koji su se našli na udaru hakerskih napada za to optužuju vladajuću Srpsku naprednu stranku i premijera Aleksandra Vučića. Ovu tezu izneli su prisutni aktivisti SNS-a. Ipak, ubrzo je postignuta saglasnost da za to nema nikakvih direktnih dokaza, iako je svim napadnutim sadržajima zajedničko to što kritikuju premijera. Svojevrstan uspeh ove diskusije ogleda se u tome što su se svi učesnici na kraju složili da su na istoj strani – na strani zaštite prava na slobodu govora u Srbiji. Koliko je ko od strana u dijalogu bio iskren, pitanje je koje se logično nameće, i koje, na svu sreću, samo na sebe odgovara.
Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)
Radimo posao policije
CINS-ov sajt našao se na udaru hakerskog napada u januaru ove godine. To je bio jedan od prvih napada te vrste, kada je reč o sadržajima koji su kritički prema vladajućim strukturama. Kada je Radio 021 objavio priču o ćerki guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanki Tabaković, taj tekst je posle nekoliko sati uklonjen sa njihovog sajta. Mi smo objavili priču o tome zašto je tekst skinut. Neko je upao na server na kom je naš sajt i antidatirao nam sajt za jedan dan unazad. Tako je naš tekst nestao sa CINS-ovog sajta.
Međutim, desilo nam se nešto ozbiljnije od ovoga, ali smo u dogovoru sa policijom ćutali, dok je to imalo smisla. Nakon teksta o saradnici Andrije Draškovića koja je postala uticajna u ovom društvu, u februaru ove godine u naš sajt je ubačen softver koji prikuplja sve podatke i metapodatke, što znači da ima pristup našim adresama, brojevima telefona, internoj komunikaciji. Taj server sve prikupljene podatke šalje na jedan disperzivni server, a zatim dalje, onom ko te naše podatke želi za sebe. Podneli smo krivičnu prijavu i nakon tri-četiri meseca neprestanih poruka od policije o tome šta mi treba da uradimo i da istražimo da bi oni uopšte započeli svoju istragu. Pošto policija apsolutno ništa nije počela da radi, rešili smo da progovorimo o tome. Usput, pratimo jedni druge kad idemo s posla. Za to vreme, policija nam i dalje traži da napravimo selekciju nekakvih šest IP adresa. Pa, valjda policija može da proveri šest IP adresa. To znači da ili nemaju dovoljno ljudi ili ne umeju da rade svoj posao.
Ja ne znam da li je ovo cenzura u rečničkom značenju te reči, ali znam da mi neko ograničava slobodu izražavanja na platformi na kojoj se mi izražavamo. Znam i da je temama koje obrađujemo ograničen prolaz u mejnstrim medije i da je jedino što nam je ostalo – taj internet. Ako neko vršlja po njemu, i sprečava nas da ponudimo građanima činjenice koje su važne za njihove odluke, to je ograničavanje slobode govora. Moj posao je da istražujem, kao što je posao poslastičara da pravi kolače. Posao države je da mi obezbedi uslove u kojima ću to da radim, isto kao i poslastičaru. A država to ne radi.
Dario Hajrić, Inicijativa »U lice cenzuri«
Navići ćemo se na ućutkivanje
Kada govorimo o aktuelnim slučajevima cenzure, imamo jednu relativno novu pojavu: težište cenzure prelazi sa medija na same građane. Budući da sve više pišemo na društvenim mrežama i blogovima, meta cenzure su pojedinci. Za razliku od vremena kada smo imali bajke u Drugom dnevniku, ili upade u redakcije, današnji cenzori, filmskim jezikom rečeno, probijaju onaj "četvrti zid" i obraćaju nam se direktno. Obaranje sajtova široj javnosti ne zvuči bogzna kako strašno – neko vam obori sajt, vi ga ponovo podignete i sve opet bude u redu. Tako je, ali sama činjenica da vam neko obara sajt pokazuje da to može da uradi samo zato što mu se ne dopada to što objavljujete. Osim toga, informacija koju ste objavili više nije pravovremena. Ako objavim nešto što je sada aktuelno, obore mi sajt, pa ga podignem za nedelju dana, ta informacija više nema istu težinu ni važnost. Ako prihvatimo da ta "nepoznata sila" može da sklanja tekstove i kompletne sajtove, odustajemo od prava na javnu reč, odustajemo od toga da smo, kao građani, ravnopravni akteri u političkom dijalogu i pristajemo na to da to pravo može da nam se uskrati. To je vrlo ozbiljna stvar, naročito u društvu koje ima mladu i krhku demokratsku tradiciju. Mi i dalje imamo slabe institucije i slabo razvijeno javno mnjenje. Da je ono razvijeno, imali bismo mnogo oštriju reakciju na afere vezane ne samo za ovu, nego i za prethodne vlade. Po toj mekoći i stidljivosti sa kojom građani reaguju, vidimo da oni nemaju naviku da reaguju. Prema tome, ako ih sada pritisnete, oni će usvojiti kao normalno da ih neko ućutkuje.
