Basprim na kome sam odsvirao hiljade pesama (mnoge sam k sozhaleniu moemu službeno ponavljao dok se za mene nisu posve ispraznile: trzalicom sam, godinu za godinom, iskrzao njihovu lepotu, kao kad bi preko neke freske, daleko bilo, decenijama curila voda kad god pada kiša) napravljen je u Novom Sadu; većina tamburaša, ako izuzmemo moje prauzore iz Farkaždina i Perleza, iz Novog Sada je. Drugi koren mog opstanka, novinarluk, takođe je vezan za Novi Sad, Banovina koju sam detetom gledao onoliko kroz tetkin prozor ne znajući čemu savijeno zdanje služi odobrila mi je kao budućem marksisti studentski kredit, koji sam doduše potrošio u Beogradu, ali da nije bilo Novog Sada ne bi bilo ni ovakvog mene, ne bih bio baš ovoliko školovan.

Uticaj Janikinih ljudi na moj tamburaški razvoj

Radio Novi Sad je od podneva do pola jedan puštao muziku naroda nastanjenih u našoj žitnici, zahvaljujući Radio Stanici (tako su je s poštovanjem uvek zvali njeni nameštenici, dok se u Beogradu ležerno govorilo: Radio) čuo sam akorde kakve mi stvarnost u Banatu dotad nije predočila, hvala braći Mađarima i Rumunima za moje prve umanjene septakorde, za krasne molske šestice, devetke i druge divote; kao mladočlanu ansambla LOLE zagledanom u binu na Tvrđavi gde je stajalo Janikino društvo, pitanjem mi se usred pesme obratio čika Pišta, kontraš: "Hvatate pluseve, i vi?", na kontri je najlakši onaj kad se ispod jednostavno uhvaćenog dura (jedan prag, pritisnute sve žice) na drugoj žici pritisne prvi naredni, viši prag, nasmešio sam se u nelagodi: nismo još u svome razvoju dotle stigli, ove starogradske promincle na kojima zarađujemo trpe kao i sva muzika pluseve, ali ih mi zasad sviramo više kao školski orkestar.

Čiča, koji je tek nedavno penzionisan, i koga je i savremeno stanovništvo moglo da gleda na televiziji, gospodin koji već dugo nosi naočare, imao je tamnobordo basprim koji je mene podsećao na fijaker; uzeo je bio moju tamburu da je oproba, nije se pretrgao ni u testiranju ni u pohvalama, ali mi je rekao: "Hoćeš ti da budeš basprimaš ili šta?! Ove žice ti idu na sve strane, kao onim gitaristima!" Zaista, virile su iz čivija nepotkresane, bio sam ih po savetu čika Milana iz Perleza priljubio uz samu mašinicu, da bih tako smanjio pritisak na čivije, ali mi je tek Čiča posavetovao da krajeve žica podvučem pod pripijene paralele, a da ih onda malim kleštima – koja bih kao profesionalac morao imati uvek u futroli – potkrešem. I stvarno, ako pogledate frizure tamburaša, često disciplinovane i briljantinom, i ako pogledate glave tambura, videćete da je to u savršenoj harmoniji. (Ima i primera suprotnih mome: vođa "Legendi" svira na basprimu, a ostavlja žice raštrkane, svira gitarskom trzalicom, drži basprim u visini pupka, čuva uspomenu na svoje zabavnjačko, možda i rokersko poreklo.)

Kako sam slušajući Lepog Jovicu u "Kecu" primetio ličnost koja svetu muzike i pripada i ne pripada

Pratio sam Jovicu i njegovo ljudstvo u njihovim prirodnim seobama od gostione do gostione ("Sport", "As", docnije ćemo ih mi upoznati sa upravom beogradske "Simonide", pre toga sa dubrovačkim gosparima). Gledao bih da na njihovo radno mesto stignem pre nego što počnu, da se pozdravimo i da ne propustim njihove uvodne, instrumentalne numere: rumunske i mađarske pesme, nekoliko vrtoglavih čardaša… Samim početkom oni iznenade i pokore nove goste, niko nakon njihovog maestralnog početka ne sme docnije da bavrlja: "Ej, muzikaaa, kad mislite nama da svirate?…" Dobar gost bi kapelnika oslovio putem orla sa nezaboravnih stotinu rajhs-maraka, ali mu banknotu ne bi lepio na čelo, nego bi ju poslao po konobaru, to je nalagao drevni, usmeni bonton.

U "Asu" na garderobi radi sredovečna građanka, u toku večeri ulazi u restoran i metlom interveniše gde joj se učini da treba, to čini mnogo pre nego što će prvi pijani gost razbiti čašu, jednu pa drugu, mislio sam da joj je u opisu radnog mesta održavanje higijene kako u sanitarnom čvoru tako i u glavnoj sali, kad, negde oko ponoći, primetim krajičkom oka sad već poznatu siluetu, prolazi dostojanstveno kraj stolova nudeći bukete cveća, kad se pre preobrazi u prodavačicu ljubičica?

Kako sam dobio ocenu koju ni nakon trideset osam godina ne mogu da odgonetnem

Čika Milan iz Perleza rekao je svojima pošto sam svirao na basprimu tek kupljenom od njega: "Ljuba nam svira kao Obrovčani…" Nisam bio siguran da je to pohvalno, ne znam šta oni rade i u čemu sve greše, nisam nikad bio u Obrovcu, niti sam čuo nekog odonud… – "Ne brini se, lepo sviraju, ali na njihov način…"

Znači: lepo je, ko voli…

Imam li prostora da spomenem Džeka, Amerikanca koji je sedamdesetih godina snimao muziku Balkana? Jovica nije bio u Novom Sadu tako da smo ga vodili u dva ili tri restorana gde su svirali tamburaši iz neću reći druge gradske lige, ali nisu bili iz elitnog bataljona, uglavnom nas je Džek koji nije pre toga nikad čuo nijednu njihovu numeru pitao: "Zašto ovi ljudi svaku pesmu sviraju u tempu bržem nego što treba?"

Nastaviće se (ako ne dođe do čitalačkog ustanka protiv ovoga privatluka)