Kako se činilo da se stvari razvijaju nakon prošlogodišnjeg pedeset i osmog, pedeset i deveto Sterijino pozorje još je i dobro ispalo… Naime, prethodno je izdanje elitnog domaćeg pozorišnog festivala pratio kontekst namerne autoprovincijalizacije i simboličke nasilne "ćirilizacije" (koja naizgled ima veze s ćirilicom, a suštinski s jednom nekrofilnom ideologijom), kao i zaumni ispadi u selekciji poput pompeznog "državotvornog" drvendeke Konstantina ili one lazarevačke predstavice, teško da joj još neko pamti ime. Nije tu bio problem u bilo čijem neznanju, jer s time se još i možeš izboriti; pre je to ličilo na svesno donesenu odluku o povratku Pozorja u devedesete, kada je uglavnom bilo svedeno (ne samo geografski nego i duhom) na majušni milje Srbije – uz nešto malčice Crne Gore – u kojem je bilo dovoljno mesta za svakog samozaljubljenog vojvodu i serdara, ali zato nije bilo svežeg vazduha, blagotvorne promaje, širine horizonta. Još gore: devedesetih je to ipak bila svojevrsna nužda usled više sile tzv. istorijskih okolnosti, a sada bi bilo stvar slobodne odluke.

Selekcija (Igor Bojović) je ove godine bila ipak normalna, što naravno znači – sporna. Nesporne, uostalom, ni ne postoje. Odluke žirija takođe su bile normalne – što znači da su neke bile više od spornih, to jest, skandalozne. Ali, bila je to neka duga vrsta skandala. A možda i nije?

Kako god, Pozorje je otvoreno Unosnim mestom Nikolaja Ostrovskog (praizvedba na srpskom), u režiji Egona Savina. Ova predstava puni gledalište matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, našeg najelitnijeg teatra žalosno osirotelog repertoara, a i u Novom Sadu je primljena u skladu s očekivanom raskoši: sjajan ansambl plus vrhunski reditelj, plus makar i jedan od manje poznatih komada ruskog dramskog klasika – nije li to dobitna kombinacija koja ne može da omane? Naravno, omanula nije, daleko od toga, ali ni dosegla onaj nivo koji se od takve konstelacije očekuje. Jeste, korupcija, nepotizam, beskrupulozni karijerizam, sve su to kod nas danas goruće teme, jeste, prepoznajemo svi i recidive stare glembajevštine u novom kapitalizmu, ali izostalo je ono što dobre predstave ambisno razdvaja od vrhunskih.

Reditelj Nikola Pejaković je Nušićevu Ožalošćenu porodicu i sam nekako ožalostio, zaoblio joj komičku oštricu ne bi li, valjda, naglasio ozbiljnost i svevremenost podlosti i grabeži koja stoji iza lažnih sentimenata i rođačkih obzira, ali učinak ove predstave Narodnog pozorišta Bosanske krajine iz Banjaluke je negde polovičan: komedija je relativno uspešno nestala, ali po koju cenu, to jest, šta je nastalo? Zanimljiv eksperiment, ne posve originalan, i ne jako pamtljiv; ja ga se već jedva prisećam.

Donekle se slično može reći i za Bizarno Željka Hubača u režiji talentovane Snežane Trišić (Narodno pozorište Beograd i Šabačko pozorište), koja je učinila sve što je mogla da zabašuri slabija mesta "prenapregnutog" teksta sa isuviše, hm, veštački presoljenih ili prepaprenih (prepapirnih?) situacija koje bi nam imale dočarati naše zajebane urbane devedesete; konačni rezultat: tek solidna repertoarska predstava, ni mrvu više od toga. Primećen je, dakle, njen dolazak na Pozorje, ali njen nedolazak ne bi bio primećen; verujem da se razumemo.