Ovaj prilog nastao je u okviru projekta "Sloboda govora na internetu – regulacija ili deregulacija" koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.
Đorđe Krivokapić, Share Defence
Privođenje građana na klimavoj konstrukciji
Tokom vanredne situacije izazvane poplavama, imali smo strogo kontrolisan dotok informacija u mejnstrim medije. Ono što je izašlo na internetu je napadano u dobroj meri. Share Defence je objavio izveštaj o tome šta se sve događalo, pod nazivom "Internet sve pamti" i tamo može da se vidi koliki je bio pritisak i koje su sve tehnike korišćene. Kada govorimo o javnim glasilima i medijima, odgovornost za javnu reč je daleko veća nego u slučaju građana. Ipak, u vreme vanredne situacije, troje građana je zadržano 48 sati, onda im je određen pritvor, koji je ukinut posle šest dana. Oni su optuženi za jedno krivično delo u pokušaju koje je dosta blisko terorizmu po svojoj prirodi: izazivanje panike. Sa druge strane, nijedan postupak nije pokrenut protiv javnih glasila, iako je bilo napisa o tome kako je voda u Beogradu zagađena, kako Obrenovcem plivaju leševi, i tako dalje… Kada je reč o kvalifikaciji tog dela, moram da kažem da je tu napravljena jedna klimava pravna konstrukcija, prema kojoj je Fejsbuk definisan kao javno glasilo, što je krajnje problematično i zbog čega će, po mom mišljenju, ta pravna konstrukcija pasti. Mi, kao Share, pratićemo dalje akcije Tužilaštva za visokotehnološki kriminal. Tužilaštvo za VTK se u ovom slučaju ponelo neprincipijelno pokretanjem postupka protiv građana, a onda i zadržavanjem u pritvoru, što se radi kada postoji mogućnost da ponove delo. Pri tome, iz zapisnika se vidi da oni ne da nemaju nameru da ponove delo, nego da nemaju nameru da učine bilo šta protivno javnom interesu,
Kada je reč o svemu što smo do sada rekli, mislim da je kriv internet – ne samo za našu situaciju, nego i za sve što se događa na globalnom planu. Onog trenutka kad je internet probio oblak obaveštavanja javnosti i doneo besplatan pristup informacijama, odneo je medijima dobar deo prihoda koji je dolazio direktno od građana. Zato mediji, kada je reč o izvorima finansiranja, moraju mnogo više da se oslanjaju na oglašivače. U tom smislu, za pritisak oglašivača na medije zaista jeste kriv internet. Ali ne smemo da zaboravimo šta nam je sve dobro internet doneo.
Aleksandar Sekulić, Inicijativa »U lice cenzuri«
Cenzura nas pogađa lično
Ja zaista ne znam kako bismo ovo što se događa mogli da nazovemo ako ne cenzurom. Na dokaze da su u to uključeni bilo kakvi elementi povezani sa vladajućom elitom, verovatno ćemo morati da pričekamo, ali već nam je jasno da postoji nit koja spaja sve sklonjene sadržaje, a to je da su bili kritički prema vlasti i prema premijeru. To je direktno kršenje slobode izražavanja, a ujedno sam i lično pogođen jer je ovime ugrožena komponenta slobode govora koja se odnosi na moje pravo da primam informacije. U slučajevima kada je cenzura legitimna, radi se o sadržajima koji ugrožavaju neke druge slobode, ljudska prava itd. ili kada postoji potreba da se spreči kriminal, zaštiti zdravlje i slično. U slučajevima sadržaja koji nestaju od januara naovamo, ne radi se o takvim slučajevima, nego o kritici vlasti, i nemam dileme da je to cenzura.