Sasma je druga priča još jednog Nušića, Gospođe ministarke Tanje Mandić Rigonat, Pozorišta "Boško Buha" iz Beograda. "Travestirana" Ministarka ipak možda ne bi suštinski iskoračila iz solidne konvencionalnosti scenskog čitanja da nije bilo maestralne naslovne uloge Gorana Jevtića, čoveka koji u svakom smislu nosi i uznosi ovu predstavu daleko iznad proseka (a neodoljivo šarmantno mu pomaže Nemanja Oliverić u ulozi služavke), i utoliko je fakat da je Jevtiću izmakla Sterijina nagrada svojevrstan cinični akt žirija, ne znam kako bih to drugačije nazvao? Mislim, nemoguće je da nisu videli?!

O Bojićevoj Gospođi Olgi u režiji Gorčina Stojanovića (NP Sombor) par reči smo rekli povodom vojvođanskog festivala u Subotici; predstava vremenom samo dobija: reč je o važnoj reafirmaciji jednog zaturenog teksta građanske epohe, opet dakako ne bez paralela sa sadašnjošću, postavljenoj i odigranoj tačno, na momente gotovo uzbudljivo.

Neoplanta Andraša Urbana, po motivima istoimenog romana Lasla Vegela (Novosadsko pozorište/Ujvideki szinhaz) u Vremenu je već opširno prikazana; ovde tek još napomena da je i u kontekstu Pozorja potvrđeno da se radi o jednom od vrhunaca ove sezone.

Selektor Bojović učinio je pravi gest dovodeći na festival još jednu predstavu Andraša Urbana, i time naglašavajući nesumnjivu "dominaciju" ovog izuzetnog subotičkog reditelja na pozorišnoj sceni Srbije, a pre svega Vojvodine. Koštana po motivima Bore Stankovića, u izvođenju drame na srpskom Narodnog pozorišta iz Subotice, sa sjajnim songovima Irene Popović i nezaboravom Eminom Elor u naslovnoj roli, beskrajno je duhovita i drska, brutalna i nežna, subverzivna i moćna teatarska čarolija, besprekorno verno osavremenjivanje i "izneveravanje" predloška, nesumnjivi vrhunac takmičarske selekcije; a taj mladi ansambl subotički, po koji put već ovo pišem, to je već jedno malo nacionalno blago, koje bi trebalo zaštititi nekim posebnim zakonom!

Obe Urbanove predstave obeležile su ovo Pozorje; Neoplanta je dobila Sterijinu nagradu za predstavu u celini, i to je zasluženo, ali bi bilo za mrvu "još zasluženije" da je nagrada otišla Koštani, makar iz ovog razloga: Neoplantom Urban suvereno utvrđuje svoj veoma visoki standard, Koštanom odlazi bitan korak dalje.

Trpele u režiji Bobana Skerlića (Beogradsko dramsko pozorište) jedan su od onih danas tako popularnih verbatim komada, koje selektori SP izgleda jako vole. Predstava posvećena pre svega porodičnom nasilju i ženama-žrtvama koje iz očajanja postaju ubice proizvod je ozbiljnog napora da se potencijalno "predidaktički" tekstualni materijal scenski razigra, tako da je rezultat ipak zanimljivo pozorišno iskustvo, sa srećom vrlo retkim proplamsajima NGO-propovedništva i dovoljno odlične "ženske" glume.

Princip – Mali mi je ovaj grob Biljane Srbljanović (Sterijina nagrada za tekst) u režiji Poljaka Mihala Zadare bio je frustrirajuće gledalačko iskustvo, za mnoge od nas zdudanih u prepunoj zagušljivoj sali Pozorišta mladih. Očekivanja su, prirodno, bila velika, a dobili smo nešto što je više ličilo na javno čitanje komada nego na njegovu punokrvnu scensku realizaciju; kao da je neko silom prekinuo rad na ovoj predstavi u dosta ranoj fazi, i onda ga oterao pravo na scenu! Lele i kuku, ti ljudi stoje i nešto deklamuju, kao lutke, negde beskrajno daleko od sveta nas živih dole u publici, ne tiču nas se savršeno ništa ni oni sami ni oni i one koje igraju, ni vremensko-prostorni kontekst kojeg ionako takoreći nema, ni smešni Apis-my-ass, ni… Tiče nas se samo pogubni fenomen presporo prolazećeg vremena. Pozorište se, doduše, u naznakama pojavljuje tek posle pauze, ali prekasno i nedovoljno: ako ste prethodno čitali komad, od posete pozorištu te večeri niste dobili ništa što već iste imali. Nisam do sada imao prilike da vidim postavku Dina Mustafića u Bitef teatru, ali garantujem da je bolja: kako bi, naime, uopšte mogla da ne bude bolja?! Ravnodušnost i dosada, to je sve, da parafraziramo znamenitog scenskog rezonera.

I šta onda bude? Žiri (pretpostavljam da je tu bilo "unutrašnjih trvenja", ali slaba je to uteha) nagradi Zadaru za režiju, što je pak zaista vrhunski cinično. Možda bi bilo bolje da su nagradili, šta znam, Mijača, Jovanovića, Ljubišu Ristića? Oh, ali oni nisu imali predstave? Pa da, o tome vam i govorim: nije ni Zadara, strogo gledano, imao predstavu. Urban je na koncu "žrtvovan" na sličan način kao Janežičev Galeb prošle godine, ako ne i brutalnije. Štono reć’, mali im je ovaj Urban…

U međunarodnom programu Krugovi videli smo prilično raskošan scenski projekt Radmile Vojvodić Everyman Đilas (Crnogorsko narodno pozorište), neobično teatarsko nastojanje da se, pomalo hagiografski, osvetli politički put Milovana Đilasa od vernika preko grešnika do otpadnika. Zahtevna ansambl predstava, sa nekoliko zanimljivih rešenja, i pre svega Tihomirom Stanićem u naslovnoj ulozi; gledalac oseti kada je glumcu uistinu stalo do uloge, a ovo je baš taj slučaj…

Ne ide da Pozorje prođe bez Olivera Frljića (ovo kažem bez ironije), a ove je godine u pitanju projekat Izbrisani: 25671 Prešernovog gledališča iz Kranja, posvećen problemu ljudi, tzv. južnjaka, koji su nakon osamostaljenja Slovenije ostali u pravnom i egzistencijalnom vakuumu, bez državljanstva i bilo kakvih prava. Frljića, dakako, pre svega zanimaju, hajde da kažemo, "fašizmotvorni" potencijali ovakvih situacija, i u tom je smislu i ova predstava realizovana dosledno "frljićevski".

Na koncu, Još uvek oluja Petera Handkea, režija Ivica Buljan, Slovensko narodno gledališče Ljubljana. Nikada se nisam baš "primio" na Handkea (nezavisno od potonjih njegovih političkih brljanja i lešinarenja po Jugi), prema njegovoj literaturi sam ostao ravnodušan, mada joj ne sporim značaj. Međutim, ovo što smo čuli i videli u ovoj predstavi – to je vrhunska, uzbudljiva literatura u najboljem smislu reči, tročasovna literarna i scenska poema i esej istovremeno, a o složenosti identiteta na srednjoevropskim vetrometinama (utoliko je i counterpart Neoplante), kroz snažne slike života porodice "etničkih" Slovenaca u austrijskoj Koruškoj (jasno je da u ovome ima mnogo autobiografskog), gde Buljan dostojno prati moćan, moćan Handkeov tekst, a glumački ansambl impresionira u svakom trenutku. Zašto ne reći i da ovo nije blisko svakome: posle pauze je valjda preko pola gledalaca nestalo u nepoznatom pravcu, ali mi koji smo ostali smo prokleto dobro znali zašto smo tu, i zašto nam je tako drago da smo baš tu. Izvanredna predstava!

I to je bilo to, za 59. put. Bilo je, što bi rekao Hubač, dosta toga bizarnog na Pozorju, ali i dosta vrednog, pa je i Novi Sad za teatroljupce ovih dana bio, da prostite, unosno mesto.