Dragan Todorović, novinar »Vremena« i bivši bloger »Blica«
Doktorat za premijera
Za razliku od sajtova koji su se našli na udaru DDoS napada, u mom slučaju reč je o blogu na sajtu blic.rs koji je u vlasništvu privatne korporacije Ringier-Axel Springer. Novinar sam "Vremena", kao tradicionalnog medija, i prilično sam zatečen ovime što se događa na internetu. Ali, evo da probam da objasnim: bio sam bloger "Blica", uslovno rečeno po pozivu. To znači da "Blicov" sajt nije otvorena blog platforma na kojoj svako može da bloguje, već ima četrdesetak blogera koji pišu tempom koji im odgovara. Više od dve godine sam pisao, u proseku dva puta mesečno. Ti tekstovi nisu bili blagonakloni ni prema prethodnoj ni prema ovoj vlasti. Prvi put mi se dogodilo da sam stavio tekst drugog autora. Preneo sam teksta sa stranice Libreto, autora prof. dr Novice Milića, sa naslovom "Ja, AV, podnosim ostavku". Namera mi je bila da taj tekst vidi više ljudi nego što bi to bio slučaj da je ostao samo na sajtu Libreto, a "Blicov" sajt je mnogo posećeniji. Posle sat ili dva javljeno mi je da je tekst skinut sa sajta "Blica". Sam slučaj je zanimljiv i zato što je na njega reagovao gospodin premijer, prvo gostujući na Radio-televiziji Srbije, a potom i sa skupštinske govornice. Prvo je rekao da je tekst glup i nepismen, a potom da je idiotluk. Upravo zato sam vam naglasio akademske titule Novice Milića, koji je uz to i predavač na nekoliko domaćih i stranih univerziteta, među kojima nije Megatrend. Zašto je taj tekst gospodinu premijeru glup i nepismen, ne bih komentarisao jer to više govori o njemu nego o samom tekstu.
Znamo da je kasnije premijer tvrdio da u Srbiji nema govora o cenzuri i da je "Blic" bio izuzetno korektan, te je javio OEBS-u da nema govora o cenzuri. Ja bih zato bio slobodan da predložim da se premijeru dodeli jedan lep doktorat od OEBS-a, na temu "Nemam ništa sa cenzurom".
Stojan Drčelić, novinar i bloger (dvaujedan.rs)
Živimo u »demokraturi«
Blog dvaujedan.rs bio je pod napadima u isto vreme kada i sajt Peščanika, počevši od nedelje 7. juna, kada je u medijima plasirana priča o navodno plagiranom doktoratu ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića.
Mihajlo Medenica i ja smo na neki način prekinuli profesionalne novinarske karijere, u onom smislu u kom je to rad za profesionalne mejnstrim medije. To smo uradili jer smatramo da je rapidno povećan broj takozvanih "prijatelja redakcija", pa sve ono što je nekada bilo politički pritisak, preselilo se u prostor za oglašavanje. Imali smo nekada situaciju u kojoj je činjenica svetinja, a komentar slobodan. Danas imamo situaciju da je oglašivač svetinja i apsolutni uređivač sadržaja. Blog smo pokrenuli bez velikih ambicija i pretenzija. Ali onda, kada je oboren Peščanik, pao je i naš sajt. Mislili smo da je u pitanju tehnički problem i nismo hteli ni da se oglašavamo, da ne bi delovalo ružno, kao da se kačimo na objektivno lošu situaciju koja je zadesila Peščanik. Ali, iste te nedelje, oboreni smo još dva puta, da bi nam na kraju adminsitrator rekao da moramo nešto da preduzmemo. Po uputstvu policije poslali smo im adrese s kojih je napad došao. Jedna od adresa registrovana je u Ukrajini, a druga u Kini. Za sada nemamo povratnu informaciju od policije, a nemam utisak ni da ćemo je dobiti. Prvo, mi smo mali blog, da bismo bili predmet policijske pažnje. Drugo, čak i da policija hoće da nam pomogne, mislim da se to kod nas radi selektivno. Ne nadam se tome, jer imam snažan osećaj da je vlast selektivna u tom pogledu.
Zato mislim da kod razmatranja ima li cenzure ili ne, moramo da budemo realni – isti imenitelj svih napadnutih sajtova je kritički odnos prema vlasti i prema premijeru. Mislim da je to crveni končić koji povezuje sve nas.
Profesor Predrag Matvejević svojevremeno je patentirao izraz "demokratura". Tako bih opisao ovo naše stanje. Premijer Aleksandar Vučić je čak rekao da nama niko nije uspeo da dokaže cenzuru. Nije rekao da je nema, nego da je teško dokaziva i iz te teške dokazivosti izvlači svoju tezu da je sve u redu. Pa, da je sve u redu, mi danas ne bismo sedeli ovde.
